Skip Global Navigation to Main Content
Skip Breadcrumb Navigation
Izveštaj o stanju ljudskih prava 2006, Srbija
 
6. mart 2007.

Objavila Kancelarija za demokratiju, ljudska prava i rad

Širom planete, muškarci i žene se bore za veće lične i političke slobode i uvođenje demokratskih institucija. Nastoje da obezbede ono što predsednik Buš naziva „nespornim zahtevima za ljudsko dostojanstvo “.

Uprkos ličnom riziku i ogromnim teškoćama, hrabri pojedinci i nevladine grupe razotkrivaju zloupotrebe ljudskih prava. Nastoje da zaštite prava etničkih i verskih manjina, radnika i žena, i da zaustave trgovinu ljudima. Rade na izgradnji snažnih građanskih društava, na omogućavanju slobodnih i pravičnih izbora i ustanovljavanju odgovornih demokratija zasnovanih na pravu.

Ovi nestrpljivi rodoljubi menjaju granice onoga što se ranije smatralo mogućim. Za samo nekoliko naraštaja sloboda je dospela u svet u razvoju, komunističke diktature su srušene, a nove demokratije uspostavljene. Prava izražena u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima zaštićena su potpunije i u mnogo više zemalja nego ikada pre.

Ovaj plemeniti rad se nastavlja – ali još nije završen i suočava se sa odlučnim protivnicima. Ne iznenađuje da mnogi, koji pred demokratskom promenom osećaju ugroženost, pružaju otpor onima koji zagovaraju i rade na reformama. Prethodne godine smo videli pokušaje da se branitelji ljudskih prava i organizacije za građansko društvo izlože maltretiranju i zastrašivanju a njihov rad ograniči ili potpuno onemogući. Nepravedni zakoni korišteni su kao politička oružja protiv onih sa nezavisnim gledištima. Takođe je bilo pokušaja da se drugačija mišljenja ućutkaju nezakonitim sredstvima.

Kad god su nevladine organizacije i drugi branitelji ljudskih prava ugroženi, podrivaju se sloboda i demokratija. Svetske demokratije moraju braniti branitelje. Danas je to jedan od primarnih zadataka naše diplomatije i nadamo se da će Izveštaji o stanju ljudskih prava po zemljama za 2006. godinu Stejt departmenta doprineti da se ovi napori povećaju. S ovim mislima, stoga, dostavljam ove izveštaje Kongresu Sjedinjenih Država.

Kondoliza Rajs

Državni sekretar


Uvod

Izveštaji o stanju ljudskih prava po zemljama za 2006. godinu

Objavila Kancelarija za demokratiju, ljudska prava i rad

6. mart 2007.

 

Ovi izveštaji sadrže opise prakse koja se sprovodi prema međunarodnim obavezama preuzetim u pogledu ljudskih prava. Ova osnovna prava, izražena u Univerzalnoj deklaraciji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, predstavljaju ono što predsednik Buš naziva „nespornim zahtevima ljudskog dostojanstva“. Kao što je državni sekretar Rajs izjavila, obećanja izražena u Univerzalnoj deklaraciji Ujedinjenih nacija ne mogu se ostvariti preko noći, ali je to hitan zadatak koji se ne može odlagati.

Univerzalna deklaracija poziva „svakog pojedinca i svako društveno telo … da promovišu ova prava i slobode i progresivnim merama, nacionalnim i internacionalnim, obezbede njihovo univerzalno i delotvorno priznavanje i poštovanje...“

Sjedinjene Države svoje obaveze u pogledu ljudskih prava shvataju veoma ozbiljno. Priznajemo da pišemo ovaj izveštaj u vreme kad se naša sopstvena ocena i postupci koje smo preduzeli kako bismo odgovorili na terorističke napade protiv nas, dovode u pitanje. Sjedinjene Države će nastaviti da otvoreno odgovaraju na tuđu dobronamernu zabrinutost i pomoću izveštaja koje periodično podnosimo u skladu sa svojim obavezama prema raznim sporazumima o ljudskim pravima čiji smo potpisnici. Takođe, predano radimo na neprestanom poboljšanju. Američki zakoni, politika i praksa koji regulišu pritvor, tretman i suđenje osumnjičenima za terorizam doživeli su značajan razvoj u proteklih pet godina. Naš demokratski sistem uprave nije nepogrešiv, ali je odgovoran – naše jako građansko društvo, naši snažni slobodni mediji, naši nezavisni ogranci uprave i čvrsto uspostavljena vladavina prava služe kao korektivna sredstva.

Izveštaji o stanju ljudskih prava po zemljama, propisani u Kongresu, koji slede, suštinski su element napora Sjedinjenih Država da se promoviše poštovanje ljudskih prava u celom svetu. Ovi godišnji izveštaji su već trideset godina u širokoj upotrebi i ovde i u inostranstvu kao referentni dokument za ocenu postignutog napretka i preostalih problema. Takođe služe kao osnova za saradnju među vladama, organizacijama i pojedincima koji nastoje da se zloupotrebe, okončaju i osnaže kapaciteti zemalja kako bi se zaštitila osnovna prava svih ljudi.

Izveštaji prikazuju ponašanje svake zemlje u 2006. godini. Svaki izveštaj govori za sebe. Ipak, generalni obrasci su prepoznatljivi i u daljem tekstu opisani uz primere iz određenih zemalja. Navedeni primeri su ilustrativni a ne iscrpni.

Optimističke težnje, ali otrežnjujuće činjenice

Kao što pokazuje pregled ovih izveštaja, u 2006. godini muškarci i žene širom planete nastavili su da se bore za poštovanje svojih prava i povratne reakcije svojih vlada, za to da se njihov glas čuje a izborni glas vredi, za pravedne zakone i pravdu za sve. Takođe se sve više priznavalo da je demokratija oblik uprave koji najbolje može odgovoriti na zahteve građana za dostojanstvo, slobodu i jednakost. Ovo su zaista optimističke težnje, ali izveštaji takođe odražavaju otrežnjujuće činjenice:

Prvo, napredak ostvaren u pogledu ljudskih prava i demokratije teško je postignut i vrlo ga je teško bilo održavati. Dok je u nekim zemljama ostvaren značajan napredak, neke su zaostajale a neke pak nazadovale.

Kako pokazuju niže navedeni primeri, postignuća su se veoma razlikovala od zemlje do zemlje, u zavisnosti od faktora kao što su stepen posvećenosti uprave, institucionalni kapaciteti, stepen korupcije i snaga građanskog društva.

U Januaru 2006. u Liberiji je demokratski izabrana vlada na čelu sa Strankom jedinstva, koju predvodi Elen Džonson-Sirlif, prva žena predsednik države u Africi, došla na mesto Nacionalne tranzicione vlade Liberije, koja je služila kao privremena vlada otkako je 2003. godine završen četrnaestogodišnji građanski rat. Vlada je preduzela značajne korake da se otklone raniji nedostaci u pogledu ljudskih prava, uključujući rad sa međunarodnim partnerima na rehabilitaciji pravosudnog sektora i uspostavljanju kancelarije javnog pravobranioca u glavnom gradu. Predsednica je otpustila ili suspendovala veliki broj korumpiranih državnih činovnika. Komisija za istinu i pomirenje, uspostavljena 2005. godine kako bi se istražila kršenja ljudskih prava i ratni zločini počinjeni za vreme građanskog rata, počela je da uzima izjave od svedoka. I pored ovog napretka, Liberija se i dalje suočavala sa ozbiljnim problemima u pogledu ljudskih prava, uključujući još uvek slabo pravosuđe, korupciju i nekažnjavanje zvaničnika, nasilje zasnovano na polnim razlikama, i krajnje siromaštvo koje je dovelo do dečjeg rada.

U politički osetljivim područjima Indonezije broj ubistava koja vrše oružane snage i policija i tokom ove godine značajno je opadao. Pedeset četiri puta održani su uglavnom slobodni i pravični izbori na pokrajinskom, namesničkom, oblasnom i opštinskom nivou, najizraženije u decembru u Acehu gde je ranije na vlasti bio bivši pobunjenički komandant. Mada je međuopštinsko versko nasilje uglavnom umanjeno, u nekim područjima ipak i dalje postoji. Vlada i sudovi nisu mogli da se suoče sa prethodnim zloupotrebama ljudskih prava i zverstvima i u Indoneziji i u Istočnom Timoru.

Izveštaj o ljudskim pravima u Maroku pokazuje primetan napredak mada problemi još nisu nestali. Vlada je započela rad na zloupotrebama ljudskih prava iz prethodnog perioda obezbeđujući, preko Konsultativnog veća za ljudska prava, kompenzaciju za pojedine slučajeve hapšenja, nestanaka i zlostavljanja u periodu od 1956. do 1999. U martu je vlada donela zakon protiv torture mada je i dalje bilo izveštaja o torturi koju vrše razni ogranci bezbednosnih snaga. Iscrpna i uglavnom otvorena debata vođena je u javnosti i u štampi uprkos nastavljenim ograničenjima slobode štampe i govora. Tokom godine vlada je kaznila nekoliko novinara koji su prekršili ograničenja o slobodi govora a mnogi novinari su pribegavali autocenzuri. Trgovina ljudima, posebno radi seksualne eksploatacije, i dečji rad i dalje su predstavljali problem; međutim, i vlada i građansko društvo pokazali su sve veću aktivnost u bavljenju ovim pitanjima.

Demokratska Republika Kongo održala je prve demokratske predsedničke i zakonodavne izbore posle više od četrdeset pet godina tako okončavajući trogodišnji tranzicioni period posle građanskog rata. Na snagu je stupio novi ustav. Ipak, stanje ljudskih prava i dalje nije zadovoljavajuće. Pored konflikta koji vri na istoku, gde je kontrola vlasti ostala slaba i naoružane grupe nastavile da čine teške zloupotrebe, vladine bezbednosne snage širom zemlje takođe su nekažnjeno vršile teške zloupotrebe.

Na Haitiju su građani pokazali svoju posvećenost demokratiji izlazeći na birališta tri puta tokom 2006. godine. Preko tri i po miliona građana prijavilo se za glasanje, a izlaznost je bila zadivljujuća – preko sedamdeset procenata registrovanih birača učestvovalo je u prvom krugu predsedničkih i parlamentarnih izbora u februaru. Nakon relativno stabilnog izbornog procesa koji je protekao bez nasilja, birači su izabrali predsednika Renea Prevala i poslanike za 129 mesta u parlamentu. U decembru su na Haitiju održani prvi opštinski izbori nakon više od deset godina. Ipak mnogo toga ostaje da se uradi kako bi se u potpunosti obnovila vladavina prava, uključujući pažljiv pregled haićanskog disfunkcionalnog pravosudnog sistema i stalnog osposobljavanja i evaluacije Nacionalne policije Haitija.

U Ukrajini je,posle Narandžaste revolucije, nastavljen primetan napredak u oblasti ljudskih prava. Parlamentarni izbori marta 2006. godine bili su najslobodniji za poslednjih petnaest godina otkako je Ukrajina dobila nezavisnost. Zemlja je nastavila da ostvaruje poboljšanja u pogledu slobode štampe, slobode udruživanja i razvoja građanskog društva. Uprkos ovim uspesima, i dalje postoji znatan broj problema, uključujući korupciju u svim ograncima vlasti.

Mada je stanje ljudskih prava značajno poboljšano u Kirgistanu nakon što je 2005. godine vlada demokratski izabrana, 2006. su jednonedeljne masovne ali mirne demonstracije kulminirale u ishitreno usvajanje izmenjenog ustava koji je pružio mogućnost za stvarno sprečavanje samovolje. Krajem decembra, međutim, parlament je doneo drugi ustav koji poništava mnoga pravila o ograničavanju samovolje. Vlada je takođe maltretirala nevladine organizacije koje novčana sredstva dobijaju iz inostranstva.

Uprkos deklarativnom zalaganju predsednika Mušarafa za demokratsku tranziciju i „prosvećenu umerenost“, stanje ljudskih prava u Pakistanu i dalje je bilo loše. I dalje postoje ograničenja slobode kretanja, izražavanja, udruživanja i veroispovesti. Nastavili su se nestanci pokrajinskih aktivista i političkih protivnika, pogotovo u provincijama u kojima postoje unutrašnji nemiri i pobune. Bezbednosne snage nastavile su da vrše vansudska ubistva. Samovoljna hapšenja i tortura i dalje su uobičajeni. Korupcija je prožimala vladu i policijske snage. Pozitivno je to da je u decembru Nacionalna skupština usvojila a predsednik Mušaraf potpisao Nacrt zakona o zaštiti žena – što je prvi put za tri decenije da je pakistanska vlada uspešno ukinula zakone koji su ugrožavali ženska prava. Zakon je izmenio odredbu o silovanju i preljubi iz 1979. godine iz zapovesti hudud prebacivši krivično delo silovanja iz pakistanskog šerijatskog prava u pakistanski krivični zakonik. Zakon je takođe ukinuo obavezu da žrtve silovanja moraju dovesti četiri muškarca svedoka da bi podnele tužbu.

Iako su 2005. godine u Egiptu prvi put u istoriji održani višestranački predsednički izbori, tokom 2006. javni zahtevi za veću demokratizaciju i odgovornost ponekad su nailazili na snažne reakcije vlade. Činjenica da zatvoreništvo bivšeg predsedničkog kandidata Ajmana Nura i dalje traje, izazvala je ozbiljnu zabrinutost za put političke reforme i demokratije u zemlji. Nastavljajući kursom započetim 2005. godine, vlada je hapsila i pritvarala stotine aktivista, pripadnika zabranjenog ali tolerisanog Muslimanskog bratstva, uglavnom ih puštajući na slobodu posle nekoliko nedelja. Dvojica viših sudija privedeni su na ispitivanje u februaru zbog javnog poziva na nezavisno sudstvo. Egipatska policija je uhapsila i pritvorila preko pet stotina aktivista zbog učestvovanje u demonstracijama na kojima je pružena podrška nezavisnom sudstvu. Pored toga, dokumentovani su ozbiljni slučajevi torture koju su izvršile vlasti. Vlada je takođe uhapsila, pritvorila i maltretirala nekoliko internet blogera (osobe koje koriste svoj veb prostor na internetu da napišu nešto o sebi ili drugima, svoj dnevnik ili svoje mišljenje o nečemu ili nekome).

U Kazahstanu je vlada ograničila delovanje političke opozicije tako što je uvela teške uslove za registraciju i ometala ili odbijala registraciju političkih stranaka. Spajanje provladinih stranaka učvrstilo je snažno vođstvo stranke Otan predsednika Nazarbajeva i ostavilo manje političkog prostora na kojem bi se izrazila drugačija stanovišta i zagovarale reforme. Vlada je političku opoziciju izlagala neprijatnostima putem politički motivisanih tužbi i ograničenja slobode okupljanja, donosila zakone koji su ograničavali slobodu štampe i maltretirala zaposlene u nevladinim organizacijama.

U Rusiji je nastavljena centralizacija vlasti u izvršnom ogranku, uključujući amandmane na izborne zakone i nove zakonske propise za političke stranke koje vladi daju široka ovlašćenja u pogledu regulisanja, istraživanja, ograničavanja pa čak i zatvaranja stranaka. Uz popustljivu Državnu Dumu, korupciju i selektivnost policije, politički pritisak na sudstvo i ograničavanja rada nevladinih organizacija i medija, ovakve tendencije su za posledicu imale dalju eroziju odgovornosti vlade. U Čečeniji i drugim područjima Severnog Kavkaza, nastavljeno je ozbiljno kršenje ljudskih prava, gde su federalne i čečenske republičke bezbednosne snage počinile nezakonita ubistva i maltretirale građane. Pobunjenici su vršili teroristička bombardovanja a zabeleženi su politički motivisani nestanci u regionu. U sve većem broju slučajeva, Evropski sud za ljudska prava smatrao je Rusiju odgovornom za ove zloupotrebe.

U Venecueli je Čavezova vlada nastavila da učvršćuje vlast u izvršnom ogranku. Vlada je i dalje maltretirala pripadnike opozicije i nevladinih organizacija i oslabila nezavisnost sudstva. Međunarodni posmatrači su decembarske predsedničke izbore, na kojima je predsednik Čavez ponovo izabran sa 63 procenta glasova, ocenili kao uglavnom slobodne i pravične. U svom inaguracionom govoru, predsednik Čavez je od Nacionalne skupštine, u kojoj njegova stranka kontroliše 100% poslaničkih mesta, zatražio odobrenje da vlada po izvršnom ukazu.

Na Fidžiju i Tajlandu, vojne snage su zbacile s vlasti demokratski izabrane vlade.

Druga otrežnjujuća činjenica jeste da nesigurnost zbog internih i/ili pograničnih sukoba može ugroziti ili osujetiti napredak u pogledu ljudskih prava i demokratske vlasti.

Uprkos tome što je vlada u Iraku nastavila da radi na učvršćivanju nacionalnog pomirenja i obnove, da se drži izbornog kursa i uspostavi vladavinu prava, sve veće sektaško nasilje i teroristička dela ozbiljno su podrivali ljudska prava i demokratski progres u 2006. godini. Iako irački ustav i zakoni obezbeđuju snažan okvir za zaštitu ljudskih prava, naoružane grupe napadaju ljudska prava iz dva različita pravca: s jedne strane, oni koji su proklamovali svoje neprijateljstvo prema vladi – teroristi Alkaide, nepomirljivi ostaci režima partije Baat i pobunjenici koji vode gerilski rat, a s druge, pripadnici šitske milicije i bezbednosne snage individualnih ministarstava –nominalni saveznici vlade – koji su vršili torturu i druge zloupotrebe.

Iako je Afganistan napravio značajan napredak u pogledu ljudskih prava nakon pada Talibana 2001. godine, stanje ljudskih prava još je loše uglavnom zbog slabih centralnih institucija i užasnih pobuna: Talibani, Alkaida i druge ektremističke grupe pojačali su napade na vladine zvaničnike, bezbednosne snage, nevladine organizacije i drugo pomoćno osoblje i nenaoružane civile; i broj napada bombaša samoubica drastično je porastao tokom godine kao i napadi na škole i nastavnike. Stalno su prijavljivani slučajevi samovoljnog hapšenja i pritvora, vansudska ubistva, tortura i loši uslovi u zatvorima. U decembru je predsednik Karzaj pokrenuo Tranzicioni pravosudni akcioni plan namenjen rešavanju ranijih slučajeva kršenja ljudskih prava i poboljšanju institucionalnih kapaciteta pravosudnog sistema.

Libanska nastojanja da se naprave značajni koraci prema reformi, nakon ubistva bivšeg predsednika vlade Rafika Haririja 2005. godine i potonjeg povlačenja sirijskih trupa posle gotovo tridesetogodišnje okupacije, sprečavana su nakon konflikta Hezbolaha i Izraela u julu i avgustu 2006. Pre konflikta, libanska vlada je započela uklanjanje mnogih prepreka koje su zabranjivale politička udruženja i stranke. Nakon što je Hezbolah ušao u Izrael s libanske teritorije te kidnapovao i ubio nekoliko izraelskih vojnika, izraelske vojne snage su odgovorile tako što su ušle na libansku teritoriju. Konflikt je okončan prekidom neprijateljstava pod patronatom Ujedinjenih nacija. Uprkos prekidu neprijateljstava i raspoređivanju Libanskih vojnih snaga i Privremenih snaga Ujedinjenih nacija, libanska milicija i Hezbolah zadržali su značajan uticaj u nekim delovima zemlje.

U Istočnom Timoru, niz strašnih sukoba, između nacionalnih odbrambenih snaga i raznih snaga iz disidentskih redova vojske, policije i građanstva u glavnom gradu, doveo je do rasprostranjenog nasilja kriminalaca i bandi. Na zahtev vlade, snage iz Australije, Novog Zelanda, Malezije i Portugala preuzele su odgovornost za bezbednost u prestonici. Dana 25. avgusta, Združena misija UN-a za Istočni Timor preuzela je policijske dužnosti. Ovaj unutrašnji konflikt za posledicu je imao raseljavanje otprilike 150.000 ljudi, više od 15 procenata ukupne populacije.

Treće, uprkos uspesima u pogledu ljudskih prava i demokratskih principa u svim regionima sveta, veliki deo čovečanstva još živi u strahu ali sanja o slobodi.

Zemlje u kojima je vlast koncentrisana u rukama neodgovornih vladara – bilo totalitarnih ili diktatorskih – i dalje su najveći kršioci ljudskih prava u svetu.

I 2006. godine Severna Koreja predstavljala je jedan od najizolovanijih i najsurovijih režima u svetu. Režim kontroliše gotovo sve vidove života građana, ne dozvoljava slobodu govora, štampe, okupljanja i udruživanja, te ograničava slobodu kretanja i radnička prava. Ustav dozvoljava „slobodu verospovesti“, ali istinske verske slobode ne postoje. Procenjeno je da je između 150.000 i 200.000 ljudi, uključujući političke zatvorenike, zatvarano u logore za internirana lica, a mnogi zatvorenici umrli su od mučenja, gladi, bolesti i nezaštićenosti od vremenskih uslova.

Vojna vlada u Burmi intenzivno je koristila egzekucije, silovanja, mučenja, svojevoljna hapšenja i prisilna preseljenja čitavih sela, posebno onih čiji stanovnici pripadaju etničkim manjinama, da bi zadržala vlast. Zatvorenici i pritvorenici bili su podvrgnuti maltretiranju i držani u surovim uslovima koji su im ugrožavali živote. Nadzor, maltretiranje i zatvaranje političkih aktivista nastavljeno je; laureat Nobelove nagrade i vođa opozicije Aung San Sju Kjui i dalje je u izolaciji u kućnom pritvoru, a preko 1.100 političkih zatvorenika trune u zatvoru. Upotreba prinudnog rada, trgovine ljudima, regrutovanje dece vojnika i verska diskriminacija i dalje je široko rasprostranjena. Vlada je ponovo sazvala prividnu Nacionalnu konvenciju, pažljivo birajući delegate i zabranjujući slobodnu raspravu. Oglašavana kao deo „mape demokratskog puta“, konvencija je bila napravljena tako da poništi rezultate izbora iz 1990. i usvoji novi ustav koji odgovara režimu. Rđava, okrutna i destruktivna vladavina režima takođe je za posledicu imala odliv izbeglica, širenje zaraznih bolesti i trgovinu drogom i ljudima u susedne zemlje.

Iranska vlada je flagrantno kršila slobodu govora i okupljanja intenzivirajući strože kažnjavanje disidenata, novinara i reformista – strože kažnjavanje koje se odlikuje samovoljnim hapšenjima i pritvaranjima, mučenjima, nestancima, upotrebom prekomerne sile i široko rasprostranjenom zabranom pravičnih i javnih suđenja. Vlada je nastavila da pritvara i maltretira bahajsku i druge verske manjine, i bila domaćin opšte osuđene konferencije koja negira postojanje holokausta. U periodu koji je prethodio izborima za iransku Skupštinu eksperata 15. decembra, više od dve trećine kandidata – uključujući sve žene kandidate – diskvalifikovani su pa su mnoga poslanička mesta ostala bez takmaca. Stotine kandidata na opštim opštinskim izborima takođe je diskvalifikovano. Vlada se i 2006. godine oglušila o domaće i međunarodne pozive na odgovornu upravu i podržavala terorističke pokrete u Siriji i Libanu te pozivala na uništenje jedne zemlje članice Ujedinjenih nacija.

U Zimbabveu, Mugabeova vlada je nastavila sa kršenjem ljudskih prava na svim nivoima. Korupcija i nekažnjavanje zvaničnika bili su široko rasprostranjeni. Na snazi su i dalje Zakon o državnim tajnama i Zakon o javnom redu i bezbednosti doneti 2002. godine koji ozbiljno ograničavaju građanske slobode. Na naknadnim parlamentarnim izborima i izborima za seoska oblasna veća 2006. godine, vlada je manipulisala izbornim procesom i oduzela pravo glasa biračima te usmerila izbore u korist kandidata vladajuće stranke. Prevlast vladajuće stranke omogućila je ustavne promene bez opsežnih konsultacija. Bezbednosne snage su zlostavljale, tukle i samovoljno hapsile kritičare vlade i pristalice opozicije. Rušenje poljoprivrednih dobara i zaplena imovine nastavljeni su i u nekim slučajevima bili nasilni. Kampanja prinudnih iseljenja, koja je 700.000 ljudi ostavila bez doma za vreme Operacije Obnova reda 2005. godine, nastavljena je u manjem opsegu. Vlada je ometala napore humanitarnih organizacija u dostavljanju pomoći. U decembru su Mugabe i njegove pristalice predložili pruduženje njegovog mandata na dve godine tako što bi se predsednički izbori odgodili za 2010.

Vlada na Kubi, trenutno pod vođstvom Raula Kastra usled bolesti Fidela Kastra, nastavila je da krši doslovce sva prava svojih građana, uključujući i fundamentalno pravo da mirnim putem menjaju vladu ili da kritikuju revoluciju ili njene vođe. Tokom 2006. godine vlada je još više maltretirala disidente i druge građane koje smatra pretnjom za vladu, često tako što kriminalci izvode takozvana „dela neprihvatanja“, uključujući verbalne i fizičke napade. Pritvorenici i zatvorenici bili su izloženi batinama i maltreriranju što nije kažnjavano. Mada je, tokom godine, bilo simboličnih oslobađanja zatvorenika, do kraja godine je bilo najmanje 283 politička zatvorenika i pritvorenika, uključujući 59 od 75 aktivista za demokratiju i ljudska prava koji su zatvoreni kad je marta 2003. godine primenjeno strože kažnjavanje.

Odnos kineske vlade je prema ljudskim pravima u nekim oblastima tokom 2006. pogoršan. Povećan je broj poznatih slučajeva uključujući nadgledanje, maltretiranje i zatvaranje političkih i verskih aktivista, novinara i pisaca kao i advokata branilaca koji su tražili svoja prava po zakonu. Pojedini članovi njihovih porodica takođe su maltretirani i pritvarani. Veliki broj masovnih demonstracija i protesta na kojima je zahtevano obeštećenje za nepravde održan je a u nekim slučajevima su i nasilno suzbijeni. Vlada je nove kontrole nametnula nevladinim organizacijama, medijima, uključujući i internet, te sudovima i sudijama. Suzbijanje neregistrovanih verskih grupa i manjinskih grupa, posebno Ujgura i Tibetanaca, i dalje je predstavljalo ozbiljan razlog za brigu.

U Belorusiji, Lukašenkova vlada je nastavila i intenzivirala svoju represivnu politiku. Martovski predsednički izbori imali su velike nedostatke. Skoro 1.000 ljudi je uhapšeno u potonjem strogom kažnjavanju javnih protesta zbog rezultata i mnogi su osuđeni na kratkotrajne zatvorske kazne. Veći broj aktivista i pripadnika opozicije, uključujući Aleksandra Kozulina, Lukašenkovog protivkandidata na predsedničkim izborima, osuđeno je na kazne zatvora u trajanju od dve do pet godina.

Eritrejska vlada je i dalje jedna od najrepresivnijih u Africi južno od Sahare, a njen odnos prema ljudskim pravima u 2006. pogoršan je. Vladine bezbednosne snage vršile su vansudska ubistva; bilo je verodostojnih izveštaja da su bezbednosne snage na licu mesta ubijale pojedince koji su pokušavali da pređu granicu sa Etiopijom. Vlada je intenzivirala kampanju hapšenja onih koji su izbegavali vojnu obavezu kao i njihovih rođaka, a bilo je i pouzdanih izveštaja koji su ukazivali da su neki od njih mučeni. Kao i 2005. godine, vlada je naredila nekim međunarodnim nevladinim organizacijama da napuste zemlju uprkos velikoj suši u Istočnoj Africi. I dalje su vladala stroga ograničenja verskih sloboda.

Četvrta otrežnjujuća činjenica jeste da oni koji smatraju da ih političke i društvene promene ugrožavaju pružaju sve veći otpor što je u svetu izraženiji zahtev za veća lična i politička prava.

Branioci ljudskih prava i nevladine organizacije od suštinske su važnosti za napredak jedne države. U današnjem svetu, problemi sa kojima se države suočavaju isuviše su složeni da bi ih čak i najmoćnije zemlje same rešavale. Doprinosi građanskog društva i slobodna razmena mišljenja i informacija od ključnog su značaja u rešavanju mnoštva lokalnih i međunarodnih problema. Ograničavanje političkog prostora nevladinih organizacija i javne rasprave samo je ograničavanje napretka društva.

U svakom regionu na zemlji u 2006. godini bilo je vlada koje su reagovale na sve veće zahteve za lične i političke slobode ali to nisu činile prihvatanjem obaveza prema svom narodu već ugnjetavanjem onih koji zagovaraju ljudska prava i koji razotkrivaju zloupotrebe, a takve su nevladine organizacije i nezavisni mediji, uključujući i internet. Uznemiravajuće veliki broj zemalja doneo je ili selektivno primenjivao zakone i propise protiv nevladinih organizacija i novinara. Nevladine organizacije i novinari takođe su bili izloženi nezakonitim merama koje su često sprovodili nepoznati napadači. Na primer:

U Rusiji je aprila 2006. godine stupio na snagu novi zakon o nevladinim organizacijama koji je nametnuo strože zahteve u pogledu registracije nevladinih organizacija, strogo nadgledanje organizacija, opsežne i teške zahteve u pogledu izveštaja o programu i aktivnostima, te ovlastio Federalnu službu za registracije da odbije registrovanje ili zatvori neku organizaciju na osnovu nejasnih i subjektivnih kriterijuma. Sloboda izražavanja i nezavisnost medija opala je usled vladinih pritisaka i ograničavanja. U oktobru su nepoznate osobe ubile poznatu novinarku i branioca ljudskih prava Anu Politkovskaju, poznatu po kritičkim napisima o zloupotrebama ljudskih prava u Čečeniji. Vlada je kontrolisala sve nacionalne televizijske i radio stanice, kao i većinu uticajnih regionalnih stanica, kako bi ograničila pristup informacijama koje je ocenila kao osetljive.

U Belorusiji su stroge poreske inspekcije i obaveze pri registrovanju nevladinih organizacija otežale rad građanskih organizacija a nastavljeni su i napadi na pripadnike nezavisnih medija. U novembru je prodemokratski aktivista Dmitrij Daškevič osuđen na osamnaest meseci zatvora zbog vođenja neregistrovane nevladine organizacije.

Vlada Kazahstana registrovala je opozicionu stranku Ak Zol nakon što je jedan od kopredsedavajućih, Sarsenbaiulj ubijen i ograničeno interpretirala član 5 Ustava kako bi suspendovala obrazovne aktivnosti nepristrasne političke stranke koja se finansira iz inostranstva, tvrdeći da je davanje informacija jednako finansiranju političkih stranaka. U julu je predsednik Nazarbajev ozakonio restriktivne amandmane koje se odnose na medije, a koje je predstavnik za slobodne medije pri OEBS-u ocenio kao korak unazad. Vlada je nastavila s primenom restriktivnih zakona o kleveti kako bi novčano kažanjavala, osudila i suspendovala medijske distributere, novinare i kritičare. U aprilu je jedan suspendovani medijski distributer brutalno pretučen.

Sloboda izražavanja, udruživanja i okupljanja strogo je ograničena u Turkmenistanu, a vlada je nastojala da kontroliše aktivnosti nevladinih organizacija. Inostrana satelitska televizija dostupna je u čitavoj zemlji, ali vlada kontroliše sve domaće medije, a lokalnim novinarima je zabranjen svaki kontakt sa strancima ukoliko nemaju posebno odobrenje. Veoma ograničen pristup internetu obezbeđivao je Turkmen telekom u vlasništvu države; nijedan novi operater nije dobio dozvolu u glavnom gradu od septembra 2002. U avgustu su novinari Ogulspapar Miradova, Anakurban Amankličev i Sapardurdi Hajijev uhapšeni i na zatvorenom kratkom suđenju osuđeni na šest do sedam godina zatvora zbog posedovanja oružja. U septembru je Miradova, dopisnik radija Slobodna Evrope/Radio Sloboda, umrla u zatvoru pod sumnjivim okolnostima. Nevladine organizacije su prijavile da su ona i njene kolege mučeni za vreme pritvora u leto kako bi se iznudilo priznanje o posedovanju oružja. Predsednik Saparmurat Nijazov preminuo je 21. decembra.

Vlada Uzbekistana nastojala je da kotroliše većinu aktivnosti nevladinih organizacija i zatvorila preko dvesta građanskih organizacija, uključujući međunarodne nevladine organizacije koje rade u zemlji, pozivajući se na navodno kršenje zakona. Nezavisni novinari i aktivisti za ljudska prava i dalje su izloženi progonu.

Sirijska vlada strogo kontroliše distribuciju informacija i zabranjuje kritikovanje vlade i rasprave o sektaškim pitanjima, uključujući verska i manjinska prava. Pojedinci koji su izražavali mišljenje, čime su ova ograničenja prekršena, prebijani su i pritvarani, kao, na primer, Adel Mahfuz koji je uhapšen u februaru nakon što je pozvao na međuverski dijalog posle polemike koja je pratila prikazivanje karikatura proroka Muhameda. Vlada se oslanjala na zakone o štampi i izdavaštvu, krivični zakonik i vanredni zakon kako bi cenzurisala pristup internetu, a takođe je ograničila elektronske medije. Maltretiranje lokalnih aktivista za ljudska prava takođe se događalo, uključujući redovno nadziranje i nametanje zabrane putovanja kad bi nastojali da prisustvuju radionicama i konferencijama van zemlje.

Sloboda štampe nikad nije bila manja u Iranu, kako je vlada zatvorila nezavisne novine Shargh i Iran, blokirala pristup novinskim veb-stranicama na internetu – uključujući tu i Njujork tajms i BBC Farsi – i zatvarala novinare i blogere (osobe koje koriste svoje veb prostor na internetu da napišu nešto o sebi ili drugima, svoj dnevnik ili svoje mišljenje o nečemu ili nekome).Vlasti su koristile zabranu izlaska iz zemlje kao oružje protiv novinara.

 U Burundiju je vlada intenzivirala hapšenje, pritvaranje i zastrašivanje novinara i aktivista za ljudska prava; među mnogim drugim licima, policija je uhapsila i nekoliko meseci u pritvoru držala predsednika vodeće nevladine organizacije u zemlji koja se bori protiv korupcije. Namesnik jedne provincije navodno je najveću lokalnu nevladinu organizaciju za ljudska prava, Liga Iteka, nazvao neprijateljem mira, a u novembru je jedan vladin zvaničnik objavio da 32 međunarodne nevladine organizacije u zemlji mogu biti proterane ukoliko vlastima ne podnesu obavezne godišnje izveštaje.

U Ruandi je za delovanje građanskog društva atmosfera bila restriktivna. Domaće i međunarodne nevladine organizacije po zakonu moraju da se registruju svake godine i vlastima podnose izveštaj o svojim aktivnostima. Vlasti su navodno tražile od nekih nevladinih organizacija da pribave vladino odobrenje za izvesne projekte pre nego što im je dozvoljen pristup međunarodnim donatorskim sredstvima. Pored toga, od svih nevladinih organizacija se očekuje da se učlane u grupu koja za cilj ima rukovođenje njihovim aktivnostima.

Vlada Venecuele nastavila je sa maltretiranjem i zastrašivanjem građanskih grupa, ponajviše vođa Nevladine organizacije Sumate, koja je nadzirala izbore, čije je suđenje za zaveru i izdaju zbog primanja inostranog granta odloženo na neodređeno vreme ali ih još čeka. Krajem godine Narodna skupština je razmatrala nacrt zakona koji će, ako bude primenjen, povećati kontrolu vlade nad finansiranjem nevladinih organizacija a rad im ograničiti na oblasti koje se ne tiču ljudskih prava i promovisanja demokratije. Amandmani krivičnog zakonika koji uvode zatvorske kazne za vređanje javnih zvaničnika i nasilni napadi na novinare doprineli su uspostavljanju autocenzure. Vlada je intenzivirala maltretiranje nezavisnih i opozicionih informativnih distributera. Predsednik Čavez je u decembru najavio da vlada neće obnoviti dozvolu za emitovanje Televiziji Radio Karakas, najstarijoj televizijskoj mreži u zemlji. Vlada je optužila vlasnike mreže da su „prevratnički huškači“ i da su izneverili javno poverenje.

Nevladine organizacije u Kini, kako domaće tako i međunarodne, i dalje se suočavaju sa povećanim nadzorom i ograničenjima. Do kraja 2006. godine, Novinari bez granica prijavili su da su 31 novinar i 52 pisca za internet u zatvoru. Mada vlada ohrabruje upotrebu interneta, takođe i preduzima korake kako bi nadzirala njegovu upotrebu, kontrolisala sadržaje, ograničavala informacije i kažnjavala prekršioce propisa. Vlada je uvela strože obaveze za registraciju veb-stranica, povećala zvaničnu kontrolu internet sadržaja i proširila definiciju nezakonitog internet sadržaja. Vlada neprekidno blokira pristup veb-stranicama koje smatra spornim, a vlasti su navodno počele da koriste bolju tehnologiju koja omogućava selektivno blokiranje određenog sadržaja a ne čitave veb-stranice.

Vijetnam je nastavio nadzor i ograničavanje interneta blokiranjem međunarodnih informativnih veb-stranica kao i onih u vezi sa ljudskim pravima. Zakoni građanima dozvoljavaju da se otvoreno žale na nedelotvorne vlasti i korupciju, ali vlada i dalje zabranjuje štampi da objavljuje tekstove koji preispituju ulogu Komunističke partije, promovišu pluralizam, višestranačku demokratiju ili dovode u pitanje politiku u vezi sa ljudskim pravima. Vlada zabranjuje direktan pristup internetu preko Nezavisne službe distributera i zahteva od vlasnika internet-kafea da registruju lične podatke svojih gostiju i posećene veb-stranice. Vlada je oslobodila nekoliko poznatih političkih i verskih disidenata, uključujući dr Pam Hong Sona, koji je bio zatvoren zbog prevođenja tekstova o demokratiji koje je distribuirao preko interneta.

Činjenica koja najviše otrežnjuje jeste genocid.

Gotovo šezdeset godina nakon usvajanja Univerzalne deklaracije Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima – izraza ogorčene savesti čovečanstva u pogledu veličine holokausta i kataklizme Drugog svetskog rata – genocid je nastavio da besni u području Darfur u Sudanu.

Uprkos Sveobuhvatnom sporazumu o miru iz januara 2005, kojim je okončan dvadesetdvogodišnji građanski rat između severa i juga, i uspostavljanja jedinstvene vlade iste godine, etnički sukob je nastavljen u Sudanu, a najstrašnije u Darfuru. Sudanska vlada i džandžavidska milicija, koju vlada podržava, snosi odgovornost za genocid u Darfuru, a sve strane u ratu počinile su teške zloupotrebe, uključujući rasprostranjena ubistva civila, silovanje kao sredstvo ratovanja, sistematska mučenja, pljačke i regrutovanje dece vojnika. Do kraja 2006. godine, konflikt u Darfuru za posledicu je imao najmanje 200.000 poginulih civila i dva miliona raseljenih zbog rata. Preko 234.000 izbeglica otišlo je u susedni Čad, a i Čad i Centralna Afrička Republika doživeli su žestoke etničke konflikte duž svojih granica sa Sudanom.

I pored naznaka da podržava okvir Adis Abebe, sudanska vlada je javno odbila međunarodne snage za Darfur i obnovila vojnu ofanzivu u drugoj polovini 2006. Sve gori bezbednosni uslovi prinudili su neke međunarodne nevladine organizacije i humanitarne organizacije da svoj rad smanje ili suspenduju.

Braniti branitelje

Ako veliko obećanje iz Univerzalne deklaracije Ujedinjenih nacija treba da se ispuni, međunarodna zajednica – a pogotovo svetske demokratije – ne mogu prihvatiti da su današnje otrežnjujuće činjenice nepromenljive. One nas podstiču da se udružimo sa onima koji rade za ljudsko dostojanstvo i političke reforme.

Demokratske vlade istakle su odvažne napore branitelja ljudskih prava u 2006. godini:

Rezolucije po zemljama koje je donela Generalna skupština Ujedinjenih nacija 2006. naglasile su potrebu da se zaštite branitelji ljudskih prava u Iranu, Belorusiji, Severnoj Koreji i Burmi.

Demokratski fond Ujedinjenih nacija, nastao iz ideje koju je predsednik Buš predstavio Generalnoj skupštini 2004. a ustanovljen 2005. godine, uspešno je okončao svoju prvu godinu. Njegova uprava je pristala da finansira 125 projekata od preko 1.300 predloga podnesenih iz više od sto zemalja – isplaćeno je preko 35 miliona dolara u grantovima uglavnom prodemokratskim organizacijama za građansko društvo.

Na regionalnom nivou, juna 2006. Generalna skupština Organizacije američkih država (OAS) usvojila je Deklaraciju Santo Domingo, pionirsku multilateralnu obavezu zemalja regiona da „garantuju slobodu svake osobe da uživa slobodu izražavanja, uključujući pristup necenzurisanoj političkoj raspravi i slobodnu razmenu mišljenja putem svih oblika masovnih medija, uključujući internet“. Ministri inostranih poslova takođe su izrazili svoju odlučnost da u tom smislu razvijaju i podstiču strategije i najbolju praksu.

Jedinica za branitelje ljudskih prava Interameričke komisije za ljudska prava OAS-a objavila je izveštaj o ozbiljnim problemima s kojima se suočavaju u nekim zemljama, naglašavajući da vlade treba da podrže njihov rad.

Pre julske Skupštine šefova država Afričke unije, organizacije za građansko društvo iz devetnaest afričkih zemalja sastale su se u Bandžulu, u Gambiji, da pripreme preporuke za samit lidera u vezi sa ulogom građanskog društva u APRM-u o tome da li zemlje ispunjavaju obaveze iz sporazuma, načinima za poboljšan pristup građanskog društva informacijama, i zakonima o državljanstvu koji utvrđuju diskriminaciju. Ove preporuke su usvojene na samitu.

U regionu šire oblasti Bliskog istoka i Severne Afrike, Forum za budućnost okupio je državne zvaničnike i predstavnike građanskog društva iz regiona, uz partnere iz G-8, na Mrtvom moru u Jordanu. Skoro pedeset lidera građanskog društva koji su predstavljali stotine organizacija iz šesnaest zemalja regiona učestvovalo je u raspravama o vladavini prava, transparentnosti, utvrđivanju položaja žena i omladine i pravnom okviru organizacija za građansko društvo. Takođe su razgovarali o načinu osnaživanja reformi putem uspostavljanja mehanizama kako bi se pratila primena preporuka. Mada najteži deo predstoji – usvajanje i primena preporuka koje je iznelo građansko društvo – Forum je pomogao otvaranju političkog prostora, koji ranije nije postojao, za stvaranje organizacija za građansko društvo i saradnju s vladama u regionu.

Obeležavajući Međunarodni dan ljudskih prava u decembru 2006. državni sekretar Rajs je pokrenula dve važne inicijative Sjedinjenih Država za podršku ljudskim pravima i braniteljima demokratije:

Najavila je stvaranje Fonda za branitelje ljudskih prava kojim će upravljati Stejt department a koji će brzo isplaćivati male grantove kako bi se pomoglo braniteljima ljudskih prava suočenim s vanrednim potrebama usled represije vlasti. Ova sredstva mogu pokrivati troškove advokata, medicinske troškove ili hitne potrebe porodica aktivista.

Državni sekretar Rajs je takođe objavila deset vodećih Principa za nevladine organizacije koji se tiču postupanja vlada prema nevladinim organizacijama. Ovi suštinski principi rukovodiće ponašanje Sjedinjenih Država prema nevladinim organizacijama a takođe ćemo ih koristiti za procenu postupaka drugih vlada. Principi imaju za cilj da upotpune duže i detaljnije dokumente Ujedinjenih nacija i ostale međunarodne dokumente koji se bave braniteljima ljudskih prava i mogu pomoći da se u čitavom svetu okupi podrška utvrđenim nevladinim organizacijama tako što će služiti kao koristan izvor vladama, međunarodnim organizacijama, grupama za građansko pravo i novinarima.

Kad demokratije podržavaju rad zagovornika ljudskih prava i organizacija za građansko društvo, pomažemo muškarcima i ženama u zemljama širom planete da svoju sudbinu uobliče u slobodi. Tako čineći, pomažemo da se izgradi bezbedniji i bolji svet za sve ljude.

Moramo braniti branitelje, jer su oni emisari mirnih, demokratskih promena.

Srbija (sa Kosovom)

Izveštaji o stanju ljudskih prava po zemljama za 2006. godinu

Objavila Kancelarija za demokratiju, ljudska prava i rad

6. mart 2007.

(Izveštaj o Kosovu nalazi se na kraju ovog izveštaja.)

Republika Srbija je po uređenju parlamentarna demokratija sa otprilike 7.5 miliona stanovnika.* Premijer Vojislav Koštunica predvodi srpsku višestranačku vladu počev od marta 2004. godine. Juna 2004. godine, Boris Tadić je izabran za predsednika na izborima za koje su posmatrači ocenili da su uglavnom u skladu sa međunarodnom standardima. Posle crnogorskog referenduma 21. maja, na kojem se 55.5 procenata glasača opredelilo za nezavisnost, vlasti su započele rad na razdvajanju državne zajednice Srbije i Crne Gore i raspodeli dužnosti na republičkom nivou. Na referendumu 29. i 30. oktobra, birači u Srbiji su usvojili novi ustav. Prema izbornoj komisiji, izlaznost je bilo skoro 55 procenata, a 53 procenta birača podržalo je novi ustav mada su neke grupe za ljudska prava osporavale rezultate. Civilna vlast je uglavnom održavala efikasnu kontrolu bezbednosnih snaga, a bilo je manje slučajeva kada su pripadnici snaga bezbednosti delovali nezavisno od upravne vlasti.

Vlasti su generalno poštovale ljudska prava građana i nastavile napore na utvrđivanju slučajeva kršenja ljudskih prava; međutim, brojni problemi i dalje su postojali. Problemi prijavljeni u pogledu ljudskih prava su sledeći: široko rasprostranjena korupcija u sudstvu i policiji; nekažnjavanje; neefikasna i duga suđenja; nedostatak saradnje vlade sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (ICTY) u hvatanju osumnjičenih za ratne zločine; nedostatak inicijative vlasti u pogledu novih domaćih istraga i tužbi za ratne zločine iz devedesetih godina; uznemiravanje novinara, radnika za ljudska prava i drugih kritičara vlade; samovoljna hapšenja i selektivna primena zakona u političke svrhe; ograničavanja slobode govora i religije, uključujući novi zakon o religiji; društvena netolerancija i diskriminacija etničkih i verskih manjina; prisustvo velikog broja interno raseljenih lica; nasilje nad ženama i decom; i trgovina ljudima.

Povećani napori vlasti na utvrđivanju kršenja ljudskih prava za posledicu su imali primetno poboljšanje. Okružni sud u Beogradu je preko svog specijalizovanog organa nastavio s napretkom u nekoliko predmeta koji se tiču ratnih zločina i organizovanog kriminala uprkos izvesnom političkom pritisku i pretnjama kriminalnih grupa Vlasti su takođe razotkrile nekoliko međunarodnih bandi koje se bave trgovinom ljudima, štitile žrtve trgovine ljudima i istrajno tužile trgovce ljudima. Vlasti su mirno reagovale na crnogorski referendum o nezavisnosti i na potonji nestanak državne zajednice. Nacionalne manjine su prijavile manji broj napada nego prethodnih godina.

POŠTOVANJE LJUDSKIH PRAVA

Odeljak 1 Poštovanje integriteta ličnosti koje ne dozvoljava:

a. Proizvoljno ili nezakonito lišavanja života

Za razliku od prethodnih godina, vlasti i njihovi predstavnici nisu počinili nijedno samovoljno niti nezakonito ubistvo.

Suđenje policajcu Saši Mijinu iz Kikinde nije okončano do kraja godine. Vlasti su Mijina optužile da je na smrt pretukao jednog stanovnika Kikinde u oktobru 2005.

Specijalni sud za organizovani kriminal u Beogradu suočio se sa nekim teškoćama za vreme suđenja trideset šestorici osumnjičenih, uključujući bivšeg komandanta tajne policije Milorada Ulemeka i njegovog zamenika Zvezdana Jovanović Zvekija, za ubistvo premijera Zorana Đinđića 2003. Dana 3. juna ubijen je ključni svedok Zoran Vukojević. Predsedavajući sudija Marko Kljajević podneo je ostavku 1. septembra navodeći lične razloge za takav postupak. U medijima i organizacijama za ljudska prava bilo je špekulacija da je njegov odlazak možda izazvan političkim pritiscima. Novi sudija je naimenovan u septembru, a suđenje je nastavljeno krajem godine.

U junu je Vrhovni sud potvrdio odluku Specijalnog suda u Beogradu u slučaju Ulemeka i ostalih optuženih za ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića 2000. godine. U julu 2005. Specijalni sud za organizovani kriminal u Beogradu osudio je Ulemeka i još tri osobe pod njegovom komandom na kaznu zatvora u trajanju od četrdeset godina, druge dve osobe na petnaestogodišnju kaznu zatvora a jednu osobu na četiri godine zatvora.

Vlasti su nastaviile istragu o nestanku i potonjem ubistvu braće Jilija, Mehmeta i Agrona Bitićija, američkih državljana koji su ubijeni 1999. godine. Tela ove trojice otkrivena su 2001. godine u masovnoj grobnici u Petrovom Selu, nedaleko od srpskog policijskog objekta. Tela su pronađena sa zavezanim rukama dok su na glavama nađene rane od vatrenog oružja. Dana 23. avgusta Specijalni sud za ratne zločine podigao je prve optužnice u ovom predmetu protiv Sretena Popovića i Miloša Stojanovića, pripadnika specijalne policijske jedinice. Optužnice se zasnivaju na krivičnoj prijavi za nezakonito pritvaranje braće Bitići. Suđenje Popoviću i Stojanoviću počelo je 11. novembra. Krivična prijava za ubistvo nije podneta ni protiv koga ali se istraga nastavlja.

Domaći sudovi i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju nastavili su sudske procese u predmetima proisteklim iz zločina počinjenih u sukobima u periodu 1991-1999. na području Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova (vidi odeljak 1.e i 4).

Nema novih saznanja u vezi sa smrću nekoliko vojnih obveznika 2005. Ovi obveznici su preminuli dok su bili na straži u udaljenim oblastima, a njihove porodice su dovele u pitanje tvrdnje Vojske da se radi o samoubistvima. Dana 5. oktobra, organizacije za ljudska prava i porodice obveznika obeležile su dvogodišnicu smrti Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića u Topčideru, ističući da je slučaj nerešen. Porodice su podnele građansku tužbu protiv države ali sudski postupak nije pokrenut do kraja godine.

Dana 10. septembra ubijen je u Novom Pazaru Ruždija Đurović, kandidat za opštinskog odbornika iz stranke Lista za Sandžak. Policija je uhapsila Estana Gegića i Ismeta Derdemeta, a potraga je organizovana za trećim osumnjičenim Seadom Papićem; predmet je krajem godina još bio u istražnoj fazi postupka. Mada su osumnjičeni članovi suparničke Demokratske stranke Sandžaka, lider stranke Rasim Ljajić osudio je zločin i negirao bilo kakvu umešanost. Zbog bezbednosnih pitanja, najavio je bojkot skupštinskih izbora i povlačenje svoje stranke iz skupštine.

b. Nestanak lica

Nije bilo prijavljenih slučajeva nestanka lica iz političkih motiva.

Vlasti su ostvarile skroman napredak u saradnji sa susednim zemljama, Međunarodnom komisijom za nestala lica i drugim međunarodnim organizacijama na identifikaciji osoba nestalih za vreme sukoba na Kosovu. Dana 30. juna, vlasti su na Kosovo vratile posmrtne ostatke 829 lica pronađene u masovnim grobnicama u Srbiji. Ovim je okončan povratak na Kosovo svih tela do danas otkrivenih u Srbiji. Međutim, i dalje se sporo napredovalo u lociranju drugih grobnica i objavljivanju informacija za javnost. U septembru je Međunarodni komitet Crvenog krsta (ICRC), koji od 2004. predsedava Radnom grupom za nestala lica, obustavio dalje sastanke radne grupe navodeći kao razlog nedovoljnu posvećenost vlasti i u Srbiji i na Kosovu. Prema podacima ICRC-a, još su nerešeni slučajevi 2.284 nestale osobe.

c. Mučenje i drugi surovi, nehumani i ponižavajući oblici ponašanja ili kažnjavanja

Ustav i zakon zabranjuju ovakvu praksu; međutim, policija povremeno batina pritvorenike i maltretira lica obično za vreme hapšenja ili prilikom privođenja za lakša krivična dela.

Dana 15. marta, Helsinški komitet za ljudska prava u Srbiji (HCS) prijavio je da je policija pretukla dvadesetosmogodišnjeg Mihalja Kolončaja iz Kikinde. Kolončaju je usled teških povreda odstranjena slezina. Vlasti su suspendovale nekoliko policajaca iz policijske stanice u Kikindi zbog neodgovarajućeg ponašanja i pokrenule krivični postupak.

Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR) prijavila je da su, u nekoliko navrata od maja do septembra, subotički policijski inspektor Tomislav Lendvaj i njegova tri saradnika tukli, mučili i seksualno zlostavljali dva građanina Subotice, kao i da su ih vređali na etničkoj osnovi i pretili njihovim porodicama. Žrtve, Erne Ceh and Marinko Varnjas različitog su etničkog porekla. Krajem godine istraga je bila u toku a inspektor Lendvaj je suspendovan sa svog položaja.

Centar za humanitarno pravo (HLC) prijavio je da je 15. juna Mileta Novaković, pripadnik specijalne žandarmerijske jedinice, naredio svojoj jedinici da primeni silu protiv izgrednika navijača za vreme košarkaške utakmice. Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova, povređeno je 27 ljudi, uključujući 9 policajaca, a tridesetoro ljudi je uhapšeno. Ministarstvo unutrašnjih poslova zaštitilo je akciju kao zakonitu, ali je kasnije priznalo da su neki policajci prekoračili ovlašćenja i povredili navijače. Novaković je prebačen na položaj van Beograda, ali nikakva druga disciplinska mera nije preduzeta.

U slučaju iz februara 2005. po prijavi HLC-a po kojoj je policija navodno maltretirala sedamnaestogodišnju devojku dok je bila u pritvoru u jednoj beogradskoj policijskoj stanici, žrtva je dala izjavu pred istražnim sudijom u oktobru a istraga nije završena do kraja godine. U ovom predmetu osumnjičeni su policajci iz Beograda Jovica Pecaranin i Nebojša Milenković.

U predmetu iz juna 2005. po prijavi HCS-a po kojoj je saobraćajna policija u selu pored Niša navodno maltretirala i tukla jednu porodicu u njihovoj kući a potom i u policijskoj stanici, porodica je odbila da podnese tužbu u strahu od odmazde.

Ni žrtva ni policija nisu podnelu tužbu u slučaju Aleksandra Petrovića, Beograđanina koga je navodno policija pretukla u njegovom stanu jula 2005. Centar za humanitarno pravo objavio je saopštenje za štampu posle navodnog napada ali nije podnela krivičnu prijavu. Napadači su u ovom incidentu ostali nepoznati.

Nije bilo podataka da li su dalje radnje preduzete u slučaju leskovačkog policajca koji je navodno jula 2005. pretukao advokata leskovačkog Komiteta za ljudska prava.

Uslovi u zatvorima i centru za pritvor

Uslovi u zatvorima bitno se razlikuju od ustanove do ustanove, a bilo je prijava da neki čuvari takođe zlostavljaju zatvorenike.

U nekim zatvorima, zatvorenici su se žalili na prljavštinu i nehumane uslove. Nekoliko puta u toku godine zatvorenici su štrajkovali glađu buneći se protiv loših uslova u ustanovama. Hrana je različitog kvaliteta – od slabog do jedva prihvatljivog, a zdravstvena nega je često neodgovarajuća. Čuvari nisu adekvatno obučeni za pravilno postupanje sa zatvorenicima. Maloletnici bi trebalo da budu smešteni odvojeno od odraslih; to, međutim, nije uvek slučaj u praksi.

Država je dozvolila Međunarodnom komitetu Crvenog krsta i lokalnim nezavisnim posmatračima za ljudska prava, uključujući HCS, da posete zatvore i razgovaraju sa zatvorenicima bez prisustva stražara.

U januaru je HCS objavio izveštaj o svojim nalazima pošto su posetili osam ustanova za pritvor u maju 2005. U izveštaju se navodi da ustanove nemaju odgovarajuće procedure u slučajevima kada zatvorenici navedu da ih zatvorsko osoblje maltretira. Izveštaj takođe sadrži i druge probleme, uključujući korupciju, prenatrpanost, nedostatak prirodnog svetla i svežeg vazduha, a u nekim od posećenih zatvora i loše prostorije za higijenu i prljave površine za pripremanje hrane.

U maju je Komitet Saveta Evrope za prevenciju torture (CPT) objavio izveštaj o poseti Srbiji i Crnoj Gori septembra 2004. Za vreme posete CPT je dobio brojne navode o fizičkom maltretiranju zatvorenika i pritvorenika, i preporučio da vlasti podignu nivo profesionalne obuke, revnosnije istražuju navode o zlostavljanju i strogo kažnjavaju počinioce koji maltretiraju zatvorenike. CPT je takođe naveo da je nasilje među zatvorenicima ozbiljan problem. CPT se žalio na upotrebu lanaca i katanaca u obuzdavanju pacijenata u beogradskoj zatvorskoj bolnici; vlasti u znak odgovora navodno više ne upražnjavaju ovakvu praksu. CPT je dalje preporučio vlastima da se u zatvorskoj bolnici poveća nivo usluga medicinskog osoblja.

U novembru su zatvorske pobune izbile zbog neispunjenih zahteva da parlament donese zakon o amnestiji. U Požarevcu se tridesetak zatvorenika popelo na krov i pretilo da će skočiti; u Nišu su se zatvorenici zabarikadirali u svoje ćelije. Stotine specijalno obučenih policajaca uspeli su da obuzdaju proteste, ali je za vreme operacije povređeno 55 zatvorenika. Ministar pravde Zoran Stojković je izjavio da je policijska akcija bila neophodna kako bi se ponovo uspostavio red i sprečilo povređivanje zatvorenika.

d. Proizvoljna hapšenja ili pritvor

Ustav i zakon zabranjuju proizvoljno hapšenje i pritvor i vlasti načelno poštuju ove zabrane sa nekoliko izuzetaka.

Policija je u Nišu pritvorila i ispitivala četiri aktivista za ljudska prava iz YIHR-a preko četiri sata 12. jula i više od tri sata 13. jula. Policija je ovo nazvala „informativnim sastankom“ i optužila ih da su dva dana ranije na demonstracijama crtali grafite koji prikazuju haškog optuženika Ratka Mladića. Policija je oslobodila aktiviste a prijava nije podneta.

Uloga policijskog i bezbednosnog aparata

Oko četrdeset tri hiljade policajaca u Srbiji deo su Ministarstva unutrašnjih poslova. Policija je podeljena u trideset tri regionalna sekretarijata kojima upravlja republička vlada. Tokom godine Vlada Srbije je preuzela kontrolu nad oružanim snagama posle raspada državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Efikasnost policije bila je neujednačena i generalno ograničena. Iako su policajci uglavnom Srbi, pripadnici policije su i Bošnjaci (bosanski muslimani), etnički Mađari, mali broj etničkih Albanaca i drugih etničkih manjina. Multietničke policijske snage na jugu Srbije sastavljene su prvestveno od etničkih Albanaca i Srba.

Korupcija i nekažnjivost policijskih snaga predstavljali su probleme, a u pogledu nadzora i kontrole policijskih postupaka postojala su samo ograničena institucionalna sredstva. Kancelarija generalnog inspektora, uspostavljena 2003. pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, imala je sve ograničenija ovlašćenja, i nije imala samostalnost da istražuje i koriguje slučajeve zloupotrebe. Iako je od svog nastanka Kancelarija preporučila brojne disciplinske postupke protiv radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, nije imala načina da prati odvijanje tih postupaka, a neki sekretarijati su u potpunosti ignorisali ovakve preporuke.

Od 2005. godine, Kancelarija generalnog inspektora preporučila je disciplinske mere protiv 5.722 pripadnika policije zbog prestupa, a prijave su podnete protiv 587 pripadnika policijskih snaga.

Tokom godine, vlasti i Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS) kao i druge strane vlade, obučavali su pripadnike policijskih, bezbednosnih i pograničnih snaga za borbu protiv terorizma, korupcije, pranja novca i trgovine ljudima.

Hapšenje i pritvor

Hapšenja se generalno obavljaju na osnovu naloga mada je policija ovlašćena da izvrši hapšenje bez naloga pod određenim okolnostima, uključujući i postojanje osnovane sumnje da je lice počinilo teško krivično delo. Zakon nalaže da istražni sudija odobri svaki pritvor duži od 48 časova i u praksi se ovaj uslov poštuje. Kaucija je dozvoljena ali se retko koristi; pritvorenici kojima preti tužba za delo za koje je zaprećena kazna zatvora do pet godina često su bili puštani na slobodu uz lično novčano jemstvo.

Zakon predviđa da policija mora odmah upoznati uhapšenike sa njihovim pravima. Za razliku od prethodnih godina, u ovom pogledu nisu prijavljene nikakve zloupotrebe.

Po zakonu, pritvorenici imaju pravo na advokata, čije troškove, ukoliko je potrebno, snosi država, i ovo pravo se u praksi generalno poštuje. Članovima porodice je uobičajeno bilo dozvoljeno da posećuju pritvorenike. Pritvor osumnjičenih može trajati do šest meseci a da optužnica ne bude podignuta.

Zakonom je zabranjena upotreba sile, pretnji, obmane i prisile da bi se iznudili dokazi, kao i upotreba dokaza na sudu koji su dobijeni takvim sredstvima; međutim, ponekad policija upotrebljava ovakva sredstva da bi dobila iskaze.

Vlasti su koristile proizvoljno hapšenje i selektivnu primenu zakona u političke svrhe. Neki politički analitičari špekulisali su da je hapšenje predsednika Trgovinskog suda Gorana Kljajevića bio primer selektivnog krivičnog progona kako bi se izvršio dodatni pritisak na njegovog brata, Marka Kljajevića, koji je ubrzo posle hapšenja dao ostavku na mesto predsedavajućeg sudije u suđenju u predmetu Đinđić (vidi odeljak 1.a. i 3). Takođe, neki analitičari su tvrdili da je vreme podizanja optužnice za korupciju i pranje novca protiv tajkuna Bogoljuba Karića takođe bilo politički motivisano (vidi odeljak 3).

Zakon ograničava pritvor pre suđenja od podizanja optužnice do završetka suđenja do dve godine u većini slučajeva, ali dozvoljava pritvor do četiri godine za krivična dela za koja je zaprećena maksimalna kazna (40 godina zatvora). Zakon određuje dve godine kao maksimalni dozvoljeni pritvor nakon što apelacioni sud ukine presudu suda pred kojim je vođen sudski postupak. I pored toga, produženi pritvor pre suđenja bio je problem. Zakon zabranjuje da vlasti prekomerno produžavaju ulaganje zvanične tužbe protiv osumnjičenih i u otvaranju istraga; međutim, takva odlaganja su se redovno dešavala. Usled neefikasnosti sudova, predmeti su često prekomerno dugo čekali na suđenje, a kad bi i počela, suđenja su prekomerno dugo trajala (vidi odeljak 1.e.).

Zakon dozvoljava da osobe pritvorene u vezi sa teškim krivičnim delima u pritvoru ostanu i do šest meseci pre nego što se krivična prijava mora podneti. Vlasti često takve osobe drže punih šest meseci pre podnošenja krivične prijave.

e. Uskraćivanje prava na pravično i javno suđenje

Zakon predviđa nezavisno sudstvo; međutim, sudstvo je i dalje podložno korupciji i političkom uticaju. Novousvojeni ustav pretrpeo je kritike zbog odredaba o sudstvu prema kojima je naimenovanje sudija i tužilaca podložno političkom proveravanju. Korupcija sudstva još uvek predstavlja problem. Bilo je izveštaja da su vladini službenici pokušali da oslabe politički osetljive tužbe, između ostalog i tako što je vršen pritisak na tužioce i sudije.

Tokom godine sudiji Vrhovnog suda Slavoljubu Vučkoviću, uhapšenom septembra 2005. godine, suđeno je za primanje mita u predmetu Jotkine organizovane kriminalne grupe; sud ga je osudio na osam godina zatvora. Vučković se žalio na presudu, a njegova žalba do kraja godine nije rešena.

Tokom godine je nastavljeno suđenje bivšem zameniku javnog tužioca Milanu Sarajliću. Sarajlić je optužen 2004. godine za primanje novca od zemunskog organizovanog kriminalnog klana; suđenje je odloženo 2004. zbog Sarajlićevog lošeg zdravstvenog stanja. Suđenje nije okončano do kraja godine.

Privatni sektor je i dalje smatrao da je korupcija u trgovinskim sudovima široko rasprostranjena. Pored toga, procesi prenosa zemljišta su često bili izuzetno teški, što su mnogi u privatnom sektoru objašnjavali kao posledicu korupcije administracije.

Sudovi su bili izuzetno nedelotvorni i rešavanje predmeta može trajati godinama.

Srpski sudski sistem se sastoji od opštinskih sudova, okružnih sudova, Vrhovnog suda i Ustavnog suda. Pored toga, zakon predviđa specijalne sudove za ratne zločine i organizovani kriminal, koji su tokom godine na koju se izveštaj odnosi radili u okviru Okružnog suda u Beogradu. Ustavni sud donosi odluke o ustavnosti zakona i zakonske regulative. Iako su zakonom predviđeni administrativni apelacioni sud i drugostepeni apelacioni sud u cilju smanjenja obima posla Vrhovnog suda, Narodna skuština je odložila osnivanje ovih sudova do 2007. godine.

Od 2005. godine, specijalni ogranak pri svakom okružnom sudu preuzeo je nadležnost u vojnim predmetima.

Sudski postupci

Suđenja su generalno javna, ali su zatvorena za vreme svedočenja svedoka optužbe. Porota ne postoji. Zakon predviđa da su optuženi nevini dok se ne dokaže suprotno i da imaju pravo da ih advokat zastupa na državni trošak ukoliko je potrebno, kao i da prisustvuju suđenju. Optuženi imaju pravo pristupa dokaznom materijalu u posedu države kao i da ispituju svedoke. I tužba i odbrana imaju pravo žalbe na presudu. Ova prava su generalno poštovana u praksi.

Specijalni sud za ratne zločine nastavio je sa suđenjima za ratne zločine. Dana 18. maja, Vrhovni sud je potvrdio presudu Okružnog suda u Beogradu iz jula 2005. u predmetu ratnih zločina u Sjeverinu u vezi sa mučenjem i ubistvom šesnaest Muslimana iz 1992. godine. Sud je podržao prvobitnu presudu i kaznu Dragutinu Dragićeviću, Oliveru Krsmanoviću i haškom optuženiku Milanu Lukiću na 20 godina zatvora a Đorđu Steviću na petnaest godina zatvora.

Dana 5. jula Specijalni sud za ratne zločine u Beogradu obavio je glavni pretres u predmetu pet pripadnika grupe «Škropioni» za umešanost u ubistvo šest bosanskih Muslimana civila iz Srebrenice iz 1995. godine. Predmet je krajem godine bio u postupku.

Dana 18. septembra, Specijalni sud za ratne zločine osudio je Antona Lekaja za ratne zločine na 13 godina zatvora za ubistvo i mučenje romskih svatova na Kosovu 1999.

Vrhovni sud je potvrdio presudu Specijalnog suda za ratne zločine iz marta 2004. kojom se Aleksandar Cvjetan osuđuje na dvadeset godina zatvora za ubistvo četrnaest etničkih Albanaca u Podujevu na Kosovu 1999. godine.

Specijalni sud za ratne zločine nastavio je suđenje u predmetu „Zvornik“ koji se odnosi na proterivanje i ubistva bosanskih Muslimana 1992. godine.

Ima novih podataka u slučaju Ovčara (takođe poznatom pod nazivom „Vukovarski masakr“). Dana 14. decembra, Vrhovni sud je naredio ponovno suđenje četrnaestorici bivših pripadnika srpske milicije koji su decembra 2005. osuđeni za ubistvo, mučenje i nehumano postupanje prema 200 hrvatskih ratnih zarobljenika 1991. Mnogi u međunarodnoj kao i u zajednici nevladinih organizacija kritikovali su ovakvu odluku kao politički motivisanu naglašavajući da je Vrhovni sud posle prvog razmatranja poništio svaku presudu prvostepenog suda u svim značajnim slučajevima ratnih zločina (npr. Podujevo, Sjeverin, Ovčara).

U aprilu je Okružni sud u Beogradu odbacio slučaj Dejana Demirovića nakon njegove ekstradicije iz Kanade. Protiv Demirovića je podignuta krivična prijava i vođen sudski postupak in absentia za ubistva u Podujevu; međutim, sud je smatrao da su dokazi nedovoljni za presudu.

Politički zatvorenici

Nije bilo izveštaja o političkim zatvorenicima i pritvorenicima.

Građanski sudski postupci i pravni lekovi

U zemlji postoji nezavisno i nepristrasno sudstvo za građanska pitanja gde građani mogu pokrenuti spor kojim traže odštetu za kršenje ljudskih prava ili prekid kršenja tih prava. Pravni lek generalno podrazumeva novčane nadoknade.

Povraćaj imovine

Tokom godine, državna komisija je započela pripreme za popis imovine oduzete počev od 1945. godine, ali nije ostvarila nikakav napredak na donošenju zakona o povraćaju imovine niti vraćanju imovine. Vlada je donela zakon o povraćaju opštinske imovine ali nije preduzela nikakve značajnije korake da napravi popis potraživanja niti da opštinsku imovinu vrati.

f. Proizvoljno ometanje privatnosti, porodice, doma i korespondencije

Ustav i zakon zabranjuju ovakvo delovanje; međutim, država je ometala privatnost i korespondenciju. Iako zakon propisuje da Ministarstvo unutrašnjih poslova mora nabaviti sudski nalog pre početka praćenja potencijalne kriminalne aktivnosti kao i da policija mora pribaviti nalog pre ulaska u posed izuzev u slučajevima spasavanja ljudi i imovine, policija povremeno nije poštovala ove odredbe u praksi.

Većina posmatrača je smatrala da vlasti selektivno nadziru komunikacije, prisluškuju razgovore, čitaju običnu i elektronsku poštu, i ozvučavaju telefone. Čelnici organizacija za ljudska prava često su prijavljivali da se njihova komunikacija nadzire.

Odeljak 2 Poštovanje građanskih sloboda u koje spada:

a. Sloboda govora i štampe

Zakon predviđa slobodu govora i štampe; međutim, bilo je izveštaja da su vlasti ometale ove slobode te o represivnim merama protiv osoba koje su kritikovale vladu. Uopšte uzev, nezavisne medijske organizacije su bile aktivne i izražavale raznovrsne stavove; međutim, neke medijske organizacije doživele su pretnje i represije zbog objavljivanja stavova u kojima se kritikuje vlada. Mnogim novinarima nedostaje profesionalnost u pogledu navođenja izvora i tačnosti podataka.

Medijski sektor je uglavnom nezavistan i u privatnom vlasništvu. Najstariji nacionalni dnevni list «Politika» je u suvlasništvu države i jedne nemačke kompanije ali ga vodi nekoliko deoničarskih kompanija. Tokom godine, ove dnevne novine su sve više naginjale vladi u svom izveštavanju i uredničkoj politici. Ostale značajnije novine su Blic, Glas Javnosti, Večernje Novosti, Kurir i Danas.

Državna Radio-televizija Srbija (RTS) imala je najveću zastupljenost sa tri televizijska kanala i radio programom. Država je imala znatan uticaj, mada ne i formalnu kontrolu, nad drugim velikim televizijskim stanicama, uključujući TV Politiku i TV Novi Sad, kao i tri programa Radio Beograda. Osim toga, mnoge televizijske stanice se u pogledu vesti oslanjaju na državnu novinsku agenciju TANJUG. Iako su izveštaji RTS-a uopšte uzev bili objektivni, povremeno se čini da postoji pristrasan odnos prema vladi.

Dana 11. oktobra kontroverzni amandmani na zakon o radiju i televiziji stupili su na snagu i pored protivljenja medijskih grupa i OEBS-a. Po ovom zakonu vlada ima pravo da odobri budžet nezavisnog radiodifuznog saveta, daje ovom savetu široka ovlašćenja da oduzima radio i televizijskim stanicama licencu bez prava žalbe i postavlja više naknade za emitere.

Medijske organizacije, posebno Radio stanica B92, bile su žrtve vandalskog ponašanja, pretnji bombama i zastrašivanja zbog prenošenja stavova nepopularnih kod vlasti. Organizacija medija Jugoistočne Evrope (SEEMO) prijavila je izvestan broj takvih incidenata tokom godine. Dana 25. jula, Jahja Fehratović, urednik nedeljnika Glas Sandžaka, primila je telefonom anonimne pretnje smrću. Dana 13. avgusta, Nikolu Rumenića, dopisnika nedeljnika Svet, fizički su napale i povredile dve nepoznate osobe ispred Hotela Jugoslavije u Beogradu. Dana 17. avgusta, dok je vodio radio emisiju, Dragana Zarića, novinara Radija Stari Milanovac, napao je maskirani muškarac koji je mahao nožem. Dana 18. avgusta, Slavica Jovanović, novinar iz Mačvanskog Prnjavora, primila je telefonsku pretnju smrću. Lokalna policija je navodno odbila da omogući Jovanovićevoj da podnese zvaničnu prijavu dok u njeno ime nije intervenisalo Udruženje novinara Srbije (UNS).

Dana 26. aprila, policija je zatvorila prvu privatnu televizijsku stanicu u zemlji, BK Televiziju, po odluci vladine radiodifuzne agencije o privremenoj suspenziji dozvole za rad BK Televizije. Advokat BK Televizije opisao je nasilan ulazak i zatvaranje stanice kao nezakonito. UNS i Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) opisali su ovaj potez kao samovoljan čin koji predstavlja pretnju demokratiji i slobodi medija.

Dana 13. jula, SEEMO je prijavio da su Jelenu Antić, dopisnika dnevnih novina Dnevnik, bezbednosne snage sprečile da prisustvuje konferenciji za štampu u većnici Rume, navodno po nalogu predsednika opštine Srđana Nikolića.

Kleveta je krivično delo. Osuđeni za klevetu može biti kažnjen zatvorom ili novčanom kaznom u iznosu od 552 do 13.800 dolara (460 do 11.500 eura).

Dana 10. avgusta, Opštinski sud u Prokuplju osudio je urednika RTV Kuršumlija Slavka Savića na četiri meseca zatvora zbog klevete. Sud je smatrao da je Savić kriv zbog objavljivanja SMS poruka koje su pisali i slali gledaoci navodeći da je Slavko Ilić, opštinski zvaničnik, ukrao flašu rakije iz prodavnice. ANEM i Komitet za zaštitu novinara osudio je ovu presudu kao kršenje slobode govora.

Novinari su povremeno primenjivali autocenzuru zbog mogućih tužbi za klevetu i u strahu od vređanja javnog mnjenja, posebno kad su u pitanju teme koje se tiču ratova u bivšoj Jugoslaviji, crnogorskog referenduma za nezavisnost i o pregovorima koje predvodi UN o budućem statusu Kosova. Aktivisti za ljudska prava prijavili su da im je u provladinim publikacijama i tabloidima narušavan ugled zbog izražavanja kritičkih stavova o vladi.

Slobodan pristup internetu

Država nije ograničavala pristup internetu. Pojedinci i grupe mogli su da mirno izražavaju svoje stavove preko interneta, uključujući i elektronsku poštu. Međutim, bilo je izveštaja da je država selektivno nadzirala internet komunikacije.

Akademske slobode i kulturni događaji

Država je generalno poštovala akademske slobode, mada je bilo izveštaja o cenzuri kulturnih događaja.

U septembru je u Novom Sadu policija prekinula pozorišnu predstavu na otvorenom kad se srpski pravoslavni episkop žalio da glumci nose svešteničke odežde i nazvao predstavu „đavoljom rabotom“. Grupa neonacista iz Zrenjanina sledeće večeri je prekinula predstavu.

Dana 28. novembra, Ministarstvo inostranih poslova izdalo je zahtev organizatorima filmskog festivala da se film „Letnja palata“ „skine s festivalskog repertoara imajući u vidu naše dobre bilateralne odnose [sa Kinom]“. Kineska vlada se usprotivila prikazivanju ovog filma koji prikazuje snimak događaja na Trgu Tjenanmen iz 1989. godine. Organizatori festivala su film skinuli s repertoara. Međutim, 1. decembra je ministar inostranih poslova Vuk Drašković suspendovao Danicu Bajić, zaposlenu u Ministarstvu inostranih poslova koja je izdala zahtev, izjavivši da je Bajićeva prekoračila svoja ovlašćenja.

b. Sloboda mirnog okupljanja i udruživanja

Zakon dozvoljava slobodu okupljanja i udruživanja i država to obično i poštuje u praksi. Za razliku od prethodnih godina, nije bilo izveštaja da su vlasti sprečavale javne proteste.

c. Sloboda veroispovesti

Zakon predviđa slobodu veroispovesti i država ovo pravo generalno poštuje u praksi; međutim, srpska država je usvojila diskriminacioni zakon o religiji i vodila diskriminacionu politiku u pogledu poreza na imovinu.

Iako ne postoji državna religija, većinska Srpska pravoslavna crkva je uživala povlašćeni položaj. Na primer, Vojska je i dalje obezbeđivala samo srpsko pravoslavno bogosluženje iako je dozvolila da pripadnici drugih verskih zajednica prisustvuju verskim službama izvan vojnih pošta. Takođe je bilo žalbi da srpska vlada finansira izgradnju velike srpske pravoslavne crkve. Srpska vlada subvencioniše plate srpskog pravoslavnog sveštenstva izvan Srbije.

Vlada je u aprilu usvojila problematičan zakon o religiji.

Taj zakon priznaje sedam „tradicionalnih“ verskih zajednica a to su: Srpska pravoslavna crkva, Rimokatolička crkva, Slovačka evangelistička crkva, Hrišćanska reformatska crkva, Evangelistička hrišćanska crkva, Islamska zajednica i Jevrejska verska zajednica. Zakon propisuje da se sve ostale verske grupe moraju ponovo registrovati pri Ministarstvu vera, koje ima diskreciono pravo da odluči da li će odobriti registraciju ili ne. Mnoge ovakve manjinske grupe zvanično su priznate u Srbije više od pedeset godina a u zemlji postoje već sto pedeset godina.

Po propisima o registraciji, koje su Savet Evrope i OEBS ocenili kao propise koji zadiru u privatnost, moraju se podneti: imena, matični brojevi i potpisi članova, dokazi da grupa prelazi prag od 0.001 procenta odraslog stanovništva u Srbiji (otprilike 65 osoba), opis verskih tekstova grupe i pregled verskih učenja, obreda, verskih ciljeva i osnovnih aktivnosti, kao i informacije o izvorima finansiranja.

Nepravoslavne verske organizacije su nastavile da prijavljuju teškoće u pribavljanju dozvola od lokalnih vlasti u Srbiji za izgradnju novih verskih objekata. Islamska zajednica u Beogradu i dalje ima poteškoće sa nabavkom zemljišta i dobijanjem državne dozvole za islamsko groblje u gradu. U avgustu je ministar vera Milan Radulović izjavio da Crnogorska pravoslavna crkva ne može graditi crkve u Srbiji.

Srpski zakon obavezuje učenike osnovnih i srednjih škola ili da pohađaju nastavu jedne od sedam tradicionalnih verskih zajednica, ili da idu na časove građanskog vaspitanja. Poglavari verskih grupa isključenih iz ovog programa nastavili su da izražavaju svoje nezadovoljstvo zbog ograničene definicije veroispovesti prema tumačenju vlasti.

Vlada je donela zakon o povraćaju opštinske imovine u Srbiji, uključujući i verske objekte konfiskovane posle 1945. godine, ali nije preduzela nikakve važnije radnje da se napravi popis potraživanja niti vrati crkvena imovina.

Društvene zloupotrebe i diskriminacija

Manjinske verske zajednice izveštavaju o kontinuiranim problemima vandalskog uništavanja crkvenih zgrada, groblja i drugih verskih objekata, mada je broj takvih incidenata smanjen u odnosu na prethodne godine. Bilo je nekoliko slučaja verbalnih i fizičkih napada na pripadnike verskih manjina. Reakcija policije često nije bila odgovarajuća i grupe za građansko društvo kritikovale su vlasti da nisu posvećene rešavanju problema diskriminacije.

Nepoznati napadači lomili su nekoliko puta tokom godine prozore sa vitražima na katoličkim crkvama u Smederevu, Kragujevcu i Boru. Adventisti sedmog dana prijavili su da su vandalske napade i namerne paljevine njihovih crkava bile toliko česte da ih je teško pobrojati. Vandali su oštetili nadgrobne spomenike na groblju Slovačke evangelističko-luteranske crkve u Dobanovcima i na katoličkom groblju u Temerinu. U svim ovim slučajevima, policija nije mogla da identifikuje napadače.

Dana 15. februara, jedan muškarac je u Mladenovcu zaključao dva pripadnika Jehovinih svedoka u zgradu, uništio njihovu literaturu i pokušao da ih odvuče u podrum. Jedan od njih je pobegao i pozvao policiju koja je i drugog spasila, a muškarca uhapsila. Dana 20. februara u Zemunu, beogradskoj opštini, pripadnik Jehovinih svedoka je dobio udarce u glavu dok je jednoj porodici govorio o svojoj veri. Policija je napadača uhapsila a dotična porodica je svedočila pred sudom.

Dana 17. juna, poklonik Hare Krišne iz Jagodine Života Milanović napadnut je na pragu svoje kuće. U jagodinskoj bolnici primljen je zbog rana nanesenih nožem i krsta koji mu je urezan na glavi. Milanović je ranije bio napadnut u julu 2005. Ni za jedan napad vlasti nisu nikog uhapsile.

U oktobru je niška džamija vandalski napadnuta četvrti put. Lokalna policija je uhapsila četvoro osumnjičenih, ali je odbila zahtev da postavi stalnu policijsku zaštitu ispred džamije kako bi se sprečili budući napadi.

U martu je Okružni sud u Šapcu započeo postupak protiv četvorice muškaraca koji su pokušali da ucene pripadnika Jehovinih svedoka 2004. godine u Loznici. Dana 8. maja, pripadnik Jehovinih svedoka je podneo tužbu protiv države, nezadovoljan što vlasti nisu preduzele nikakve radnje u vezi sa zlonamernom paljevinom 1999.

Dana 9. novembra, sud u Novom Sadu je proglasio je krivim četiri pripadnika nacionalističke, ultradesničarske grupe Nacionalni front za izazivanje etničke, rasne i verske mržnje i netolerancije jer su prekinuli antifašistički seminar na novosadskom univerzitetu 2004, maltretirali i tukli učesnike. Vođa organizacije Goran Davidović osuđen je na godinu dana zatvora, a član Miodrag Stefanović na šest meseci. Dva preostala člana osuđena su na tri i četiri meseca zatvora, dok je 11 preostalih dobilo uslovne kazne od četiri meseca zatvora za krivično delo ugrožavanja tuđe bezbednosti.

U roku od tri dana – od 16. do 19. decembra – neidentifikovani napadači bacili su Molotovljeve koktele na prostorije Evangelističke crkve u Kraljevu, i kamenje na Baptističku crkvu i Katoličku crkvu Svetog duha u Novom Sadu. Predsednik Tadić je javno osudio napade i pozvao nadležne da pronađu počinioce; istraga je krajem godine bila u toku.

Jevrejska zajednica broji nešto između dve i tri hiljade osoba. Jevrejske vođe u Srbiji izvestili su o kontinuiranim incidentima antisemitizma uključujući grafite antisemitske sadržine, vandalsko ponašanje, male tiraže strane antisemtiske literature i tekstove na internetu. HCS je u novembru prijavio da je antisemitizam poslednjih godina dobio na intenzitetu. HCS je primetio da je proteklih godina izdavački sektor Srbije objavio razne antisemitske knjige s naslovima kao što su „Jevrejsko ritualno ubistvo“, „Jevrejska zavera“ i „Zašto se divim Adolfu Hitleru“. Prema rečima pripadnika Jevrejske zajednice, objavljivanje takvih publikacija često je dovodilo do pisama mržnje i drugačijeg izražavanja antisemitskih osećanja. Nekoliko nacionalističkih, ultradesničarskih organizacija identifikuje se sa antisemitskim govorom pokazujući svastike i koristeći govor mržnje. Nacionalni front je bio jedan od najaktivnijih ovakvih grupa u poslednjih nekoliko godina i izažavao zajedno i antisemitski govor i antizapadnjačke poruke. HCS je u novembru primetio da reakcija nadležnih na ovakav govor mržnje često nije bila odgovarajuća.

Dana 12. februara, na spomeniku u Nišu pojavio se grafit „Holokaust – jevrejska laž koja upravlja svetom“ i nacionalistički slogani kao što je „Srbija Srbima“.

Krajem avgusta je grupa "skinhedsa", navodno noseći nacističke simbole, pretukla dvoje izraelskih turista. Jedna žrtva je prijavila da je grupa izvikivala: „Aušvic, Aušvic“. Do kraja godine niko nije optužen u vezi sa ovim incidentom.

Savez jevrejskih opština u Srbiji je 2005. prijavio povećan prijem pisama mržnje s porukama da „Jevreji treba da odu iz Srbije“. Pored toga, spisak istaknutih srpskih Jevreja postavljen je na veb-stranicu neonacističke organizacije uz poruke koje su posetioci veb-stranice ostavili pozivajući da treba da budu ubijeni.

Predavanja o holokaustu deo su nastavnog programa u srpskim školama, a takođe se govori o ulozi srpske vlade u tom periodu. Međutim, postoji tendencija među autorima da umanje i daju nova tumačenja uloge srpskih vođa za vreme holokausta prikazujući ih kao žrtve stranog okupatora a, u stvari, mnoge tadašnje vođe sarađivale su sa nacistima i vodili kampanje protiv jevrejskog stanovništva čak i pre nego što su nacisti okupirali Jugoslaviju.

Mada državni lideri javno osuđuju antisemitske incidente, vlasti tokom 2006. nisu napravile nikakav značajniji napor u cilju sprečavanja takve netolerancije i govora mržnje.

Više detalja videti u Međunarodnom izveštaju o slobodi veroispovesti za 2006. godinu.

d. Sloboda kretanja unutar zemlje, putovanja u inostranstvo, iseljavanje i repatrijacija

Zakon predviđa ova prava i vlada ih uopšte uzev poštuje u praksi. Zakonom je zabranjeno prisilno proterivanje i vlada ga ni ne primenjuje.

Interno raseljena lica

Prema zvaničnim podacima Kancelarije Visokog komesara za izbeglice pri Ujedinjenim nacijama (UNHCR), u Srbiji je registrovano otprilike 207.000 interno raseljenih lica sa Kosova, uglavnom Srba, Roma i Bošnjaka, što je posledica događaja na Kosovu iz 1999. godine. Oko 6.700 i dalje je u kolektivnim centrima. Mada su vlasti zatvorile nekoliko kolektivnih centara gde su uslovi bili najlošiji, mnoga raseljena lica ostala su u objektima koji ne odgovaraju nijednoj drugoj nameni izuzev kao prihvatilište u krajnjoj nuždi,

Vlada je nastavila da isplaćuje plate interno raseljenim licima koja se do juna 1999. bili članovi kosovske vlade i zaposlenima u državnim preduzećima. Za dobijanje privremenog boravka u Srbiji, po zakonu je potrebno da se interno raseljena lica odjave sa prethodne adrese na Kosovu. Ukoliko nemaju stalni boravak u Srbiji, interno raseljena lica ne dobijaju lokalna lična dokumenta, pa ne mogu da dobiju zdravstveno osiguranje, socijalnu pomoć i mogućnost školovanja u državnim obrazovnim ustanovama.

Srpska vlada je tokom godine potpisala 15 bilateralnih sporazuma o ponovnom prihvatanju onih kojima je uskraćen azil, neuspešnih iseljenika i osoba sa nezakonitim boravkom u tim zemljama, što su prvenstveno bili Romi. Procenjuje se da je broj onih kojima je uskraćen azil i ilegalnih iseljenika iz Srbije u zemljama na koje se sporazumi odnose između trideset i dvesta hiljada uz još 120.000 osoba koje su zatražile azil a potiču sa Kosova. Vlada je pristala da primi prisilne povratnike ne određujući vreme njihovog povratka. Crveni krst Srbije otvorio je kancelariju na beogradskom aerodromu u cilju pomoći Romima povratnicima, ali je kancelarija posle tri meseca zatvorena usled nedostatka novca.

UNHCR je procenio da u Srbiji živi 40.000 do 45.000 raseljenih Roma; polovina njih nije registrovana usled nepostojanja dokumenata. Mnogi Romi sa Kosova smatrani su srpskim kolaboracionistima tokom sukoba na Kosovu i tamo se nisu mogli bezbedno vratiti. Životni uslovi Roma u Srbiji izuzetno su loši. Lokalne opštine često nisu voljne da im obezbede smeštaj nadajući se da će, ukoliko ne mogu da obezbede smeštaj, Romi napustiti zajednicu (vidi odeljak 5). Ukoliko su se Romi nastanili, to je često bilo u kolektivnim centrima sa minimumom pogodnosti ili, što je češće slučaj, u improvizovanim kampovima u većim gradovima i opštinama ili u njihovoj blizini.

Bilo je sporadičnih slučajeva napada i vandalskog ponašanja prema interno raseljenim licima, posebno članovima romskih zajednica (vidi odeljak 5).

Zaštita izbeglica

Zakon ne predviđa davanje azila niti izbegličkog statusa u skladu sa Konvencijom Ujedinjenih nacija iz 1951. koja se odnosi na Status izbeglica i protokol iz 1967, iako je Srbija potpisnica oba ova dokumenta.Vlada nije donela zakon niti ustanovila sistem za pružanje zaštite izbeglicama. Zakon ne pruža zaštitu od prisilnog vraćanja osoba u zemlju u kojoj strahuju od progona a nije bilo podataka da li nadležni zaista takve osobe vraćaju sa granica.

UNHCR ima kancelariju na aerodromu za prijem osoba iz treće zemlje koje su tražili azil, uključujući i one koji su u zemlju ušli preko drugih graničnih prelaza. UNHCR je odlučivao o izbegličkom statusu u skladu sa Konvencijom UN-a i nadležnostima organizacije. Prećutnim sporazumom, vlada toleriše odluke koje UNHCR donosi o statusu, i ne proteruje pojedince kojima je UNHCR dodelio status izbeglica niti im nudi priliku za integraciju. UNHCR je tokom godine otvorio 42 predmeta za državljane trećih zemalja. Od toga, 25 Iračana dobilo je privremenu zaštitu UNHCR-a, bez potpunog određenja o izbegličkom statusu. UNHCR je odbio 12 prijavljenih i zatvorio pet predmeta ne donevši odluku (u većini slučajeva zato što su otišli iz Srbije). Do kraja godine je pod zaštitom UNHCR-a bilo 55 osoba.

Uz saglasnost vlade, UNHCR je završio izgradnju centra za prijem i prihvatilište azilanata, ali objekat do kraja godine nije bio u upotrebi.

Vlada je sarađivala sa UNHCR-om i drugim humanitarnim organizacijama u pomoći izbeglicama i azilantima. Po Ukazu o izbeglicama iz 1992. vlada je obezbedila privremenu zaštitu osobama iz bivših republika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) koji se možda ne mogu okvalifikovati kao izbeglice po Konvenciji iz 1951. i Protokolu iz 1967. Vlada i UNHCR procenili su da u Srbiji živi 104.000 izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Uz podršku UNHCR-a, vlada je zatvorila nekoliko kolektivnih centara, u nekoliko slučajeva prebacujući pojedince kojima je potrebna posebna nega u odgovarajuće institucije. Do kraja godine je u Srbiji ostalo oko 3.600 izbeglica u 125 kolektivnih centara, bilo zvaničnih bilo nepriznatih.

Odeljak 3 Poštovanje političkih prava: pravo građana da promene vladu

Zakonom je građanima obezbeđeno pravo da promene vladu mirnim putem i građani su ovo pravo koristili u praksi na povremenim izborima održanim na osnovu opšteg prava glasa.

Na referendumu u Crnoj Gori 21. maja, 55.5 procenata glasača podržalo je nezavisnost od državne zajednice Srbije i Crne Gore. Međunarodni posmatrači su ocenili da je referendum u skladu sa standardima OEBS-a i Saveta Evrope i ostalim međunarodnim standardima za demokratski izborni proces, a srpska vlada je rezultate prihvatila. Posle referenduma srpske vlasti su započele rad na razdvajanju državne zajednice i prenošenju odgovornosti državne zajednice na republički nivo.

Izbori i političko učešće

Krajem godine, političke stranke su se pripremale za parlamentarne izbore koji treba da se održe u januaru 2007.

U zemlji je održan referendum o ustavu 28-29. oktobra. Nekoliko grupa za ljudska prava kritikovale su parlament zbog usvajanja nacrta bez odgovarajuće javne rasprave a neke su pozivale na bojkot referenduma. Mnogi su takođe kiritikovali sadržaj dokumenta u nekoliko oblasti: u dokumentu se tvrdi da je Kosovo deo državne teritorije, iako su kosovski Albanci bili isključeni iz glasanja na referendumu, ne objašanjava se niti povećava regionalna autonomija Vojvodine i prepušta naimenovanje sudija i tužilaca političkoj proveri.

Prema izbornoj komisiji, izlaznost je na referendumu iznosila 54.91 procenata, a 53.04 procenta glasača podržalo je novi ustav. Izlaznost je bila posebno niska u Vojvodini (45.9 procenata), a Centar za slobodne izbore i demokratiju procenio je da je izlaznost etničkih Mađara bila samo 14 procenata. Nekoliko grupa za ljudska prava tvrdilo je da je u rezultatima izbora bilo nepravilnosti, uključujući slabu kontrolu glasačkih spiskova i neujednačenu proveru ličnih dokumenata.

Parlament je odobrio ustav koji je stupio na snagu 13. novembra.

Posmatračka misija OEBS-a i Saveta Evrope, koja je pratila izbore, izvestila je da su predsednički izbori u Republici Srbiji 2004. godine bili mirni i sprovedeni uglavnom u skladu sa međunarodnim standardima. Misija je kao probleme navela nepostojanje centralnog biračkog spiska, nedostatak prostorija za glasače koji žive u Crnoj Gori a imaju pravo na glasanje, kao i dokaze o izvesnom stepenu uskraćivanja prava glasa u romskoj zajednici. Glasanje je obavljeno na Kosovu, gde je registrovano 97.000 birača; međutim, ograničena sloboda kretanja etničke Srbe je onemogućila u glasanju, dok etničko albansko stanovništvo, osim neznatnih izuzetaka, nije učestvovalo na izborima, čak ni u područjima gde su neki bili na biračkim spiskovima.

U Skupštini od 250 poslanika, dvadeset četiri su žene a jedna žena je potpredsednik vlade. U kabinetu koji broji šesnaest članova nema žena. U septembru je vlada donela amandman na zakon o izboru skupštinskih poslanika po kojem na stranačkim izbornim listama treba da bude najmanje 30 procenata žena.

U Parlamentu od 250 poslanika, ima 11 pripadnika manjinskih zajednica dok ih u kabinetu koji broji šesnaest članova nema uopšte.

Ustav i zakon izuzimaju stranke zasnovane na etničkom principu od pravila po kojem politička stranka mora osvojiti najmanje pet posto glasova da bi ušla u parlament. Romi su nastavili sa dobro poznatom praksom slabog odziva. Lokalni lideri etničkih Albanaca na jugu Srbije bojkotovali su nacionalne izbore uprkos svom aktivnom učešću u lokalnoj upravi.

Vlada – korupcija i transparentnost

U javnosti je uvreženo mišljenje o korumpiranosti vlade koja se pojavljuje na svim nivoima. Nedavna istraživanja pokazala su da većina građana veruje da je korumpiranost vlade veliki problem.

Vlada je u junu najavila da će postepeno ukinuti postojeći Savet za borbu protiv korupcije, ali je do kraja godine ostalo nejasno da li će ga zameniti neko drugo telo. Tokom godine Savet nije uspeo da istraži veliki broj slučajeva korupcije, uključujući ugovore koje je potpisala vlada, sumnjiv uvoz električne energije i upotrebu i prodaju komercijalnog kancelarijskog prostora u vlasništvu države.

Vlasti su imale nedosledan pristup prema korupciji zvaničnika. Istrage su često izgledale politički motivisane, a bilo je brojnih primera neuspeha vlasti da preduzmu mere u skladu sa detaljnim izveštajima o slučajevima gde je postojala sumnja za korupciju uključujući i veliki broj zvaničnika. Medijski izveštaji o korupciji često su bili senzacionalistički.

Dana 11. januara, policija je uhapsila Dejana Simića, bivšeg vice-guvernera Narodne banke Srbije, i Vladimira Zagrađanina, direktora Socijalističke partije Srbije (SPS), i optužila ih za umešanost u potkupljivanju. Simić je navodno primio kofer u kojem je bilo gotovine u vrednosti od 125.000 dolara u svom stanu u zamenu za pristanak da se registruje Kreditna izvozna banka.

U februaru je srpska policija izdala poternicu za Bogoljuba Karića, šefa Pokreta Snaga Srbije, pošto se nije pojavio na ispitivanju na sudu. Karić je optužen za utaju poreza, zloupotrebu miliona dolara i pranje novca dok je bio vlasnik telekomunikacione kompanije Mobtel. Neki politički komentatori špekulisali su da je, iako optužbe protiv Karića izgledaju opravdano, vreme kažnjavanja Karićevih poslovnih poteza politički motivisano. Poternica je objavljena ubrzo nakon što je Karićeva stranka osnovala novi parlamentarni kokus za koji su mnogi verovali da će uzdrmati osetljivu ravnotežu vladajuće koalicije i izazvati parlamentarnu krizu.

Dana 15. aprila, policija je uhapsila devet lica osumnjičenih za prevaru u kojoj bi trgovinski sud objavio stečaj preduzeća a Poštanska štedionica zatim dala povoljne pozajmice odabranim poslovnim ljudima da kupe imovinu preduzeća ispod tržišne vrednosti. Među devetoro uhapšenih nekoliko je javnih zvaničnika uključujući Gorana Kljajevića, predsednika Trgovinskog suda u Beogradu, direktore Poštanske štedionice i Kreditne eksportne banke, poslovne ljude i jednog službenika Ministarstva unutrašnjih poslova. Osumnjičeni su krajem godine bili u pritvoru pre suđenja.

Dana 7. oktobra, policija je uhapsila zamenika javnog tužioca Milorada Cvijovića pod sumnjom da je neovlašćeno uzeo sudski dokument iz arhive državnog tužioca 2005. kako bi uticao na postupak u određenom trgovinskom predmetu.

Suđenje bivšem ministru odbrane Prvoslavu Daviniću, optuženom da je svojim telohraniteljima omogućio olakšice pri iznajmljivanju stanova, bilo je u toku krajem godine.

Srpska vlada je sporo primenjivala Zakon o dostupnosti informacija iz novembra 2004, i generalno u praksi nije omogućila pristup. Zakon predviđa dostupnost informacija od «legitimnog javnog značaja» (uz mnoge izuzetke) i uspostavlja mesto nezavisnog komesara, koga bira srpska skupština, s ciljem da se on bavi žalbama građana ukoliko neka vladina agencija odbije zahtev za informacije. Prema izveštaju Transparency International iz septembra 2005. oko 60 procenata lokalnih institucija nisu ispunile svoje obaveze po zakonu o dostupnosti informacija. Nevladine organizacije su izvestile da su njihovi zahtevi za informacije često ostajali bez odgovora

Odeljak 4 Stav vlade o istragama međunarodnih i nevladinih organizacija o navodnim slučajevima kršenja ljudskih prava

Brojne nezavisne domaće i međunarodne oganizacije za ljudska prava uglavnom su obavljale svoju delatnost, u čemu ih vlasti nisu ograničavale, vršile su istrage i objavljivale svoje nalaze o pojedinim slučajevima u vezi sa ljudskim pravima. Međutim, ove grupe su često bile predmet uznemiravanja, pretnji i sudskih sporova za klevete zbog izražavanja kritičkih stavova o vladi. Istaknute organizacije za ljudska prava su Helsinški komitet za ljudska prava u Srbiji, Centar za humanitarno pravo, Advokatski komitet za ljudska prava (YUCOM), Fond za otvoreno društvo, Inicijativa mladih za ljudska prava i Beogradski centar za ljudska prava.

Neki radnici nevladinih organizacija dobijali su pretnje i bili napadani prvenstveno kroz medijske kampanje u kojima su vređani i gde su iznošeni njihovi lični podaci kao što su etnička pripadnost i adresa. Dana 3. septembra, direktor HLC-a Nataša Kandić izlazila je iz studija TV B92 kad su svedoci čuli nekoliko pucnjeva. Policija je utvrdila da su zvuci potekli od petardi ali grupe za ljudska prava tvrde da je svrha toga bilo zastrašivanje Kandićeve. Nekoliko publikacija, uključujući Politiku, NIN i Kurir, napale su Kandićevu kao i direktorku YUCOM-a Biljanu Kovačević-Vučo i direktorku HCS-a Sonju Biserko zbog otvorenih stavova o Kosovu i srpskoj odgovornosti za ratne zločine iz devedesetih.

U martu je HCS objavio izveštaj o napadima na branioce ljudskih prava u Srbiji. Iako su pohvaljeni neki pozitivni pravni potezi, u izveštaju se kritikuje vlada jer nije snažnije osudila verbalne i fizičke napade na branioce ljudskih prava, kao i stalne medijske kampanje s ciljem diskreditovanja lokalnih zagovornika ljudskih prava. Ovaj izveštaj usledio je posle izveštaja koji je novembra 2005. objavio Amnesty International, gde se tvrdi da su nevladine organizacije bile predmet ponovljenog i očigledno sistematskog zastrašivanja. U izveštaju se takođe navodi da su istaknuti borci za ljudska prava, uključujući Natašu Kandić, Biljanu Kovačević-Vučo, Sonju Biserko i Stašu Zajović iz antiratne organizacije Žene u crnom, bile mete medijske kampanje uperene na diskreditovanje branilaca ljudskih prava.

Vlada je 2005. najavila da će otvoriti novu kancelariju za ombudsmana u Beogradu, ali to nije učinila do isteka zakonskog roka u martu 2006. Milan Petković, ombudsman grada Kragujevca, najavio je ostavku u maju navodeći kao razlog politički pritisak i uznemiravanje zvaničnika gradske skupštine. Pokrajina Vojvodina ima ombudsmana koji je tokom godine nezavisno radio.

Tokom godine vlada je napravila mali pomak u saradnji sa ICTY-om kako bi uhapsila i privela pravdi šest preostalih begunaca koje je ICTY optužio. Dva najtraženija haška optuženika s vezama sa Srbijom, Ratko Mladić i Radovan Karadžić, još su u bekstvu. U julu je vlada objavila akcioni plan u šest tačaka za saradnju sa ICTY-om i naimenovala tužioca Specijalnog suda za ratne zločine Vladimira Vukčevića i predsednika srpskog Nacionalnog saveta za saradnju sa ICTY-om Rasima Ljajića da nadgledaju primenu plana. U oktobru, nakon posete Beogradu, glavni tužilac ICTY-a Karla del Ponte javno je izjavila da su vlasti napravile mali ili nikakav napredak u primeni akcionog plana.

Iako ustav zabranjuje ekstradiciju bilo koje osobe koja ima srpsko državljanstvo i ova zabrana se primenjuje u praksi, zakon dozvoljava izuzetke u slučajevima ekstradicije građana ICTY-u. Tokom godine takvih ekstradicija nije bilo.

Odeljak 5 Diskriminacija, društvene zloupotrebe i trgovina ljudima

Ustav i zakon zabranjuju diskriminaciju na osnovu rase, pola, umanjenih sposobnosti, jezika i društvenog položaja; međutim, diskriminacija žena i etničkih manjina kao i trgovina ljudima i nasilje nad ženama i decom predstavljali su problem.

Žene

Nasilje nad ženama bio je problem a visok stepen nasilja u porodici i dalje postoji. Viktimološko društvo Srbije u julu je objavilo da je jedna trećina žena izložena fizičkom nasilju dok je polovina žena izložena psihičkom nasilju.

Nasilje u porodici je krivično delo za koje je zaprećena zatvorska kazna u trajanju od šest meseci do deset godina u zavisnosti od težine prestupa, dok je u slučaju smrtnog ishoda predviđena kazna od najmanje deset godina zatvora. Takve slučajeve je teško krivično goniti usled nedostatka svedoka i dokaza, kao i činjenice da se svedoci i žrtve nerado javljaju. Studija o srpskim ženama koju je tokom godine objavila Svetska zdravstvena organizacija navodi da su dve trećine žena izloženih fizičkom nasilju izjavile da nisu tražile pomoć jer su smatrale da je takvo maltretiranje normalno ili ga nisu smatrale ozbiljnim. Malobrojne zvanične agencije koje se bave nasiljem u porodici nemaju odgovarajuća sredstva.

Godine 2003. u Srbiji je bilo oko 6.000 prijavljenih slučajeva nasilja u porodici. Prema Udruženju sudija Srbije (MAS), međutim, nasilje u porodici se u veoma malom broju slučajeva prijavljuje, problem je široko rasprostranjen i obično dugotrajan. Nasilje često postaje način života u zemlji gde preovladavaju faktori koji tome doprinose kao što su finansijska zavisnost, prenatrpan životni prostor (uobičajeno je da više porodica živi zajedno), i nedostatak podrške šire porodice. Tokom godine, MAS je učestvovao u nizu seminara i obuci za sudije koji treba da sude u predmetima nasilja u porodici.

Silovanje, uključujući i silovanje koje počini suprug, kažnjivo je zatvorskom kaznom u trajanju od jedne do četrdeset godina (što je i maksimalna kazna propisana zakonom) u lakšim slučajevima, dok je za teže slučajeve predviđena zatvorska kazna od najmanje tri godine, odnosno pet godina u slučaju smrtnog ishoda ili ukoliko je žrtva maloletna. Samo mali broj silovanja se prijavljuje jer se žrtve plaše da neće biti zaštićene, da će im se napadači osvetiti, ili da će doživeti poniženje na sudu. U retkim slučajevima, žrtve silovanja koje počini suprug podnose tužbu nadležnim organima. Ženske grupe su izvestile da su kazne često previše blage.

Centar za autonomna ženska prava u Beogradu otvorio je dežurnu telefonsku liniju za žrtve silovanja i supružničkog zlostavljanja i pokrovitelj je određenog broja samoorganizovanih grupa za pomoć. Centar takođe pruža pomoć ženama izbeglicama (uglavnom Srpkinjama), od kojih su mnoge pretrpele najteža zlostavljanja ili silovanja tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Savetodavni centar za nasilje u porodici drži prihvatilište za žrtve nasilja u porodici koje vlada delimično finansira.

Prostitucija je nezakonita mada se klijenti osoba koje se bave prostitucijom ne smatraju krivičnim prestupnicima.

Trgovina ženama u cilju seksualnog iskorištavanja i dalje je problem (vidi odeljak 5, trgovina ljudima).

Seksualno uznemiravanje je bilo uobičajeni problem, ali se o tome i dalje malo zna a tokom godine podnet je mali broj prijava. Po zakonu je seksualno uznemiravanje krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvorom u trajanju do šest meseci u lakšim slučajevima, odnosno do godinu dana kod zlostavljanja podređenog službenika ili štićenika.

Žene imaju jednaka zakonska prava kao i muškarci, uključujući ovde i jednakost po zakonu o porodici, zakonu o imovini i u sudskom sistemu i ova prava se generalno primenjuju u praksi. Vlada ima Savet za jednakost polova koji je tokom godine radio sa nevladinim organizacijama na podizanju javne svesti o pitanjima jednakosti polova. Vlada Vojvodine takođe ima Sekretarijat za rad, zapošljavanje i jednakost polova. Misija OEBS-a u Srbiji pomogla je da se osnuju tela zadužena za jednakost polova u više od trideset opština.

Tradicionalna shvatanja uloge polova, posebno u seoskim sredinama, za posledicu imaju diskriminaciju žena. U zabačenim seoskim sredinama, posebno u nekim manjinskim zajednicama, žene nemaju pravo upravljanja imovinom. U seoskim sredinama i nekim manjinskim zajednicama, uobičajeno je da muž određuje ženi kako će glasati.

Društveni položaj žena se generalno smatra inferiornim u odnosu na onaj koji imaju muškarci a zastupljenost žena u poslovanju nije velika. Žene po zakonu imaju pravo da za isti posao dobiju jednaku novčanu nadoknadu kao muškarci; međutim, prema Međunarodnoj helsinškoj federaciji za ljudska prava, prosečna plata žena je za 11% niža od one koju dobijaju muškarci.

Deca

Vlada je predano radila na pravima i dobrobiti dece. Obrazovni sistem predviđa obavezno i besplatno devetogodišnje školovanje. Međutim, etničke predrasude, kulturne norme, i ekonomska oskudica nepovoljno deluju na neku decu, posebno Rome, kad je u pitanju pohađanje škole. Po jednom vladinom izveštaju, otprilike 99.8% dece pohađa školu; međutim, vlada je potvrdila da izveštaj nije uključio mnoge Rome čergare.

Romsko obrazovanje je predstavljalo problem. Mnoga romska deca ne idu u osnovnu školu, ili iz porodičnih razloga, zato što su nadležni u školi ocenili da nisu zreli, ili zbog društvenih predrasuda. Usled nedostatka osnovnog obrazovanja, mnoga romska deca nisu naučila srpski jezik. Neka romska deca su greškom smeštena u škole za decu sa posebnim potrebama jer im je bilo teško da uspešno rešavaju standardizovane testove na srpskom jeziku zbog romskog jezika i kulturnih normi. Uz pomoć Vlade, UNHCR je za Rome organizovao zdravstvene obrazovne programe a za romsku decu pred-školske programe.

Besplatna medicinska nega bila je omogućena u državnim bolnicama, a postoji i spisak ograničenog broja lekova koji su takođe besplatni. Dečaci i devojčice imaju podjednako pravo na zdravstvenu zaštitu.

Zlostavljanje dece predstavljalo je problem. Iako je nastavnom osoblju naloženo da prijave slučajeve u kojima sumnjaju da se radi o zlostavljanju dece, to se često ne radi. Policija je uglavnom reagovala na prijave i tokom godine su vođeni krivični postupci u slučajevima zlostavljanja dece. Psihološka i pravna pomoć je omogućena žrtvama, a takođe postoji i centar za traume od incesta.

Dečji brakovi su problem u nekim zajednicama, posebno među Romima i u seoskim sredinama na jugu i istoku Srbije. U romskoj zajednici, dečaci i devojčice generalno stupaju u brak između četrnaeste i osamnaeste godine, prosečno u šesnaestoj godini života, a dečaci se načelno žene nekoliko godina kasnije od devojčica. Dečji brakovi su najčešći kod Roma muslimana, od kojih je većina sa Kosova a žive u drugim delovima zemlje kao interno raseljena lica.

Trgovina decom u cilju seksualnog iskorištavanja je i dalje problem (vidi odeljak 5, trgovina ljudima). Neka romska deca prodavana su unutar romske zajednice i Romima u inostranstvu gde se koriste za prosjačenje i krađe.

Trgovina ljudima

Zakon zabranjuje trgovinu ljudima; međutim, trgovina ljudima preko i, u manjoj meri, u i iz Srbije (bez Kosova) predstavljala je problem.

Srbija je tranzitno područje, a u manjoj meri zemlja-izvor i odredište za trgovinu ženama i maloletnicima u cilju seksualne eksploatacije. Srbija je prvenstveno tranzitno područje za žene, žrtve međunarodne trgovine ljudima, koje idu u druge balkanske zemlje i Zapadnu Evropu. Primarne zemlje-izvori za trgovinu ljudima u Srbiju i iz nje jesu istočnoevropske zemlje. Nevladine organizacije su izvestile o povećanju broja maloletnih žrtava i muškaraca žrtava.

Iako Srbija tradicionalno nije veliki izvor za žene žrtve trgovine ljudima, broj srpskih žrtava povećao se u odnosu na strane državljane. U martu su Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku i nevladina organizacija Centar za prava dece objavili rezultate izveštaja koji je pokazao da su romska deca, deca iz siromašnih, seoskih zajednica i starateljskih porodica u najvećoj opasnosti od zloupotrebljavanja dečjeg rada, uključujući prosjačenje, krađe, prostituciju, prodaju narkotika i težak fizički rad.

Trgovci ljudima su žrtve vrbovali putem oglasa u kojima se tražila pratnja, navodile bračne i poslovne ponude. Žene su često svesno odlazile da rade kao prostitutke da bi tek kasnije postale žrtve trgovine ljudima. U mnogim slučajevima, međunarodne organizovane kriminalne mreže obavljale su vrbovanje, prevoz, prodaju i kontrolu žrtava. Vlasti su prijavile da je internet postao metoda vrbovanja žrtava.

Novi krivični zakon, koji je stupio na snagu 1. januara razlikuje trgovinu ljudima i krijumčarenje. Za trgovinu ljudima zaprećena je kazna od dve do deset godina zatvora; za trgovinu maloletnicima, kazna od najmanje tri godine zatvora; ukoliko se trgovina ljudima završi smrtnim ishodom, kazna je najmanje deset godina zatvora; ukoliko dođe do teških telesnih povreda, kazna je od tri do petnaest godina; u slučajevima višestruke trgovine ljudima ili ukoliko ju je počinila organizovana grupa, kazna je najmanje pet godina zatvora.

Vlasti su otkrile nekoliko ozbiljnih međunarodnih bandi za trgovinu ljudima, uključujući one povezane sa Kinom, Turskom, Italijom, Albanijom i Bugarskom. Vlasti su neke slučajeve trgovine ljudima efikasnije krivično gonile, posebno u slučajevima organizovanog kriminala. Dana 2. marta, Vrhovni sud je doneo odluku u poznatom slučaju „Zarubica“ osudivši Stanka Savanovića na pet godina zatvora, Milivoja Zarubicu na četiri i po godine, Milovana Miletića na tri, Zvezdana Stankovića na dve godine, a još tri lica na osam do deset meseci. Presuda je odražavala povećane kazne u odnosu na odluku iz 2004. godine a optuženima je naloženo da plate troškove suđenja. Mada su neki značajniji slučajevi trgovine ljudima brzo procesuirani, ostali predmeti su još pred srpskim sudovima.

Tokom godine vlasti su podnele 34 krivične prijave protiv 77 lica zbog trgovine ljudima. Grupe za borbu protiv trgovine ljudima radile su sa 56 žrtava trgovine ljudima, a dežurna telefonska služba za žrtve primila je 1.775 poziva.

Napore vlasti protiv trgovine ljudima predvodio je koordinator koji je bio šef pogranične policije i sjedinjenih državnih službi, nevladinih organizacija i međunarodnih organizacija. Vlasti su pomagale u međunarodnim istragama o trgovini ljudima i učestvovale u regionalnim operacijama borbe protiv trgovine ljudima.

Vlasti su ponudile privremene boravišne vize i prihvatilište žrtvama koje su pristale da svedoče protiv svojih trgovaca, obezbedile zaštitu žrtava i svedoka, i nisu krivično gonile žrtve.

Vladina agencija za koordinaciju i zaštitu žrtava radila je na pravilnoj identifikaciji žrtava i njihovom upućivanju službama za pomoć. Posebna prihvatilišta za domaće i strane žrtve trgovine ljudima radila su tokom godine. Nevladina organizacija Astra ima dežurnu telefonsku službu za žrtve trgovine ljudima. Nevladine organizacije i dobrovoljci žrtvama su pružali pravnu, medicinsku, psihološku i drugu pomoć. U avgustu je nevladina organizacija Atina pokrenula program reintegracije za žrtve seksualnog izrabljivanja.

Međunarodna organizacija za migracije (IOM) vodila je repatrijaciju stranih žrtava i pomagala u procesu reintegracije lokalnih žrtava. IOM je takođe upravljao regionalnim centrom za informacije o žrtvama trgovine ljudima. Održani su brojni edukativni programi, uključujući obuku za dobrovoljce pri dežurnim telefonskim linijama, prihvatilišta, socijalne radnike i policiju.

Vlasti i nevladine organizacije ulagale su napore da obaveste javnost u cilju borbe protiv trgovine ljudima tako što su održavane konferencije na ovu temu, širom Srbije prikazivani dokumentarni filmovi a škole obuhvaćene programima. Nevladine organizacije nastavile su da organizuju i finansiraju većinu kampanja za podizanje javne svesti u Srbiji.

Osobe sa umanjenim sposobnostima

Ustav i zakon zabranjuju diskriminaciju osoba sa umanjenim sposobnostima prilikom zapošljavanja, obrazovanja, u pogledu dostupnosti zdravstvene zaštite ili u pružanju drugih državnih usluga, i vlada je generalno primenjivala ovaj zakon. Nije bilo izveštaja o diskriminaciji osoba sa umanjenim fizičkim ili mentalnim sposobnostima; međutim, objekti za njihovo obrazovanje i negu ne postoje ili su neadekvatni, a vlada u tom pogledu ništa nije učinila. Visoka stopa nezaposlenosti i nedostatak smeštaja otežavaju zapošljavanje osoba sa umanjenim sposobnostima.

Zakonom je propisano omogućavanje pristupa osoba sa umanjenim sposobnostima novim javnim zgradama i vlada je generalno primenjivala ovaj propis u praksi.

Tokom godine, nekoliko državnih i opštinskih organa preduzeli su korake da povećaju pristup osoba s umanjenim sposobnostima u javnim zgradama. U julu je beogradski javni saobraćajni sistem doneo odluku da dozvoli da se psi uvode u sva sredstva javnog saobraćaja.

Nezaposlenost je i dalje ozbiljan problem osoba sa umanjenim sposobnostima. Studija koju su objavili Centar za razvoj angažmana i Centar za alternativne studije pokazuje da je 87 procenata osoba sa umanjenim sposobnostima nezaposleno a da 70 procenata živi u siromaštvu. Studija takođe pokazuje da je veći procenat žena s umanjenim sposobnostima zavistan od javne pomoći u poređenju sa muškarcima sa umanjenim sposobnostima.

Nacionalne/rasne/etničke manjine

Manjine čine 25 do 30 procenata stanovništva u Srbiji i podrazumevaju Mađare, Bošnjake, Rome, Slovake, Rumune, Vlahe, Bugare, Hrvate, Albance i druge.

Mada ne u velikoj meri, ipak je bilo slučajeva vandalskog ponašanja i nekih fizičkih napada na pripadnike manjina. Broj napada na etničke Mađare u Vojvodini smanjen je u odnosu na 2004. i 2005. godinu, a tamošnji manjinski lideri su izvestili da je situacija mirna. Vojvođanski i srpski državni zvaničnici nastavili su da primenjuju strategiju koja se sastoji od deset tačaka, usvojenu 2005. godine, u cilju poboljšanja etničkih odnosa u pokrajini, uključujući edukativne programe, kampanje za podizanje javne svesti i veću zastupljenost manjina u policiji i sudstvu.

Mnogi glasači u Vojvodini imali su prigovore na novi ustav, a neki vojvođanski lideri pozivali su na bojkot referenduma. Iako ustav Vojvodini prividno daje veći deo poreskih prihoda nego što je pokrajina ranije dobijala, on joj takođe dalje ograničava autonomiju. Samo 48 procenata vojvođanskog izbornog tela glasalo je na referendumu o ustavu, dok je samo 14 procenata etničkih Mađara učestvovalo.

Vođe etničkih Albanaca u južnim opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa nastavili su sa pritužbama u vezi nedovoljne zastupljenosti etničkih Albanaca u strukturama vlasti i lobirali za veću političku autonomiju u sredinama gde preovlađuju etnički Albanci. U oktobru su vođe Stranke za demokratsku akciju, jedne od najvećih političkih stranaka etničkih Albanaca, pozvali članstvo na bojkot referenduma o ustavu.

U avgustu je Vrhovni sud doneo odluku u korist Nedžata Beljulija, etničkog Albanca koji je naveo da je Ministarstvo za privredu i privatizaciju diskvalifikovalo njegovu ponudu 2004. za javno preduzeće po etničkoj osnovi.

Romi su i dalje bili meta brojnih slučajeva policijskog nasilja, verbalnog i fizičkog maltretiranja koje su činili obični građani, kao i društvene diskriminacije. Izveštaj o društvenoj ranjivosti koji je Razvojni program UN-a objavio u julu pokazuje da je romsko stanovništvo nastavilo da živi u uslovima krajnjeg siromaštva i sa ograničenim pristupom obrazovanju i zdravstvenoj nezi. Izveštaj pokazuje da je situacija za Rome u zemlji uglavnom ostala nepromenjena od početka pružanja pomoći.

Dana 24. februara, desetak muškaraca je napalo romsko naselje Beogradska mahala u Nišu, gde su razbijali prozore, bacali kamenje i vikali: „Cigani, mrtvi ste“. Policija je uhapsila devet lica ali ih je pustila bez krivičnih prijava pošto su maloletnici. Centar za prava manjina podneo je krivičnu prijavu protiv počinilaca zvog izazivanja etničke, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti.

U junu je Centar za prava manjina podneo Opštinskom sudu u Novom Kneževcu krivičnu prijavu protiv policajaca Tončike Jeresa, Gorana Kukuske i Mirka Kecmana zbog maltretiranja Roma Mladena Mikluča u nekoliko navrata između 15. maja i 2. juna. Mikluč je rekao da su policajci odbili da mu pomognu kad je pokušao da prijavi da ga je jedan muškarac (Stevica Brzak) tukao palicom za bejzbol; kad je Mikluč otišao u policijsku stanicu, ponovo su ga tukli i Brzak i policajci.

Dana 15. novembra, dva osumnjičena maloletnika navodno su maltretirali osamaestogodišnjeg romskog mladića, izgurali ga iz javnog autobusa a onda tukli. Policija je optužila dvojicu osumnjičenih za podsticanje etničke, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti.

HLC je prijavio da su 31. avgusta Kosta Brzak, Slobodan Pantelić i nekoliko neidentifikovanih lica fizički i verbalno napali trojicu Roma (Seljatima, Besima i Ljumnija Kolovatija) na novosadskoj buvljoj pijaci. Krajem godine nije bio završen prekršajni postupak protiv Brzaka i Pantelića.

Dana 7. jula, Okružni sud u Beogradu potvrdio je odluku opštinskog suda od 28. februara kojom se državi nalaže da plati oko 8.100 dolara (485.000 dinara) na ime odštete Masimu Marinkoviću, tridesetogodišnjem Romu na koga je 1998. pucao Vladimir Bonifačić, radnik Ministarstva unutrašnjih poslova koji nije bio na dužnosti. Opštinski sud je smatrao da je država odgovorna u ovom slučaju pošto je Bonifačić bio državni službenik koji je upotrebio službeno oružje dok nije bio na dužnosti.

Dana 8. marta, Komitet UN-a za eliminaciju rasne diskriminacije (CERD) usvojio je odluku u vezi sa incidentom iz 2000. godine kada je jedan Rom bio sprečen da uđe u jednu beogradsku diskoteku. CERD je ustanovio da država nije adekvatno istražila zahtev podnosioca i preporučio da država da odštetu podnosiocu i preduzme mere kako bi policija, javni tužioci i sudovi propisno istražili buduće prijave slučajeva rasne diskriminacije.

Mnogi Romi, uključujući interno raseljena lica sa Kosova, žive nezakonito u bespravnim naseljima u kojima ne postoje osnovne usluge kao što su školstvo, zdravstvena zaštita, vodovod i kanalizacija. Neka naselja se nalaze na vrednim industrijskim ili komercijalnim zemljištima gde su privatni vlasnici želeli da preuzmu kontrolu; neka se nalaze u prostorijama preduzeća u državnom vlasništvu koja treba da budu privatizovana. Tokom godine, beogradske vlasti ponovo su sprečile rušenje jednog naselja na privatizovanom zemljištu dok ne budu mogli da obezbede drugi smeštaj Romima koji ovde žive.

Tokom godine, Grad Beograd odustao je od plana da se izgradi stambeni kompleks za Rome u Novom Beogradu zbog protesta žitelja nedaleko od planiranog zemljišta. Žitelji Bloka 45 u Novom Beogradu nekoliko dana su blokirali saobraćaj i izvikivali slogane kao što je: „ Nećemo Cigane“.

Rivalstvo između bošnjačkih političkih stranaka u Novom Pazaru gde je uglavnom bošnjačko stanovništvo dovelo je do izbijanja najmanje jednog slučaja blažeg oblika nasilja tokom godine. Dana 7. aprila, ministar za lokalnu upravu Zoran Lončar raspustio je novopazarsku demokratski izabranu skupštinu, što je izazvalo tuču i nekoliko prijavljenih napada.

U cilju rešavanja otvorenih pitanja manjinskih zajednica, država obezbeđuje dežurnu telefonsku liniju za manjine i ostale za probleme u vezi sa ljudskim pravima. Pod pokroviteljstvom vlade takođe su održavani školski programi za edukaciju dece na temu manjinskih kultura i promovisanja tolerancije.

Ostale društvene zloupotrebe i diskriminacija

Nasilje i diskriminacija homoseksualaca bila je problem. Neke nevladine organizacije su izvestile da se homoseksualcima uskraćuju jednake mogućnosti pri zapošljavanju i obrazovanju. Ispitivanje koje je obavljeno u organizaciji Inicijative mladih za ljudska prava pokazuje da lezbijke, biseksualci, gej i transgender osobe u velikoj meri doživljavaju pretnje, govor mržnje, verbalne napade i fizičko nasilje.

Iako zakon o radiodifuziji zabranjuje diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije, mediji su prenosili sadržaje uvredljive za homoseksualce. Dana 26. februara, visoki zvaničnik SPS-a izjavio je da je homoseksualnost „socijalna patologija“ i „nešto posebno dekadentno“, i ukazao da homoseksualcima i lezbijkama ne treba dozvoliti rad u diplomatskoj službi.

U anketi koju je tokom godine objavila organizacija za lezbijska prava Labris, 65 procenata homoseksualnih ispitanika tvrdilo je da su doživeli nasilje zbog svoje seksulane orijentacije. Samo deset procenata ispitanika nasilje je prijavilo policiji.

Novi krivični zakon koji je stupio na snagu 1. januara sadrži odredbu koja izjednačava starosnu granicu posle koje se može pristati na sve vrste seksualnog kontakta. Prethodni zakon je propisivao višu starosnu granicu za homoseksualne odnose (18) nego za heteroseksualne odnose (14). Po novom zakonu, starosna granica za sve vrste seksualnog kontakta jeste 14 godina. Aktivisti su se žalili da je stari zakon nepravično diskriminisao homoseksualnu zajednicu.

Odeljak 6 Prava radnika

a. Pravo na udruživanje

Zakon i ustav propisuju da svi radnici, izuzev vojnog i policijskog osoblja, imaju pravo da se učlane ili osnivaju sindikate po svom izboru, što je uslovljeno restrikcijama u koje spada odobrenje Ministarstva za rad i izjava poslodavca da je vođa sindikata u stalnom radnom odnosu, a što se navodno svodi na to da je neophodna i dozvola poslodavca. Državni savez sindikata preovlađuje u organizovanom poslovnom sektoru pošto upravama državnih delatnosti koje dominiraju privredom više odgovaraju sindikati koji su članovi ovog saveza. Manji savezi nezavisnih sindikata konkurišu državnom savezu, ali su uspeha imali prevenstveno u relativno malom delu zvanične privrede koja ne uključuje poljoprivredu i nije u državnom vlasništvu. U državnom sektoru, 60 do 70 procenata radnika učlanjeno je u sindikate. U privatnom sektoru, svega 4 do 6 procenata članovi su sindikata, dok je u poljoprivredi to slučaj kod 3 procenta radnika.

Zakon ne zabranjuje diskriminaciju sindikata a to i nije predstavljalo veći problem u toku godine.

b. Pravo na organizovanje i kolektivno pregovaranje

Zakon i ustav dozvoljavaju da sindikati neometano obavljaju svoje aktivnosti, a vlada je to pravo štitila u praksi. Zakon štiti pravo na organizovanje i kolektivno pregovaranje, i to pravo se slobodno ostvarivalo u praksi. Novi zakon o radu, koji je stupio na snagu u martu 2005. godine, propisuje da svako preduzeće sa više od deset zaposlenih mora imati sporazum o kolektivnom pregovaranju. Međutim, da bi se sa poslodavcem pregovaralo, u sindikat mora biti učlanjeno 15 posto zaposlenih. Da bi se pregovaralo sa vladom, u sindikat mora biti učlanjeno 10 posto svih zaposlenih. Prema raspoloživim izveštajima, zaostaci u isplatama zarada su značajni i široko rasprostranjeni. Sporazumom o kolektivnom pregovaranju obuhvaćeno je otprilike 27 procenata svih zaposlenih.

Zakon i ustav predviđaju pravo na štrajk osim za osobe koje obezbeđuju neophodne usluge kao što su obrazovanje, električna energija i poštanske usluge. Ovi zaposleni čine otprilike 50 procenata svih zaposlenih i štrajk moraju najaviti najmanje petnaest dana unapred i obezbediti „minimalni proces rada“. Radnici su koristili pravo na štrajk.

Srbija i dalje nema opšti kolektivni sporazum pošto je prethodni istekao septembra 2005. Dva predstavnička sindikata (Nezavisnost i Savez nezavisnih sindikata Serbije) pregovarali su o novom sporazumu sa članovima Unije poslodavaca više od tri meseca. Sporazum je postignut ali nije ozakonjen jer je upravni odbor Unije poslodavaca odbio da ga potpiše. U nedostatku opšteg kolektivnog sporazuma, strukovni i lokalni sporazumi se mogu potpisati na osnovu odredaba zakona o radu. U slučaju da u preduzeću ne postoji sindikat, poslodavac je dužan da minimalne radne standarde uspostavi na osnovu zakona o radu.

Ne postoje izvozne zone.

c. Zabrana prinudnog ili obaveznog rada

Zakonom je zabranjen prinudni i obavezni rad, uključujući i rad dece; međutim, bilo je izveštaja da je takvih slučajeva bilo u praksi (vidi odeljak 5 i 6.d).

d. Zabrana rada dece i donja starosna granica pri zapošljavanju

Vlada efikasno primenjuje zakone koji decu štite od eksploatacije pri radu. Donja starosna granica pri zapošljavanju jeste petnaest godina, a za radnike mlađe od osamnaest godina potrebna je pismena dozvola roditelja ili staratelja. Zakon o radu propisuje veoma određene uslove za rad mladih radnika i ograničava radnu nedelju na 35 radnih sati.

U seoskim i poljoprivrednim zajednicama uobičajeno da mlađa deca pomažu svojim porodicama u poslu. Deca, naročito romska, takođe obavljaju razne neprijavljene sitne poslove, obično peru prozore na automobilima ili prodaju manje stvari kao što su novine. Romsku decu često njihove porodice prisiljavaju na fizički rad, teraju na prosjačenje, ili ih prodaju u inostranstvo gde se organizovano bave prosjačenjem ili krađom.

Inspekcija rada pri Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja proveravala je tokom inspekcije da li postoji rad dece; međutim, Ministarstvo je izvestilo da tokom godine nije naišlo na kršenje zakona u ovom pogledu. Nema pouzdanih podataka o radu dece usled nedostatka mehanizama za praćenje ovog problema. Ministarstvo je takođe uvrstilo prevenciju zapošljavanja dece u svoje redovne programe za zaštitu dece i porodice.

e. Prihvatljivi uslovi rada

U periodu juli-decembar u Srbiji je minimalnu mesečnu zaradu odredio Socijalno-ekonomski savet na otprilike 150 dolara (8.820 dinara). Minimalna zarada nije bila dovoljna za pristojan životni standard radnika i njegove porodice. U preduzećima gde postoje sindikati, minimalna zarada je uglavnom efikasno primenjena. Ovo nije bio slučaj u manjim privatnim preduzećima, a radnici se često plaše da će izgubiti posao jer mnogi od njih nisu prijavljeni kao zaposleni. Inspekcija rada je odgovorna za primenu minimalne zarade.

Prema podacima objavljenim u septembru, prosečna plata je iznosila oko 370 dolara (22.259 dinara). Prosečan radnik u Srbiji zarađivao je otprilike 18 dolara (1.060 dinara) dnevno ili 2.20 dolara (132.5 dinara) na sat. Prosečna plata nije bila dovoljna za udoban život radnika i njegove porodice.

Standardna radna nedelja od 40 časova generalno se poštovala u državnim preduzećima ali ne i u privatnim firmama. Prema zakonu zaposleni ne može da radi prekovremeno duže od 4 sata dnevno ili više od 240 sati tokom jedne kalendarske godine. Za vreme osmočasovnog radnog dana, propisana je pauza od 30 minuta. Tokom radne nedelje između dve smene mora proći najmanje dvanaest časova, a tokom vikenda – najmanje 24.

Kolektivnim sporazumima regulisano je plaćanje prekovremenog rada. Međutim, zakon o radu propisuje da nadoknada za prekovremeni rad treba da bude u vrednosti od najmanje 26% od osnovne plate, kako je definisano relevantnim kolektivnim sporazumom. Sindikati u okviru preduzeća su primarni posrednici u primeni plaćanja prekovremenog rada; međutim, Inspekcija rada takođe snosi odgovornost u ovom pogledu. Inspektorat je imao različit stepen uspešnosti u pogledu primene propisa o radu usled raznih faktora, uključujući i politiku i korupciju.

Svako preduzeće je obavezno da oformi odeljenje za sigurnost i bezbednost koje treba da primenjuje sigurnosne i bezbednosne propise; međutim, u praksi ova odeljenja su često usredsređena na elementarne aspekte sigurnosti kao što je kupovina sapuna i deterdženata a ne na nabavku sigurnosne opreme za radnike. Radnici nisu imali pravo da se sklone u situacijama kada su im zdravlje ili sigurnost bili ugroženi a da pri tom ne budu u opasnosti da izgube posao.


KOSOVO

Kosovo ima otprilike 2.2 miliona stanovnika i nalazi se pod upravom Privremene administrativne misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz 1999. Na čelu UNMIK-a je specijalni predstavnik generalnog sekretara UN-a za Kosovo (SRSG). UNMIK donosi propise u vezi sa građanskim i pravnim obavezama vladinih organa i privatnih lica i ratifikuje zakone usvojene u Skupštini Kosova. UNMIK je doneo Ustavni okvir za privremenu samoupravu Kosova kojim se definišu privremene institucije samouprave (PISG). Višestranački izbori za poslanička mesta u Skupštini Kosova u oktobru 2004. uglavnom su odražavali volju birača. Međunarodne civilne vlasti UNMIK-a i Mirovne snage na Kosovu (KFOR), koje, pod okriljem UN-a, predvodi NATO, uglavnom su održale efikasnu kontrolu nad snagama bezbednosti; međutim, bilo je povremeno izveštaja da su lokalni elementi snaga bezbednosti delovali nezavisno od svojih nadređenih. Tokom godine, pod pokroviteljstvom Kancelarije specijalnog izaslanika UN-a za Kosovo vođeni su pregovori o rešavanju budućeg statusa Kosova. Do kraja godine nije doneta odluka o statusu Kosova.

UNMIK i PISG su generalno poštovali ljudska prava lokalnog stanovništva; međutim, bilo je problema u određenim oblastima, posebno u vezi sa manjinskim stanovništvom. Najozbiljniji problemi bili su: politički i etnički motivisana ubistva, smrti i povrede od neeksplodiranih naprava i nagaznih mina, dugotrajan pritvor pre suđenja i nedostatak sudskog postupka, korupcija i mešanje vlade u sudstvo, društvena averzija prema Srbima i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, nedostatak napretka u povratku interno raseljenih lica njihovim kućama, korupcija PISG-a, nasilje i diskriminacija žena, trgovina ljudima, naročito devojkama i ženama u cilju seksualne eksploatacije, društveno nasilje, zloupotreba i diskriminacija manjinskih zajednica, društvena diskriminacija osoba sa umanjenim sposobnostima, zlostavljanje i jedno ubistvo homoseksualaca, i rad dece u nezvaničnom sektoru. Neeksplodirane naprave zaostale iz konflikta 1998-1999. i dalje su problem i bile su uzrok smrti ili povreda u nekoliko navrata.

POŠTOVANJE LJUDSKIH PRAVA

Odeljak 1 Poštovanje integriteta ličnosti

a. Proizvoljno ili nezakonito lišavanje života

Nije bilo izveštaja da su UNMIK, PISG, KFOR ili njihovi predstavnici počinili nezakonita ili proizvoljna ubistva; međutim, lokalne bezbednosne snage organizovane u nadležnosti PISG-a počinile su najmanje jedno nezakonito ili samovoljno ubistvo tokom godine.

Dana 2. januara, pripadnik specijalnih snaga Kosovske zaštitne službe (KPS) Albert Markaj ubio je pritvorenika Besnika Kastratija u pećkoj policijskoj stanici. Ubistvo je povezano s krvnom osvetom između porodica Markaj i Kastrati. U oktobru je Markaj osuđen za ubistvo na deset godina zatvora.

Dana 2. decembra, Hetem Sadri Redžaj ubijen je u policijskom pritvoru u Peći. Do kraja godine nije bilo pojedinosti mada je istraga jedinice za profesionalne standarde KPS-a bila u toku.

Tokom godine, od neeksplodiranih naprava zaostalih iz sukoba 1998-1999. ili nagaznih mina stradala je jedna osoba a ranjeno deset, dok je 2005. registrovana smrt dvoje i povrede tri osobe. Iako je napravljen napredak u raščišćavanju, neeksplodirane naprave su i dalje predstavljale opasnost za civile.

Tokom godine najmanje dva ubistva su možda bila politički motivisana. Dana 2. maja, nepoznata lica ubila su Marka Orošija, osumnjičenog za ubistvo advokata i političkog aktiviste Demokratske lige Kosova (LDK) u Istoku Šabana Manaja 2001. Oroši je pušten usled nedostatka dokaza. Prema podacima policije, on je već neko vreme bio meta. Ranije tokom godine, Oroši je ranjen u neuspelom pokušaju atentata. Istraga KPS-a je krajem godine nastavljena.

Dana 20. juna, šezedesetosmogodišnji kosovski Srbin Dragan Popović ubijen je u svojoj kući u etnički mešovitoj opštini Klini. Popović je napustio Kosovo za vreme konflikta 1998-1999. i u Klinu se vratio 2005. Uprkos nekim navodima da je ovo ubistvo etnički motivisano, dokazi za to nisu pronađeni niti je do kraja godine iko osumnjičen i priveden.

Za razliku od prethodnih godina, izgleda da nije bilo politički motivisanih ubistava policajaca.

Bilo je izveštaja o napadima i pretnjama kosovskim albanskim političkim i institucionalnim ličnostima (vidi odeljak 3).

Nije bilo pomaka u istrazi o ubistvu UNMIK-ovog policajca Omara Alija iz januara 2005. koji je ubijen kad je bomba eksplodirala ispod njegovog službenog vozila.

Dana 17. marta, sud je odbacio zbog nedostatka dokaza predmet protiv Tasima Osaja za ubistvo Envera Haradinaja, brata bivšeg premijera i predsednika Saveza za budućnost Kosova (AAK) Ramuša Haradinaja, izvršeno aprila 2005. Osaj se dobrovoljno predao jula 2005.

Zbog nedovoljnih dokaza, 7. avgusta je zatvorena istraga o ubistvu očito etnički motivisanih ubistava kosovskih Srba Ivana Dejanovića i Aleksandra Stankovića u Štrpcu avgusta 2005, kojom prilikom su povređena još dva lica u njihovom automobilu.

Nije bilo napretka u potencijalno politički motivisanom ubistvu etničkog Turčina i člana Turske demokratske partije Kosova Ibiša Cakalija oktobra 2005. Krajem godine istraga je bila u toku.

Nije bilo pomaka u sledećim očito politički motivisanim ubistvima kosovskih Albanaca u 2005. godini: u januaru 2005. ubistvo Sadika Musaja, svedoka na suđenju „grupi Dukađini“; u aprilu 2005. ubistvo Muhameta Salaja, bivšeg pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK); u junu 2005. pucanje iz automobila na novinara Bardhila Ajetija iz dnevnika Bota Sot na albanskom jeziku; u julu 2005. iz automobila koji je prolazio ubijen je Muhamet Džemajili, bivši komandant Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca, oružane grupe kosovskih Albanaca koja je ranije bila aktivna u Preševskoj dolini u Srbiji; u septembru 2005. u eksploziji automobila poginuli su pripadnik Kosovskog zaštitnog korpusa (KZK) i bivši pripadnik OVK Naser Ramaj i njegov brat Jeton; u oktobru 2005. ubijen je Hasan Rustemi, svedok na suđenju za ratne zločine bivšem komandantu OVK (i bivšem pripadniku KZK) Selimu Krasnićiju.

Nije bilo pomaka u žalbi kosovskog Albanca, maloletnog A.K. na presudu iz juna 2005. za teško ubistvo sedamnaestogodišnjeg kosovskog Srbina Dimitrija Popovića u junu 2004. i teško ranjavanje još jednog kosovskog Srbina tinejdžera u pucanju iz automobila u Gračanici.

Dana 26. septembra, pred međunarodnim sudijama počelo je suđenje za ubistvo optuženima Škumbinu Mehmetiju, Florimu Ejupiju, Džavitu Kosumiju i Faiku Šaćiriju. Aprila 2005. ova četvorica su optužena za ubistvo pripadnika KPS-a i policajca UNMIK-a iz zasede na podujevskom putu posle martovskih nereda 2004. Ejupi je takođe ranije optužen da je sa saučesnicima planirao i 2001. izvršio bombaški napad na autobus iz Merdara u blizini Podujeva kada je ubijeno 11 kosovskih Srba a ranjeno 40. U ovom potonjem predmetu pretres još nije održan.

Nije bilo pomaka u ubistvu Avnija Elezaja, bivšeg borca OVK i telohranitelja bivšeg premijera i predsednika AAK Ramuša Haradinaja, koje je izvršeno 2004.

Dana 18. oktobra, specijalna jedinica KPS-a uhapsila je Fatona Hajrizija, optuženog za ubistvo ruskog vojnika, pripadnika KFOR-a u Klini 2002. Hajziri je pobegao iz pećkog istražnog zatvora za vreme suđenja u avgustu 2005. Krajem godine bio je u pritvoru.

Dana 4. avgusta, međunarodno veće Okružnog suda u Prizrenu proglasilo je Salija Veselija krivim za kriminalno udruživanje i saučešće u teškom ubistvu iz očito političkih motiva izvršeno 2000. nad direktorom prizrenskog Odeljenja za životnu sredinu, bivšeg pripadnika OVK Ekrema Rerdže, poznatog kao „komandant Drini“, i osudilo ga na 15 godina zatvora. Vrhovni sud je 1. septembra odbacio Veselijevu žalbu. Sud je oslobodio Abita Haziraja takođe optuženog za samo izvršenje atentata zbog nedostatka dokaza; osoba koja je zapravo izvršila samo ubistvo nikad nije identifikovana. Optužba protiv takođe optuženog Džemalija Bećiraja povučena je.

b. Nestanak

Nije bilo izveštaja o politički motivisanim nestancima; međutim, i dalje ima na hiljade lica nestalih od sukoba 1999. čiji ostaci nisu identifikovani niti je utvrđeno gde se nalaze.

Prema Međunarodnom komitetu Crvenog krsta (ICRC), na kraju godine se nije znalo stanje 2.139 lica, u poređenju sa 2.464 lica na početku godine. Od onih čije je stanje neizvesno, ICRC je izvestio da su oko 70 procenata Kosovski Albanci a 30 procenata kosovski Srbi i pripadnici ostalih manjina.

Tokom godine, UNMIK-ova kancelarija za nestala lica i sudsku medicinu (OPMF) nastavila je sa identifikacijom posmrtnih ostataka nestalih osoba na Kosovu. Od svog osnivanja 2002. godine, kancelarija je obavila 505 terenskih operacija i ekshumacija, od kojih 59 tokom godine. Pronađena su tela 3.800 nestalih osoba i pažnja je usmerena na utvrđivanje identiteta zemnih ostataka 1.440 osoba koji su otkriveni na Kosovu i oko 900 primljenih iz Srbije počev od 2002.

Tokom godine, OMPF je nastavio da čuva 582 neidentifikovana tela u prištinskoj mrtvačnici, od kojih je 414 ekshumirano na Kosovu a 168 neidentifikovanih prebačeno iz Srbije. OMPF je primio 398 pozitivna DNK izveštaja tokom godine, što predstavlja 291 pojedinca. OMPF je takođe podneo 262 uzorka kostiju na DNK testove Međunarodnoj komisiji za nestala lica (ICMP), koja je vratila 1.635 rezultata. Do kraja godine, OMPF je okončao forenzičku inspekciju svih slučajeva dostavljenih iz Srbije tokom godine (ostaci su prebačeni 31. marta i 30. juna) i obavio 425 autopsija.

Krajem godine, OMPF je takođe nastavio sa ekshumacijama; otkrio je i izvršio autopsije na 51 telu sa 34 lokacije. Dana 13. oktobra, OMPF je srpskim vlastima prebacio zemne ostatke 28 Srba i drugih pripadnika etničkih manjina ubijenih 1998. i otkrivenih u masovnoj grobnici u Voljku, u Opštini Klina 2005.

Dana 30. juna, srpske vlasti su prebacile poslednje zemne ostatke kosovskih albanskih žrtava iz sukoba 1999. pronađene u masovnim grobnicama u Srbiji. Ovi ostaci su vraćeni porodicama kako bi se obavile sahrane. Porodice nestalih i dalje su tražile da srpske vlasti dozvole pristup podacima koji bi mogli ukazati na lokacije drugih masovnih grobnica ili mesta na kojima su tela kosovskih Albanaca možda spaljena.

Radna grupa sastavljena od kosovskih i srpskih zvaničnika za lica nestala od sukoba 1999, kojom predsedava ICRC, sastala se dva puta tokom godine pod pokroviteljstvom SRSG-a. Iako je specijalna podgrupa za sudsku medicinu ustanovljena u septembru 2005. i sastala se nekoliko puta u prvoj polovini godine, još nije identifikovala stotine zemnih ostataka iz orahovačke mrtvačnice

Od 711 slučajeva rešenih 2005. godine, zemni ostaci 174 lica identifikovani su i predati porodicama do avgusta: 45 iz Srbije na Kosovo, 112 u okviru Kosova, a 28 sa Kosova u Srbiju. Tokom godine zemni ostaci 323 lica identifikovani su i vraćeni porodicama: 102 iz Srbije na Kosovo, 60 sa Kosova u Srbiju, a 161 unutar Kosova. Tela identifikovana tokom godine uključuju 253 kosovska Albanca i 70 pripadnika drugih etničkih grupa.

Tokom 2004. godine, kancelarija tužilaštva u Prizrenu objavila je da su izdati nalozi za hapšenje dvojice kosovskih Srba, bivših policajaca, Gorana Janjuševića i Slaviše Milkovića, zbog počinjenih ratnih zločina nad civilnim stanovništvom u oblasti Prizrena, uključujući i otmicu i ubistvo Ardiana Zirnađijua tokom sukoba 1999. Krajem godine osumnjičeni su bili na slobodi.

c. Mučenje i drugi surovi, nehumani ili ponižavajući postupci ili kazne

Ustavni okvir i zakon o krivičnom postupku zabranjuju ovakvu praksu ali je bilo izveštaja da ih je PISG primenjivao. Nije bilo izveštaja da je UNMIK, koji je suvereno telo vlasti, ili KFOR, koji ima ograničenu nadležnost u pogledu hapšenja i pritvora, upražnjavao ovakvu praksu.

Prema medijskom izveštavanju, KPS je primenjivao silu u razbijanju demonstracija i tukao demonstrante a izvršio je hapšenja najmanje četiri puta tokom godine. Pokret za samoopredeljenje, grupa koja se protivi prisustvu UN-a i sprovodi agresivnu i konfrotacionu taktiku zagovaranja momentalne i bezuslovne nezavisnosti Kosova, organizovala je proteste tokom godine od kojih su neki bili nasilni. Dana 5. maja, KPS je uhapsio 22 člana pokreta koji su demonstrirali protiv UNMIK-a, a mediji su objavili da je KPS tukao pritvorenike. Nepoznat broj demonstranata odbio je medicinsku pomoć u policijskoj stanici; devet pripadnika KPS-a ranjeno je u incidentu, od toga jedan teško. Unutrašnja istraga u KPS-u pokazala je da KPS nije primenio prekomernu silu, a niko od demonstratora nije podneo zvanične prijave protiv policije. Dana 9. juna, policija je navodno ponovo tukla protestante za vreme hapšenja 91 člana pokreta koji su demonstrirali protiv UNMIK-a; bio je jedan izveštaj po kojem je jednom demonstrantu bila potrebna hirurška intervencija kako bi mu se sanirale povrede. Policijsko nasilje takođe je prijavljeno 28. juna, kad je policija uhapsila 85 aktivista Pokreta za samoopredeljenje na administrativnoj granici između Kosova i Srbije u Merdaru, i 31 pripadnika pokreta u Mitrovici, koji su demonstrirali protiv posete srpskog premijera Kosovu. Kosovska skupština i vlada kritikovali su navodno policijsko zlostavljanje poslanika Emruša Džemajlija, koji je uhapšen u Merdaru. Slični izveštaji postoje da je KPS tukao demonstrante za vreme protesta pokreta pred Kosovskom skupštinom i sedištem UNMIK-a 23. avgusta. Na 72 sata pritvoreno je osmoro od 22 lica.

Na protestu 8. novembra, demonstratori su navodno bacali kamenje i flaše napunjene bojom na zgrade u kojima su smeštene kancelarije UNMIK-a i vlade. Policija UNMIK-a odgovorila je suzavcem ali dalje nije intervenisala, umesto toga je napravljen video-snimak i naknadno je uhapšeno osam lica. Svi su kasnije pušteni. Nije bilo izveštaja o povređenima a krajem godine, protiv aktivista nisu podnete ozbiljne prijave.

U pismu iz oktobra 2005 upućenom SRSG-u u vezi sa hapšenjima članova Pokreta za samoopredeljenje, ombudsman je naveo izveštaje očevidaca da su „mnogi“ aktivisti doživeli „teško zlostavljanje“ za vreme hapšenja i izjave uhapšenih osoba da se zlostavljanje nastavilo nakon što su odvedeni u pritvor. Interna istraga KPS-a nije završena do kraja godine. Jedinica za profesionalne standarde KPS-a otvorila je tri istrage od kojih je jedna odbačena kao neosnovana. Druge dve istrage za posledicu su imale disciplinske kazne protiv umešanih pripadnika KPS-a, od kojih je svaki bio suspendovan na 10 dana bez plate, obezbeđena im je obavezna popravna obuka, a u lični dosije im je stavljen dopis o disciplinskoj meri.

Bilo je pomaka u slučaju šestorice kosovskih Albanaca pripadnika KZK-a uhapšenih zbog navodne umešanosti u ratne zločine počinjene nad kosovskim albanskim civilima iz logora u Drenovcu na području Prizrena od juna do oktobra 1998. Dana 27. jula, međunarodni istražni sudija odbacio je tužbu protiv Isufa Gašija i Džavita Elšanija. Dana 10. avgusta, Okružni sud u Gnjilanu oslobodio je Islama Gašija a osudio bivšeg komandanta KZK-a generala Selima Krasnićija, pukovnika Bedrija Ziberaja i Agrona Krasnićija za ratne zločine na po sedam godina zatvora. Kada su Ziberaj i Selim Krasnići privremeno pušteni na slobodu dok su razmatrane njihove žalbe, premijer Kosova Agim Čeku posetio je Selima Krasnićija, rekao da je njegovo puštanje iz zatvora „dobro za Kosovo“ i izjavio da „nikad nije prestao da veruje u njihovu nevinost“. Premijerovu izjavu kritikovali su i beogradski HLC i kosovski Savet za odbranu ljudskih prava i sloboda (CDHRF). Kasnije u avgustu, tužilac je pred Vrhovnim sudom uložio žalbu zbog privremenog puštanja na slobodu koja je rešena po njegovom zahtevu pa je ubrzo potom izdat nalog za njihovo ponovno hapšenje. Zimberaj je uhapšen 25. oktobra. Krajem godine, Selim Krasnići je i dalje bio na slobodi.

Tokom godine vlasti su pred sud izvele veliki broj lica zbog krivičnih dela koja se tiču martovskih međuetničkih nemira 2004 (vidi odeljak 5).

Uslovi u zatvorima i centrima za pritvor

Zatvori i centri za pritvor su navodno u skladu sa međunarodnim standardima, i UNMIK je dozvoljavao posete ICRC-a i nadzor ombudsmana; međutim, tokom godine bilo je navodnih zlostavljanja, uključujući seksualno zlostavljanje, i maltretiranja zatvorenika. Vlasti su tokom godine najmanje jednoj lokalnoj nevladinoj organizaciji uskratile pristup zatvorima.

Tokom godine radio je zatvor u Dubravi i pet centara za pritvor, a u Lipljanu je nastavljena izgradnja novog zatvorskog objekta da bi se smanjila prenatrpanost.

UNMIK-ova policija vodila je zatvore i centre za pritvor, ali je sve više zaduženja prebacivala na Kosovsku zatvorsku službu (KCS), u nadležnosti PISG-a.

Dana 1. februara, UNMIK-ovo odeljenje odseka za kaznenu upravu naimenovalo je kosovskog Albanca za komesara KCS-a. UNMIK je na KCS preneo kontrolu zatvora u Lipljan i svih pet centara za pritvor 17. februara. KCS je vodio dnevne operacije u zatvoru u Dubravi s izuzetkom odeljenja u koje su smeštena 32 zatvorenika „visokog rizika“, koje je ostalo pod međunarodnim nadzorom. UNMIK je zadržao nadležnost za potpunu kontrolu zatvorskog sistema u vanrednim situacijama.

CDHRF je izvestio da dnevno dobija pritužbe zatvorenika i njihovih porodica koji se žale na zlostavljanje i prekomerno zatvaranje u zatvorske samice. Nadležni nisu vodili istrage povodom ovih navoda. Dana 7. juna, nekoliko zatvorenika je počelo štrajk u zatvoru u Dubravi, protestujući zbog nedostatka potrepština u zatvorskoj kantini. Prema podacima CDHRF-a, zatvorske vlasti su prekršile mnoga prava koja su zatvorenicima data po privremenom krivičnom zakoniku, antidiskriminacionom zakonu, zakonima o maloletnicima, o obrazovanju i po međunarodnom pravu.

Mada bi po zakonu žene i maloletnici trebalo da budu odvojeno smešteni od muškaraca, CDHRF je obavestio da je bilo slučajeva da su žene i maloletnici držani u zatvoru u Lipljanu u neposrednoj blizini muškaraca na odsluženju kazne za lakša krivična dela koji ih uznemiravaju.

UNMIK je prijavio da je tokom godine vođeno 60 disciplinskih postupaka protiv članova KCS-a koji broji 1.650 pripadnika, u poređenju sa 35 postupaka u 2005. U šest od sedamnaest postupaka završenih do oktobra optužbe su odbačene, u devet su izdata pismena upozorenja, a u jednom slučaju je snižen čin. Ponašanje za koje su pokrenuti disciplinski postupci uključivalo je administrativne prekršaje kao što su ponovljenja kašnjenja i prevare (vidi odeljak 3).

U julu je CDHRF dobio potpun pristup za nadzor policijskih stanica KPS-a. ICRC je posetio kosovske zatvore mada nije izdao nikakvo zvanično saopštenje o tim posetama. U decembarskoj promeni politike, ministar pravde je odlučio da dozvoli pristup CDHRF-u u zatvore prvi put od 2003. mada takvih poseta do kraja godine nije bilo. U decembru je i novinarima dozvoljeno da posete zatvore u Lipljanu i Dubravi prvi put od sukoba 1999. Prema novinarima koji su posetili zatvor u Dubravi, zatvorenici s kojima su razgovarali pohvalili su zatvorske prilike u prisustvu ministra pravde, ali su ih  kritikovali u njegovom odsustvu. U zatvoru u Dubravi smešteno je krajem godine bilo 809 ljudi, što je ispod ukupnog kapaciteta koji predviđa 1.100 zatvorenika.

U oktobru je HLC podneo tužbu pred Okružnim sudom u Prizrenu u ime Saše Grkovića, koji je navodno teško zlostavljan u pritvoru 2001. i 2002. i za vreme suđenja za masovno ubistvo i mučenje civila. Oslobođen je optužbe i pušten nakon što je u zatvoru proveo 457 dana. Do kraja godine u ovom predmetu nije bilo pomaka.

U januaru je Savet Evrope (SE) objavio da je nejasno da li je objekat NATO/KFOR-a za pritvor na Kosovu bio otvoren kako bi Komitet za prevenciju torture (CPT) obavio inspekciju. U julu su SE i NATO postigli sprazum da se CPT-u omogući potpuni pristup objektima NATO/KFOR-a. U decembru je CPT posetio sedište KFOR-a kako bi razgovarali o budućim posetama objektima za pritvor ali takvih poseta do kraja godine nije bilo.

d. Proizvoljno hapšenje ili pritvor

Ustavni okvir i zakon o krivičnom postupku zabranjuju proizvoljno hapšenje i pritvor i te zabrane su UNMIK, KFOR i PISG generalno poštovali u praksi.

Uloga policijskog i bezbednosnog aparata

Lokalne bezbednosne snage uključuju KZK, civilnu organizaciju za vanredne situacije, i KPS, lokalne policijske snage koje rade u nadležnosti SRSG-a i pod nadzorom UNMIK-ove policije. Po UNMIK-ovoj odredbi iz decembra 2005. godine, ustanovljeno je Ministarstvo unutrašnjih poslova, koje je po ustavnom okviru odgovorno za primenu zakona. U martu je Fatmir Redžepi postavljen za ministra a u aprilu je KPS postao izvršno telo u sastavu ministarstva. UNMIK je zadržao izvršnu vlast nad policijom, ali je nastavio da prenosi policijska ovlašćenja i funkcije na KPS.

Međunarodni policijski komesar upravlja i UNMIK-ovom policijom i KPS-om mada je u avgustu UNMIK naimenovao kosovskog Albanca za zamenika komesara i četiri kosovska Albanca za pomoćnike komesara. Udružene snage su načelno efikasne i zapaženo je poboljšanje u odnosu na prethodne godine. Pripadnici etničkih manjina su na kraju godine činili otprilike 16 procenata sastava KPS-a koji broji 7.200 ljudi, 10 procenata su kosovski Srbi, a 13 procenata su bile žene.

SRSG ima izvršnu vlast nad KPS-om. Svakodnevne policijske operacije prenete su na KPS u pet od šest regiona Kosova. U ovim regionima je KPS odgovoran za sve policijske službe i uobičajene aktivnosti. Specijalizovane jedinice za ratne zločine i etnički motivisana ubistva i dalje se sastoje prvenstveno od međunarodnog osoblja policije UN-a i uglavno rade nezavisno od KPS-a zbog osetljivosti ovih poslova. Jedinice za kirminalističku obaveštajnu službu i organizovani kriminal, uključujući trgovinu ljudima, zajedno su radile. I međunarodna policija i sudstvo imaju diskreciono pravo da intervenišu u bilo kojem krivičnom predmetu. Iz praktičnih razloga, većina policijskih dužnosti i obaveza bila je u rukama KPS-a.

Podložnost korupciji i uticaju vlasti i dalje je problem u bezbednosnim snagama.

Dana 28. juna, Ministarstvo unutrašnjih poslova pri PISG-u i Misija OEBS-a na Kosovu inaugurisali su Policijski inspektorat Kosova, telo ustanovljeno za promovisanje policijske umešnosti i uspešnosti, odgovornost policije za njene radnje, i istragu i kažnjavanje rđavog ponašanja. Prvih 20 inspektora stupilo je na dužnost 4. jula a u decembru su otvorena još 24 mesta. Tokom godine, inspektori su započeli prvu fazu mandata: reviziju i inspekciju rada uprave KPS-a. Usredsredili su se na umešnost i uspešnost vršeći inspekciju šest of 14 funkcionalnih oblasti u svakom regionalnom policijskom sedištu i u centralnom sedištu u Prištini i podnoseći izveštaj za svaku. Generalni izveštaj o aktivnostima inspektorata u 2006. do kraja godine nije bio dostupan.

Kancelarija UNMIK-a za nadzor istraživala je korupciju u UNMIK-u i krivični sudski sistem. Sudstvo se generalno odnosilo prema bezbednosnim snagama jednako kao i prema opštem stanovništvu.

Tokom godine jedinica KPS-a za profesionalne standarde, kojom upravlja policija UNMIK-a, završila je 98 disciplinskih istraga o pripadnicima KPS-a zbog učešća ili nesprečavanja nasilja u neredima marta 2004. Jedinica za standarde je 53 optužbe odbacila kao neosnovane, suspendovala 35 pripadnika bez plate, za sedam lica odredila administrativne disciplinske mere na nivou stanice, dvojici snizila čin, a jednog otpustila iz službe.

Hapšenje i pritvor

Policija je uopšte uzev otvoreno hapsila osumnjičene koristeći nalog koji je izdao sudija ili tužilac; međutim, u određenim slučajevima, osumnjičene su tajno hapsili maskirani policajci ili policajci na tajnom zadatku. Po zakonu, za hapšenje je neophodan nalog tužioca a uhapšeni mora biti izveden pred sudiju u roku od 72 časa. Za razliku od prethodnih godina, većinu hapšenja tokom godina obavio je KPS a ne UNMIK. Prema podacima CDHRF-a, KPS nije kršio vremensko ograničenje od 72 sata i generalno je optužbu podizao u roku od šest sati ili bi privedene puštao. Uhapšeni imaju pravo da budu obavešteni o razlogu za hapšenje na jeziku koji razumeju; da ne govore i ne odgovaraju ni na kakva pitanja osim ona koja se tiču njihovog identiteta; da dobiju besplatne prevodilačke usluge; da imaju advokata i da im se advokat obezbedi ukoliko sami ne mogu da plate pravnu pomoć; da dobiju lekarsku pomoć uključujući i psihijatrijsku pomoć; i da obaveste jednog člana porodice. Policija UNMIK-a i KPS generalno su poštovali ova prava u praksi. Zakon dozvoljava kauciju, oduzimanje pasoša, kućni pritvor i druge mere kao alternativu pritvoru po pozivu, ali se ovo primenjivalo samo u nekolicini slučajeva.

Pod vanrednim okolnostima, KFOR je mogao uhapsiti i pritvoriti pojedince bez naloga, a komandant KFOR-a je mogao pojedincima produžiti pritvor i do trideset dana a da pred sudom ne budu optuženi za krivično delo pod uslovom da ih sud ne oslobodi. Nije bilo izveštaja da je tokom godine KFOR vršio hapšenja bez naloga.

Policija UNMIK-a i KPS mogu zadržati lice do 72 sata bez sudskog naloga. Sud može zadržati lice u pritvoru pre suđenja i do 30 dana od dana hapšenja, ali sud može ovaj pritvor produžiti i do ukupno 18 meseci. Zakon dozvoljava kućni pritvor, žalbu na pritvor po pozivu i dodatnu upotrebu kaucije kao alternativu pritvoru pre suđenja.

Dugi pritvori, i pre i za vreme sudskog postupka, i dalje su problem. U oktobru je 820 lica bilo u pritvoru po pozivu, u poređenju sa 432 pritvorena lica na odsluženju kazne. Zakon propisuje da sudija može nametnuti vanredne mere samo kada uobičajene mere, kao što je kućni pritvor, nisu dovoljne da osiguraju prisustvo optuženog tokom krivičnog postupka i omoguće propisno vođenje krivičnog postupka. U praksi su sudije uobičajeno koristile pritvor po pozivu ne pravdajući to pokazivanjem dokaza.

e. Uskraćivanje pravičnog javnog suđenja

Ustavni okvir predviđa nezavisno sudstvo; međutim, lokalno sudstvo je povremeno postupalo pristrasno i bilo pod spoljnim uticajima i nije u svim slučajevima obezbedilo pravičan postupak. Bilo je verodostojnih izveštaja o korupciji lokalnog sudstva i pravosuđe je bilo neefikasno.

Dana 24. marta, Veće opštinskog suda u Peći sastavljeno od trojice međunarodnih sudija proglasilo je bivšeg sudiju Ganija Kelmendija i kooptuženog Florima Zekaja krivim za iznudu. Florim Zekaj je takođe proglašen krivim za pokušaj ometanja pravnog postupka. Obojica su osuđeni na tri godine zatvora. Sud je takođe zabranio Kelmendiju da radi kao sudija pet godina nakon što mu istekne kazna. Kelmendi je bio sudija Opštinskog suda u Istoku.

Zakonodavna vlast pripada UNMIK-u prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Policija i sudski organi UNMIK-a zadržali su izvršnu vlast u okviru pravosudnog sistema ali su sarađivali sa lokalnim sudijama i tužiocima; tokom godine UNMIK je preneo neke nadležnosti na Ministarstvo pravde, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Pravosudni savet Kosova ustanovljen u decembru 2005. U opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom vlada Srbije je nastavila da vodi nedozvoljeni paralelni pravosudni sistem.

Sudski sistem se sastoji od Vrhovnog suda, pet okružnih sudova uključujući trgovinski sud, 25 opštinskih sudova, 25 sudova za manje prekršaje i apelacionog suda za manje prekršaje. U oktobru je bilo 14 međunarodnih sudija koje je postavio UNMIK i 11 međunarodnih tužilaca. PISG uključuje centralnu kancelariju javnog tužioca, pet okružnih tužilaca i sedam opštinskih tužilaca.

Mada je po zakonu predviđeno da u teškim slučajevima sudi veće sastavljeno od pet sudija, od kojih su dva profesionalna a tri laika, po UNMIK-ovim propisima međunarodnim tužiocima je dozvoljeno da sude u predmetima osetljive etničke ili političke prirode, u šta spadaju postupci pred većem sastavljenim od trojice međunarodnih sudija. Od 101 aktivnog predmeta koji su tokom godine vodili međunarodni tužioci, međunarodne sudije su sudile u pet slučajeva a donete su četiri presude.

Jedinica UNMIKa za sudsku inspekciju (JIU) nadzirala je sudski rad i dala preporuke za disciplinske mere i obuku. Jedinica je nadležna da izvrši reviziju i evaluaciju kosovskog pravosudnog sistema, da preporuke Odeljenju za pravosuđe za rešavanje sistemskih problema, vodi istrage o navodima o sudijskim i tužilačkim zloupotrebama i iznosi takve slučajeve na disciplinskim raspravama pred Pravosudnim savetom Kosova. JIU je procesuirao ukupno 1.488 prijava od 2001. godine, uključujući 448 tokom godine. Od tih 448, JIU je odbacio 221 predmet a okončao 100 od 227 istraga koje je otvorio. U većini istraga (89), JIU nije otkrio zloupotrebe. Jedinica je šest predmeta prosledila Pravosudnom savetu, koji je do kraja godine raspravljao o tri, otpustio jednog sudiju a za trojicu preporučio disciplinske mere.

Izveštaj Organizacije za zaštitu ljudskih prava (HRW), iz maja 2006. o predmetima koji se odnose na martovske nerede 2004, kritikovao je lokalne i međunarodne vlasti jer nisu uspele da počinioce kazne za krivična dela. Izveštaj je ukazao na nedostatak uspešnog nadzora UNMIK-a nad sudstvom i neuspeh da adekvatno uspostavi i podrži vladavinu prava na Kosovu, nazivajući nekažnjivost, pogotovo za krivična dela koja imaju političku ili etničku dimenziju, „nekontrolisanom“.

Sudski postupci

Suđenja su javna a zakon optuženom omogućava da prisustvuje suđenju, suoči se sa svedocima, vidi dokaze i ima pravnog zastupnika, čije troškove, ukoliko je potrebno, snosi država; međutim, ovi postupci se retko koriste u praksi. Optuženi se smatra nevinim dok se ne dokaže suprotno i ima pravo žalbe. Suđenje se odvija pred većem koje se sastoji od laika i profesionalnih sudija; nema suđenja pred porotom.

Odeljenje UNMIK-a za sudski integritet bavilo se problemima pravosudnog sistema koji su se odnosili na manjine. Osim toga, Ministarstvo pravde je vodilo 11 kancelarija za vezu sa sudom, od kojih su dve osnovane tokom godine, s ciljem da se pomogne manjinskim zajednicama u područjima gde su Srbi većina tako što se s njima odlazi u sud, u njihovo ime se sudu podnose dokumenta, a izbeglicama i interno raseljenim licima se obezbeđuju informacije i pruža pravna pomoć. U odgovor na prethodne kritike pravnih eksperata i posmatrača za ljudska prava o nepravičnosti u suđenjima pripadnicima etničkih manjina, umesto kosovskih Albanaca, međunarodne sudije i tužioci sudili su i tužili po predmetima koji se odnose na kosovske Srbe.

KPS je osnovao specijalni istražni tim za predmete koji se tiču martovskih nereda 2004. Tim pokriva teritoriju Kosova i odgovoran je za pripremanje predmeta o istragama, koje su vođene u saradnji sa policijom UNMIK-a i međunarodnim tužiocima. Prema Pravosudnom savetu Kosova, do kraja godine je podneto 326 prijava opštinskim i okružnim tužiocima za krivične prestupe u vezi sa neredima koje su za posledicu imale 200 optužnica, 48 odbačenih prijava, 35 predmeta je prebačeno iz opštinskih u prekršajne sudove, a 43 predmeta je suspendovano, prekinuto ili na drugi način ostalo nerešeno. Od 200 optužnica, opštinski i okružni tužioci dobili su presude u 134 predmeta, a sudovi su oslobodili 8 a odbacili 28 slučajeva; 30 predmeta je krajem godine bilo nerešeno (vidi odeljak 1.a.). Međunarodni tužioci i sudije radili su na najosetljivijim predmetima. Od 31 predmeta na kojima su radili međunarodni tužioci i sudije, sud je osudio 26 lica a jedno oslobodio, dok su krajem godine četiri lica čekala na suđenje.

Sudski sistem Kosova i Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (ICTY) nastavili su sa identifikacijom i kažnjavanjem počinilaca ratnih zločina tokom sukoba 1999. godine; međutim, mnogi slučajevi su ostali nerešeni. Vrhovni sud nastavlja da postupa po žalbama na odluke lokalnih sudova u predmetima koji se odnose na ratne zlocine i genocid proisteklim iz sukoba 1999. Tužba za ratne zločine podignuta protiv bivšeg komandanta OVK (i bivšeg komandanta Kosovskog zaštitnog korpusa) Selimija Krasnićija krajem godine je završena (vidi odeljak 1.c).

Politički zatvorenici i pritvorenici

Tokom godine, nije bilo izveštaja da su KFOR, UNMIK, KPS ili PISG držali političke zatvorenike ili pritvorenike.

Građanski sudski postupci i pravni lekovi

U zemlji postoji nezavisno i nepristrasno sudstvo za građanska pitanja gde građani mogu pokrenuti spor kojim traže odštetu za kršenje ljudskih prava ili prekid kršenja tih prava. Pravni lek generalno podrazumeva novčane nadoknade.

Prema aprilskom izveštaju OEBS-a, mešanje opštinskih vlasti i UNMIK-ovog odeljenja za pravosuđe ometalo je nezavisnost pravosuđa u građanskim predmetima. OEBS je naveo slučajeve u kojima su opštinske vlasti otvoreno ometale sudske postupke, vršile pritisak na sudije u predmetima u kojima su nadležni bili stranka, i uticali na treću stranu da spreči sudove u izvršavanju dužnosti. OEBS je takođe izvestio da je odeljenje za pravosuđe instruiralo sudije da ne procesuiraju odštetne zahteve za imovinu koju su oštetili KFOR, UNMIK, ili opštine. Odeljenje za pravosuđe je tvrdilo da se nije bavilo takvim zahtevima jer su logistički problemi takvih zahteva nepremostivi. Takođe je tvrdilo da će priliv zahteva koji se tiču imovine ometati rad sudova, povećati već ionako veliki broj nagomilanih predmeta i zahtevati posebno planiranje i koordinaciju, pošto će se morati obezbediti bezbednosna pratnja velikom broju kosovskih Srba koji su podnosioci zahteva.

Nije bilo izveštaja o teškoćama u izvršavanju sudskih naloga koji su proistekli iz građanskih parnica. Međutim, prema jednom izveštaju, samo 14 procenata otvorenih predmeta koji bi uticali na građanski red bili su posledica građanskih sporova; 69 procenata takvih predmeta ticalo se naplate dugovanja komunalnih preduzeća.

Povratak imovine

PISG je u martu ustanovio Kosovsku agenciju za imovinu kao naslednika Direktorata UNMIK-a za stanovanje i imovinu. Dok se direktorat bavio samo stambenom imovinom, nova agencija je odgovorna za rešavanje stambenih, komercijalnih i poljoprivrednih imovinskih zahteva u vezi sa sukobom iz 1999. godine. Do kraja godine Kosovska agencija za imovinu primila je 7.891 zahtev: 6.991 za poljoprivrednu imovinu, 486 za komercijalnu imovinu i 506 za stambenu imovinu. Kosovski Srbi u severnom delu Mitrovice i dalje zauzimaju imovinu kosovskih Albanaca, dok su kosovski Albanci u južnom delu zauzeli i ne dozvoljavaju kosovskim Srbima pristup njihovoj imovini. Direktorat za stanovanje i imovinu je izvestio da je do 31. decembra rešio ukupno 29.159 zahteva, uključujući svih 1.250 imovinskih zahteva u severnoj Mitrovici, Leposaviću, Zubinom Potoku i Zvečanu. U više od polovine ovih predmeta, Kosovska agencija je rešila zahteve dozvoljavajući bespravnim stanarima da ostanu gde su uz dozvolu vlasnika i nadležnost direktorata nad imovinom.

Kosovska agencija za imovinu je bila nadležna za 5.340 poseda, od kojih je 3.497 imalo dozvolu podnosilaca zahteva o čijim pravima sudski odlučuje ili Kosovska agencija za imovinu ili bivši Direktorat za stanovanje i imovinu. Kosovska agencija za imovinu bila je nadležna za preostalih 1.843 poseda gde vlasništvo nije utvrđeno. U septembru je agencija započela prvu fazu programa za iznajmljivanje stambene imovine u njenoj nadležnosti, tako obezbeđujući mehanizam da raseljeni vlasnici dobiju nekakvu odštetu.

Broj zahteva u vezi sa imovinom nagomilan u opštinskim sudovima do kraja godine porastao je sa 17.000 na 47.000; ovo su gotovo isključivo novčani zahtevi etničkih Srba na ime odštete u vezi sa ratom. Studija koja je urađena na zahtev Evropske agencije za obnovu procenila je da je krajem 2005. godine na rešenje čekalo još 11.000 zahteva koji se odnose na poljoprivrednu i trgovinsku imovinu. Tokom godine nije bilo indikacija da se ovaj broj smanjio.

f. Proizvoljno ometanje privatnosti, porodice, doma i korespondencije

Propisi UNMIK-a i Ustavni okvir zabranjuju takve aktivnosti i UNMIK, KFOR i PISG su se u praksi generalno pridržavali ovih zabrana. Snage KFOR-a su pomagale civilnoj policiji UNMIK-a i KPS-u u obavljanju pretresa u slučajevima visoko rizičnih osumnjičenih osoba i samostalno su obavljali pretrese na privatnim posedima tražeći oružje bez naloga suda, na osnovu ovlašćenja mirovne misije po Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Odeljak 2 Poštovanje građanskih sloboda

a. Sloboda govora i štampe

Propisi UNMIK-a i Ustavni okvir predviđaju slobodu govora i štampe, i UNMIK, KFOR i PISG su generalno poštovali ova prava u praksi; međutim bilo je tvrdnji da je KPS ometao slobodu govora i štampe i sudovi nalagali konfiskaciju i prodaju imovine dnevnih listova zbog neplaćenih novčanih kazni, uključujući one zbog „neuravnoteženog izveštavanja“ o izborima 2004.

Propisi UNMIK-a zabranjuju govor mržnje i govor koji poziva na etničko nasilje, kao i novinske tekstove koji mogu ohrabriti kriminalne radnje ili nasilje.

Generalno, pojedinci mogu javno ili privatno kritikovati vlasti bez represalija.

Tokom godine broj dnevnih listova porastao je na 10, a do kraja godine objavljivano je devet. Dana 24. novembra, vlasti su zatvorile prištinski ogranak lista Bota Sot i njihovu štampariju jer nisu platili porez od 2000. godine. Tri časopisa su izlazila nedeljno i izveštavala o aktuelnim događajima, a desetine drugih periodičnih izdanja koja su uglavnom prenosila događaje zabavnog karaktera tokom godine su izlazili redovno ili neredovno.

Prema Udruženju profesionalnih novinara Kosova, usled finansijskih nevolja medijskih kuća, nezavisnost uredništva i novinarski profesionalizam bili su podložni spoljnim uticajima i pritiscima. Neke novine su bile finansijski nezavisne, a neke su radile zahvaljujući donacijama i tako uspele da razviju uredničku politiku nezavisnu od poslovnih i političkih interesa. Međutim, druge novine su se oslanjale na finansiranje poslovnih i političkih interesnih grupa, koje su im novac obezbeđivale u zamenu za pozitivno izveštavanje. Tokom godine nije bilo izveštaja da su PISG ili UNMIK vršili pritisak ili uticali na nezavisne štampane medije.

Štampani mediji se rukovode novinarskim kodeksom koji je usvojio Savet za štampu Kosova, organizacija koju čine novinski urednici i izdavači. Žalbena komisija saveta može da izrekne novčane kazne za kršenje kodeksa, uključujući kazne i do 2.620 dolara (2.000 evra) za teška kršenja kao što su govor mržnje i klevete. Tokom godine savet je presudio u 10 od 20 podnetih prijava, ali nije izrekao nijednu novčanu kaznu.

Nezavisni mediji, kojih ima 115 (93 radio i 22 televizijske stanice) bili su aktivni i iznosili široku paletu gledišta.

Međunarodnim medijima je bilo dozvoljen neometan rad.

Novinari su izvestili da su pritisci moćnih političara za posledicu imali indirektan oblik cenzure; uzdržavali su se od kritičkog istraživačkog izveštavanja iz straha za ličnu bezbednost. Novinarima su povremeno nuđene finansijske beneficije  u zamenu za pozitivno izveštavanje ili odustajanje od istraživanja. Prema rečima urednika, vladine agencije su povukle redovne reklame iz novina koje su objavile kritičke prikaze o njima.

Dana 20. januara, Skupština Kosova donela je zakon kojim je neposrednu nadležnost nad kosovskim popularnim javnim medijskim preduzećem Radio Televizijom Kosovo (RTK), koje je ranije nadzirao UNMIK, preuzela skupština. Dok je RTK ranije primao sredstva iz naplata Kosovske energetske korporacije, novi zakon je budžet RTK-a stavio pod direktnu kontrolu Ministarstva finansija, što je promena za koju posmatrači veruju da će ugroziti uredničku nezavisnost. RTK je izvestio da je često izložen pritiscima PISG-a. Novi zakon o RTK-u takođe propisuje regulisanje sadržaja programa RTK-a i nalaže da najmanje 15 procenata programskog vremena RTK-a, uključujući udarne termine, bude proporcionalno posvećeno nevećinskim zajednicama na njihovim jezicima.

Dana 29. avgusta, Komisija za nezavisne medije ustanovljena je umesto privremenog komesara UNMIK-a za medije. Komisija je stalno telo koje nadzire sedmočlani upravni savet u kojem su dva međunarodna člana. Komisija je primenila propise UNMIK-a i kodeks ponašanja koji se odnosi na radiodifuzne medije.

Tokom godine bilo je nekoliko incidenata nasilja i uznemiravanja usmerenih protiv medija.

Dana 18. jula, čuvar u listu Bota Sot primetio je ručnu granatu na pločniku u blizini prostorija lista. Policija je reagovala a KFOR-ova jedinica za uklanjanje mina obavila je kontrolisanu eksploziju naprave.

RTK je tokom godine dobijao pretnje bombama,pretnje putem telefona i elektronskom poštom. Početkom godine, stanica je dobila izvestan broj pretnji od osobe koja ju optužila da je glasnik UNMIK-a i da „radi za Srbe“. Dana 17. marta, RTK je primio imejl od organizacije koja sebe naziva „Meteoras“, koja je pretila da će bombom razneti RTK u 3 sata po podne narednog dana. U imejlu se od RTK-a tražilo da u to vreme evakuiše zgradu. Ispostavilo se da je pretnja bila lažna.

Dana 23. avgusta, RTK je primio pretnju imejlom od grupe koja sebe naziva "Islamski džihad“, u vezi sa danskim karikaturama na kojima je prikazan prorok Muhamed a koje je RTK objavio nekoliko mesece ranije.

Dana 14. septembra, pripadnik KPS-a navodno je napao novinara Enisa Veliua iz dnevnika Lajm Ekskluziva u zgradi kosovske skupštine. Podneta prijava odbačena je kao neosnovana.

Dana 15. oktobra, dva muškarca su fizički napala novinara Bujara Deskua iz dnevnika Lajm Ekskluziva zbog njegovog izveštavanja o nezakonitoj izgradnji antene mobilne telefonije Mobtel u selu pored Prištine a zatim mu i pretili telefonom. U septembru je novinar Burim Ćela iz Infopresa telefonom primio pretnje smrću zato što je izveštavao o istom pitanju.

Dana 13. januara, KPS i novinari održali su javnu raspravu o nasilju nad novinarima. Fatos Bitići, predsednik Udruženja profesionalnih novinara Kosova rekao je da, mada nasilje, koje je u porastu, izgleda nije bilo pitanje politike, policijski komesar nije učinio dovoljno da ga spreči. Posle te debate, novinari su povremeno dolazili u sukob s KPS-om, ali od oktobra su samo tri takva incidenta prijavljena udruženju, u poređenju sa 16 u istom periodu 2005.

Nije bilo pomaka u istrazi o ubistvu Bardhila Ajetija, urednika lista Bota Sot, koje je izvršeno juna 2005. Krajem godine KPS je još vodio istragu.

U septembru je u internoj istrazi Jedinice KPS-a za profesionalne standarde pripadnik KPS-a oslobođen optužbi za navodnu umešanost u napad na novinare RTK-a Behdžeta Begua i Bardha Bektešija koji se dogodio marta 2005. Njih dvojica su navodno parkirali automobil u zoni bolnice/hitne pomoći na opštinskom posedu u Vučitrnu gde je parkiranje zabranjeno.

Prema zakonskim propisima o izborima, za vreme političke kampanje mediji moraju obezbediti pravično i nepristrasno izveštavanje i razgovore i debate za sve stranke, izveštavanje o kampanjama mora biti pravično i nepristrasno, a u debatama moraju učestvovati gosti različitih političkih mišljenja i publika kao i nepristrasni moderatori. Međunarodni sudija je u aprilu  naredio konfiskaciju imovine lista Bota Sot te da se proda kako bi se platilo 85.150 dolara (65.000 evra) na ime novčane kazne koju je sud odredio u decembru 2005. zbog neuravnoteženog izveštavanja o izborima decembra 2004. i 10.480 dolara (8.000 evra) na ime novčane kazne zbog netačnog izveštavanja februara 2005. Iznos od 68.120 dolara (52.000 evra) koji Bota Sot ima na računu u banci blokiran je do naplate novčane kazne.

Dana 24. novembra, poreska uprava Kosova zatvorila je Bota Sot navodno zbog neplaćenog poreza u iznosu od 524.000 dolara (400.000 evra); zakon dozvoljava poreskoj upravi da konfiskuje i proda imovinu lista nakon 60 dana. Krajem godine imovina nije oduzeta ali list nije radio.

Slobodan pristup internetu

UNMIK, KFOR i PISG nisu ograničavali upotrebu interneta niti je bilo izveštaja da je vlada kontrolisala elektronsku poštu ili internet komunikaciju. Pojedinci i grupe mogli su da mirno izražavaju svoje stavove preko interneta, uključujući i elektronsku poštu.

Po jednoj anketi u novembru, 19 procenata žitelja Kosova internet koristi svakodnevno.

Akademske slobode i kulturni događaji

UNMIK, KFOR i PISG nisu ograničavali akademske slobode niti kulturne događaje.

b. Sloboda mirnog okupljanja i udruživanja

Sloboda okupljanja

Propisi UNMIK-a i Ustavni okvir predviđaju slobodu okupljanja i u praksi UNMIK, KFOR i PISG generalno poštuju ovo pravo. Propisi UNMIK-a nalažu da organizatori prijave demonstracije 48 sati ranije radi policijske koordinacije.

Prema izveštajima medija, KPS je koristio silu da razbije demonstracije i batinao demonstratore pri hapšenju u najmanje četiri prilike tokom godine (vidi odeljak 1.c.).

Sloboda udruživanja

Propisi UNMIK-a i Ustavni okvir predviđaju slobodu udruživanja i u praksi UNMIK, KFOR i PISG generalno poštuju ovo pravo.

Misija OEBS-a na Kosovu rutinski registruje političke stranke pod pokroviteljstvom UNMIK-a a Ministarstvo javnih službi registruje  nevladine organizacije.

c. Sloboda veroispovesti

Propisi UNMIK-a i Ustavni okvir predviđaju slobodu veroispovesti i u praksi UNMIK i PISG generalno poštuju ovo pravo.

Nema nekih posebnih propisa u vezi sa odobravanjem dozvola za verske grupe; međutim, da bi mogle kupiti imovinu ili dobiti finansijsku pomoć od UNMIK-a ili nekih drugih međunarodnih organizacija, verske organizacije se moraju registrovati pri UNMIK-u kao nevladine organizacije. Verske grupe su se žalile da status nevladine organizacije ne odražava adekvatno njihov verski karakter, a Protestantska evangelistička crkva odbila je da se registruje kao nevladina organizacija.

U julu je skupština donela zakon o verskim slobodama, koji je SRSG proglasio u avgustu. Zakon afirmiše pravo na slobodu izražavanja, savesti i religije svim stanovnicima Kosova bez obzira na njihovo versko ubeđenje i obezbeđuje razdvajanje verskih zajednica od javnih organa i jednaka prava i obaveze svim verskim zajednicama, i kaže da na Kosovu ne postoji zvanična religija.

Verska i etnička pripadnost su tesno povezani. Kosovski Srbi se poistovećuju sa Srpskom pravoslavnom crkvom, koja ima uticaj na njihova kulturna, istorijska, politička i verska gledišta (vidi odeljak 5). Mada značajan deo albanske etničke zajednice i dalje smatra Srpsku pravoslavnu crkvu simbolom srpskog nacionalizma, odnosi između lidera kosovske albanske zajednice i Srpske pravoslavne crkve poboljšani su tokom godine pošto su se zvaničnici PISG-a i političke ličnosti u nekoliko navrata susreli sa sveštenstvom ove crkve. U maju su zvaničnici centralne i lokalnih vlada učestvovali u međuverskoj konferenciji koja se smatra prekretnicom a koja je održana u srpskoj pravoslavnoj patrijaršiji u Peći.

U skladu sa zakonom iz 2002. po kojem državne obrazovne ustanove treba da se uzdrže od verskih uputstava ili drugih aktivnosti koje promovišu ijednu određenu religiju, Ministarstvo obrazovanja je zabranilo nošenje marama. Ministarstvo je nastavilo da primenjuje ovu zabranu, posebno u školama koje propisuju uniformu, uprkos mišljenju ombudsmana iz 2004. da bi taj propis trebalo primenjivati samo na nastavno i drugo osoblje škole a ne i na učenike. Nakon intervencije ombudsmana, učenica osnovne škole izbačena sa časa u aprilu 2005. zbog nošenja vela, završila je dopisnu školu i tokom godina dobila diplomu.

Kancelarija ombudsmana je izvestila da nije primila nove žalbe o kršenju verskih prava tokom godine. Jedan učenik je Kancelariji ombudsmana uložio žalbu navodeći da je iz škole izbačen zato što ima bradu; zvaničnici škole su Kancelariji ombudsmana objasnili da učenik nije izbačen već da mu je zabranjeno da prisustvuje časovima dok ima bradu.

Protestanti još prijavljuju diskriminaciju u pristupu medijima, posebno kad je reč o Radio Televiziji Kosovo (RTK). Protestantska evangelistička crkva na Kosovu, Zajednica Božjih ljudi, takođe je prijavila da im Opština Dečani nije dala dozvolu za izgradnju crkvenog objekta na zemljištu koje su kupili, navodeći negativnu reakciju lokalnog stanovništva. Crkva je izvestila da je Ministarstvo za životnu sredinu i prostorno planiranje podržalo odluku, a krajem godine predmet je bio pred Vrhovnim sudom Kosova.

Islamska zajednica je nastavila da tvrdi da su UNMIK-ovo odbijanje da dodeli radio frekvenciju za islamsku radio stanicu i zatvaranje prostorije za molitvu u Nacionalnoj biblioteci primeri pomanjkanja verskih sloboda.

Društvene zloupotrebe i diskriminacija

Tokom godine bilo je više izveštaja o napadima na srpsko pravoslavno sveštenstvo i parohijane i o vandalskim napadima na srpske pravoslavne crkve i crkvenu imovinu. Tokom godine je Komisija za zajedničku obnovu, sastavljena od PISG-a, Srpske pravoslavne crkve i međunarodnih agencija, nastavila je s napretkom u obnavljanju crkava oštećenih ili uništenih za vreme martovskih nereda 2004.

Dana 6. maja, nepoznati napadači pucali su na automobil koji je vozio srpski pravoslavni sveštenik Srđan Stanković u zvečanskoj opštini. UNMIK je podneo prijavu protiv pripadnika KPS-a, kosovskog Srbina, u vezi sa ovim incidentom. Predmet je predat međunarodnom tužiocu i nije okončan do kraja godine.

Bilo je izveštaja o incidentima kao što su kamenovanje i drugi napadi na srpske autobuse i srpsko pravoslavno sveštenstvo dok su putovali izvan manastira, a monasi i monahinje u nekim manastirima navodno nisu koristili delove manastirskog poseda u strahu za ličnu bezbednost.

Bezbednosni problemi i dalje pogađaju srpsku zajednicu i, takođe, verske slobode, pogotovo posle martovskih nemira 2004. Neki kosovski Srbi su tvrdili da nisu mogli da putuju slobodno kako bi upražnjavali verske običaje. Na primer, na bogosluženja u manastir Dečani dolazi manje vernika otkako je KFOR prestao da prati parohijane koji nisu sveštena lica do verskih objekata u aprilu 2005. Kad putuju po Kosovu, sveštenička vozila su meta kamenovanja.

Tokom godina bilo je brojnih slučajeva vandalskih napada na imovinu Srpske pravoslavne crkve. Na primer, 15. marta je oštećeno šest nadgrobnih spomenika na srpskom pravoslavnom groblju i razbijen prozor na crkvi u opštini Uroševac. Tri kosovska Albanca tinejdžera priznali su da su oni počinioci. Pošto su maloletni, optuženi su po zakonu za maloletnike, koji dozvoljava zatvorsku kaznu za maloletnike jedino ukoliko je za krivično delo koje počine zaprećena kazna od pet ili više godina zatvora po krivičnom zakoniku. Pošto je za krivično delo za koje su optuženi – oštećenje grobova – zaprećena kazna do jedne godine zatvora, tužilac je tražio da se optuženima izrekne edukativna mera što zakon za maloletnike dozvoljava. Dvojica optuženih su proveli 15 dana u pritvoru pre suđenja; krajem godine su sva trojica čekali na suđenje.

Dana 9. juna, otkrivena je nagazna mina na srpskom pravoslavnom groblju u selu Staro Gracko sa većinskim srpskim stanovništvom, u opštini Lipljan. Dana 20. juna, crkveni zvaničnici su prijavili nestanak četiri krsta s krova srpske pravoslavne crkve u Obiliću. Uhapšena su tri maloletnika a krstovi vraćeni. Dana 6. avgusta, lopovi su provalili u srpsku pravoslavnu crkvu u Babinom Mostu, u opštini Obilić, ukrali nekoliko ikona i oštetili unutrašnjost crkve. Nijedan osumnjičeni nije priveden.

U julu 2005. jedan muškarac je u Dečanima napao sveštenika Crkve skupštine Božje Protestantske evangelističke crkve Kosova. Svešteniku su povrede zbrinute hirurškim putem. Napadač je uhapšen, kažnjen novčano u iznosu oko 400 dolara (300 evra), i pušten. Protestanti su prijavili da je napad, koji se dogodio u prisustvu pripadnika KPS-a, možda motivisan sporom zbog zemljišta u posedu crkve na kojem protestantima nije dozvoljena gradnja.

Protestanti su prijavili da su bili žrtve uznemiravanja i diskriminacije, uključujući verbalne napade i slučajeve da školski zvaničnici pozivaju roditelje učenika kako bi decu nagovorili da ne budu protestanti. Takođe su prijavili da se u julu 2005. stanovništvo opštine Mališevo, koje je podstakla Islamska zajednica, žestoko usprotivilo prikazivanju filma „Isus“ iako su protestanti dobili dozvolu od opštine, KPS-a i seoskog rukovodstva da film prikažu. KPS je uhapsio 20 demonstranata, od kojih su neki bili naoružani, te odveo pripadnike crkve na sigurno.

Oko 40 osoba iz dve porodice u Prizrenu poreklom su Jevreji, ali na Kosovu ne postoje sinagoge niti jevrejske institucije izuzev malog groblja u Prištini. Nije bilo izveštaja o ispoljavanju antisemitizma.

Više pojedinosti videti u Međunarodnom izveštaju o slobodi veroispovesti za 2006.

d. Sloboda kretanja, putovanja u inostranstvo, iseljavanje i repatrijacija

Propisi UNMIK-a i Ustavni okvir predviđaju slobodu kretanja; međutim, međuetničke tenzije i objektivni i subjektivni bezbednosni problemi ograničili su slobodu kretanja. Tokom godine, UNMIK, KFOR, i PISG su generalno poboljšali ova prava za manjinske zajednice.

Sporadični slučajevi nasilja i zastrašivanja usmereni na manjine i dalje su ograničavali kretanje kosovskih Albanaca na severu Kosova. PISG i UNMIK su povećali napore da olakšaju putovanje pripadnika manjinskih zajednica po celom Kosovu, ali su objektivni i subjektivni rizici odvratili mnoge pripadnike manjina od putovanja izvan njihovih oblasti.

Tokom godine je bilo brojnih napada na autobuse u kojima su bili Srbi i pripadnici drugih manjinskih zajednica. Na primer, 3. januara u Mališevu je kamenovan autobus, u pratnji KPS-a, koji jednom u dve nedelje prevozi Srbe iz Orahovca. Dana 5. januara, na autobus iz Dragaša za Beograd ispaljena je granata. Autobuse sa srpskim povratnicima iz Kline i Istoka koji su išli u Mitrovicu u nekoliko narata su kamenovali kosovski albanski mladići u Rudniku, u opštini Srbica. Dana 30. avgusta, vozač autobusa je prijavio da je grupa kosovskih Albanaca kamenovala autobus dok je prevozio decu kosovskih Srba kroz južni deo Mitrovice i razbila jedan prozor. Kamenovanje autobusa takođe je prijavljeno 26. oktobra u Rudniku i 20. novembra u Obiliću. Nije bilo izveštaja o povređenima u ovim incidentima.

Da bi se umanjili rizici od napada pomoću jednakog označavanja vozila etničkih Srba i etničkih Albanaca, UNMIK je nastavio da nudi kosovske registarske tablice etničkim Srbima koji su svoja vozila već registrovali u Srbiji. Međutim, kosovski Srbi nisu bili voljni da koriste tablice koje izdaje UNMIK jer tako ne mogu da putuju u Srbiju koja ne priznaje UNMIK-ove tablice.

Takođe je bilo incidenata u kojima je meta bila infrastruktura koju koriste manjine. Dana 2. juna, eksploziv je pronađen ispod mosta koji spaja dva sela u kojima žive Srbi povratnici u opštini Klina. Dana 8. decembra, zbog eksplozije na pruzi u selu Mijalić, u opštini Vučitrn, privremeno je obustavljen železnički saobraćaj između srpskih zajednica u južnom Kosovu i područja severno od Ibra. U oba ova incidente nije bilo osumnjičenih.

Dana 11. septembra, u opštini Klina u eksploziji je uništena nedavno obnovljena ali još neuseljiva kuća jednog Srbina povratnika i oštećena još jedna kuća u blizini. Počinioci nisu uhvaćeni.

Dana 31. avgusta, UNMIK i Ministarstvo saobraćaja i komunikacija potpisali su sporazum kojim se reguliše prenošenje nadležnosti za obezbeđivanje humanitarnih železničkih i autobuskih usluga za manjinske zajednice na Kosovu, nakon čega je Ministarstvo preuzelo autobuse. Strategija javnog saobraćaja kao dela prenosa nadležnosti omogućila je direktno učešće pogođenih zajednica u odlučivanju o promenama koje se odnose na humanitarne transportne službe.

UNMIK je regulisao kretanje iz Kosova i na Kosovo. Propisi UNMIK-a predviđaju da centralni matični ured izdaje putna dokumenta svakom licu koje ima stalni boravak na Kosovu, i matični ured takva dokumenta u praksi rutinski izdaje. Upravne i operativne nadležnosti matičnog ureda ima PISG, ali je UNMIK zadržao sveukupnu nadležnost, u šta spada izdavanje UNMIK-ovih putnih dokumenata i bezbednost centralne baze podataka.

Zakon zabranjuje nasilno proterivanje i vlasti ga nisu primenjivale.

Interno raseljena lica

Prema podacima Kancelarije Visokog komesara za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR), od sukoba 1999. godine, otprilike 207.000 osoba bilo je raseljeno na području Srbije a 16.500 na području Crne Gore, dok je i dalje raseljeno oko 1.300 od 4.100 lica koja su proterana iz svojih kuća u neredima marta 2004. godine. Unutar Kosova raseljeno je 19.500 lica od kojih su skoro polovina kosovski Albanci. Tokom godine, vratio se mali broj interno raseljenih lica zbog nesigurnosti u pogledu budućeg političkog statusa Kosova, nemogućnosti zapošljavanja, bezbednosnih problema i imovinskih sporova. Mada su neke međunarodne agencije, nevladine organizacije i PISG nastavili da organizuju projekte za povratak malih razmera, posmatrači su kritikovali novostvoreno Ministarstvo PISG-a za zajednice i povratak zbog internih nepravilnosti i kašnjenja PISG-a u finansiranju projekata za povratak. Usred ovih kritika i istraga, ministar za povratak Slaviša Petković dao je ostavku neposredno pred kraj godine. Izuzev uspeha u Klini i Istoku, opštine su zaposlile osoblje i napravile opštinske strategije za povratak bez značajnih rezultata. Dana 3. avgusta, Opština Peć je odlučila da ne obnovi nijednu kuću na svojoj teritoriji bez izjave raseljenog vlasnika kojom potvrđuje spremnost i nameru da se vrati.

Dana 6. juna, vlade Kosova i Srbije potpisale su protokol o saradnji na povratku raseljenih lica na Kosovo, uključujući mesta koja nisu primarno boravište povratnika. Krajem godine i dalje su vođene rasprave o primeni ovog sporazuma.

Krajem decembra, UNHCR je izvestio da se tokom godine na Kosovo vratilo 1.608 pripadnika manjina, uključujući etničke Albance koji su se vratili u područja gde predstavljaju manjinsko stanovništvo. Od 2000. do kraja godine na koju se ovaj izveštaj odnosi ukupno se vratilo 16.117 lica. U odnosu na 2005. godinu, vratio se nešto manji broj etničkih Srba, a više Roma, Aškalija, Bošnjaka i Goranaca. Etnički Srbi čine otprilike 31 procenat povratnika ove godine, u poređenju sa 35 posto koliko ih je bilo 2005. Romi (uključujući Aškalije i Egipćane) nastavili su da se vraćaju u nešto većem broju, i predstavljaju 54 procenta ukupnog broja povratnika. U Mitrovici etnički Srbi u severnom delu grada i etnički Albanci u južnom delu grada i dalje jedni drugima bespravno koriste imovinu i ometaju potencijalne povratnike.

Do kraja godine PISG je obnovio više od 97 procenata kuća uništenih ili oštećenih u martovskim neredima 2004. godine. Dana 15. decembra, na primer, u Svinjarima su popravke i obnova završene. Međutim, većina osoba raseljenih zbog nereda nije se vratila i zbog objektivnih i zbog subjektivnih bezbednosnih problema, nezaposlenosti i žalbi stanovnika na kvalitet rekonstrukcije. Perspektiva za povratnike je bila različita u zavisnosti od područja i etničke grupe.

Kamp Osterode, objekat za preseljenje na severnom Kosovu, napravljen za smeštaj oko 531 interno raseljenih Roma, Aškalija i Egipćana, otvoren je u martu, i 114 domaćinstava, odnosno 454 osobe su se tokom godine tamo preselile iz olovom zagađenih kampova. U zagađenom kampu Česmin lug ostalo je 41 domaćinstvo, odnosno 172 lica koja su odbila da se presele. Sve osobe iz kampova Kablarske barake i Žitkovac preselile su se u Osterode, a sve postojeće strukture u ova dva kampa uništene su kako bi se sprečio povratak u olovom zagađena područja. Dana 30. avgusta, Svetska zdravstvena organizacija (WHO) započela je lečenje dece preseljenih Roma, Aškalija i Egipćana zbog trovanja olovom u kampu.

Tokom 2005, UNMIK je započeo istovremenu donatorsku kampanju za ponovnu izgradnju originalnog romskog naselja u južnom delu Mitrovice koje su 1999. uništili kosovski Albanci. U februaru je Evropski centar za prava Roma podneo peticiju Evropskom sudu za ljudska prava (ECHR) u Strazburu navodeći kršenja romskih prava i tražeći da se odmah preduzmu radnje kako bi se Romi uklonili iz olovom zagađenih kampova i obezbedilo lečenje. ECHR je peticiju odbacio.

Ograničena novčana sredstva usporila su projekat povratka, ali je obnova stanova započela u maju. Do kraja godine, dve stambene zgrade sa ukupno 24 stana završene su a započeta je izgradnja još dve. Još 36 kuća (54 stambene jedinice) takođe su skoro gotove. Odbor za selekciju budućih stanara 48 stanova dobio je 93 prijave – 31 iz Srbije, 27 iz kampa Osterode, 18 iz opštine Leposavić, 13 iz Crne Gore, dve iz kampa Česmin lug i dve sa privatnih lokacija u Mitrovici. Odbor je napravio izbor stanara. Krajem godine, 48 izabranih predstavnika domaćinstava čekalo je da potpiše ugovor o iznajmljivanju na 99 godina, koji je bio na reviziji i odobrenju u kancelariji pravnog savetnika UNMIK-a.

Zaštita izbeglica

Kosovo nije potpisnik Konvencije Ujedinjenih nacija iz 1951. koja se odnosi na Status izbeglica i protokol iz 1967. Međutim, Kosovo je davalo azil i izbeglicki status po UNMIK-ovim propisima o kretanju lica iz Kosova i na Kosovo, čije su odredbe u skladu sa Konvencijom i Protokolom. U toku godine UNMIK je status izbeglica dao dvema osobama.

U praksi, UNMIK je pružao zaštitu od ponovnog proterivanja, tj. vraćanja osoba u zemlju u kojoj strahuju od progona. UNMIK je sarađivao sa Kancelarijom visokog komesara za izbeglice Ujedinjenih nacija i drugim humanitarnim organizacijama u pružanju pomoći izbeglicama.

Odeljak 3 Poštovanje političkih prava: Pravo građana da promene vladu

Propisi UNMIK-a i Ustavni okvir predviđaju pravo stanovnika da mirnim putem promene vladu i oni su to pravo u praksi koristili na periodičnim i generalno slobodnim i fer izborima zasnovanim na opštem pravu glasa.

Kosovo je i dalje pod civilnom upravom UNMIK-a. UNMIK i njegov glavni administrator, specijalni predstavnik generalnog sekretara (SRSG), uspostavili su međunarodnu civilnu vlast 1999. godine po završetku vojne intervencije NATO-a koja je srpske snage naterala na povlačenje. UNMIK je 2001. proglasio Ustavni okvir za PISG. Prema Ustavnom okviru, Skupština Kosova, koja broji 120 članova, bira predsednika, premijera i druge ministre i zvaničnike PISG-a. Kosovski lideri nastavili su da kritikuju UNMIK zbog sporosti u prenošenju nadležnosti na PISG, a UNMIK je zadržao veliki broj nadležnosti, uključujući bezbednost i odnose sa inostranstvom. Oktobra 2005, u izveštaju UN-a se navodi da bez jasnog budućeg političkog statusa, PISG ne može da preduzme dalje korake i poboljša svoju efikasnost.

Izbori i političko učešće

Međunarodni i domaći posmatrači su ustanovili da su skupštinski izbori oktobra 2004. generalno odražavali volju birača, mada je učestvovalo manje od 5 posto etničkih Srba, uglavnom zbog pritisaka srpske vlade da ne glasaju. Dana 16. juna, SRSG je odložio opštinske izbore predviđene za novembar i to ili za juni 2007 ili šest meseci nakon odluke o konačnom statusu Kosova, šta god od toga bude ranije.

Kosovo ima višestranački sistem kojim dominiraju četiri kosovske albanske stranke i nekoliko manjinskih stranaka i koalicija.

Po propisima UNMIK-a, pojedinci se mogu kandidovati u okviru svojih stranaka, koje moraju održati otvorene i transparentne interne izbore da bi se napravila lista kandidata. Za razliku od konvencije 2004, najveća stranka i većinski partner u vladajućoj koaliciji, LDK, poštovala je ovaj zahtev izabravši novog predsednika 9. decembra na stranačkoj konvenciji. Stranačka pripadnost je imala značajnu ulogu u pristupu državnim službama, dobijanju pozicija u službi i za društvenu afirmaciju. Tradicionalne društvene veze i plemenska lojalnost takođe su igrali veliku, mada nezvaničnu ulogu u političkim organizacijama.

Bilo je brojnih izveštaja o politički motivisanim napadima i pretnjama etničkim albanskim političkim i društvenim ličnostima tokom godine.

U januaru je nepoznato lice napalo Ismajla Nazifija, člana predsedništva ogranka LDK-a u Uroševcu, ključnog svedoka Faika Grainca predsednika Skupštine Opštine Uroševac u njegovoj tužbi protiv bivšeg potpredsednika vlade Adema Salihaja. Istraga KPS-a krajem godine bila je u toku.

Dana 24. jula, kosovski dnevni list je objavio pretnju kosovskom pregovaračkom timu koju je uputila samozvana „Karadaku brigada“, upozoravajući „da bi potpisivanje aktuelnog plana o decentralizaciji bilo fatalan čin koji bi uradili protiv sebe i interesa svog naroda“. Istraga KPS-a bila je u toku krajem godine.

Dana 15. septembra je u Gnjilanu eksplodirala bomba blizu stana kosovskog ministra unutrašnjih poslova Fatmira Redžepija i uništila kola njegove supruge. Krajem godine istraga je bila u toku.

Za četiri meseca koja su prethodila internim stranačkim izborima LDK-a koji su održani u decembru, bilo je 10 eksplozija od kojih je većina bila usmerene na politički relevantne mete. Prijavljena je oštećena imovina ali nije bilo povređenih. Na stranačkoj konvenciji 9. decembra, nekoliko osoba zadobilo je lakše povrede u tuči pristalica predsednika Sejdiua i pristalica Nedžata Dacija.

U Skupštini ima sto dvadeset poslanika od čega su trideset šest žene. Ženama mora pripasti svako treće mesto na listi kandidata svake političke stranke. Žena nije bilo u osmočlanom u rukovodećem skupštinskom telu, dok je na mestu ministra i zamenika ministra radila samo po jedna žena. Žene predstavljaju 28 procenata izabranih opštinskih predstavnika. U septembru 2005, trideset četiri članice Skupštine osnovale su neformalni kokus sa osmočlanim multietničkim odborom.

U Skupštini od sto dvadeset poslanika, bilo je dvadeset dva pripadnika etničkih manjina, od kojih deset kosovskih Srba i dvanaest članova drugih grupa, uključujući etničke Turke, Bošnjake, Gorance, Rome, Aškalije i Egipćane. U PISG-u su na ministarskim mestima bila dva pripadnika manjina, jedan kosovski Srbin i jedan Bošnjak, a na mestima zamenika ministara – tri pripadnika manjina. Mesto predviđeno za jednog etničkog Srbina ostalo je prazno jer je određena srpska stranka odbila da preuzme poziciju. Jedan Bošnjak i jedan etnički Turčin su se smenjivali na mestu u Predsedništvu Skupštine Kosova; osam mesta predviđenih za kosovske Srbe ostalo je prazno zbog bojkota jedne od stranaka kosovskih Srba. Na kraju godine, kosovski Srbi u najvećoj političkoj stranci kosovskih Srba nisu tražili položaje u kabinetu koji su im namenjeni nastavljajući da bojkotuju glasanje u Skupštini, mada su učestvovali u radu odbora; članovi Srpske demokratske stranke Slaviše Petkovića preuzeli su dva predviđena mesta i vodili Ministarstvo za povratak. Po Ustavnom okviru, deset poslaničkih mesta mora biti rezervisano za kosovske Srbe, a deset za druge etničke manjine na Kosovu, ali na opštinskom nivou , gde takve odredbe ne postoje, manjine su nedovoljno zastupljene.

Vlada – korupcija i transparentnost

U javnosti je uvreženo mišljenje da korupcija postoji i u PISG-u i u UNMIK-u. Nedostatak efikasnog sudskog nadzora i generalna slabost u vladavini prava doprineli su korupciji u PISG-u. U okviru svojih nadležnosti UNMIK je nastavio da donosi odluke u mnogim osetljivim predmetima koji se tiču korupcije i međuverskih zločina. Tokom godine 24 lica uhapšena su a jedno osuđeno zbog korupcije.

Dana 28. februara, nepoznata lica napala su nezavisnu međunarodnu generalnu revizorku nanoseći joj posekotine i modrice dva meseca nakon što je došla na Kosovo i samo dva dana posle objavljivanja kritičkog revizorskog izveštaja o prištinskoj opštini. Istraga KPS-a bila je u toku krajem godine.

Posle preuizmanja dužnosti u martu, premijer Agim Čeku tražio je da nezavisni međunarodni revizor obavi reviziju svih ministarstava i opština. Do kraja godine, generalni revizor je objavio izveštaje za pet opština i izveštaje o rukovođenjem imovinom u šest ministarstava, od kojih je većina kritikovala državnu upravu, fiskalnu praksu i način nabavke. U oktobru je posle optužbi za korupciju i u skladu sa nalogom za pretres koji je izdao međunarodni sudija, obavljen pretres Ministarstva za zajednice i povratak. U novembru je premijer Čeku otpustio ministra Slavišu Petkovića, kosovskog Srbina, a tužioci su krajem godine nastavili da razmatraju izveštaje.

Dana 24. juna, Jedinica KPS-a za finansijski kriminal i korupciju u Prištini uhapsila je Ahmeta Ališanija, višeg savetnika bivšeg predsednika skupštine Nedžata Dacija, pod sumnjom za prevaru i podmićivanje. Ališani je pušten pa ponovo uhapšen u novembru u vezi sa revizijom Skupštine Kosova.

Tokom godine predsednik Skupštine Kosova Kole Beriša naložio je reviziju uprave skupštine pod njegovim prethodnikom Nedžatom Dacijem. U izveštaju o reviziji, koji je predstavljen poslanicima 6. oktobra, navode se mnoge nezakonitosti i nepravilnosti u radu skupštinske uprave, zloupotreba državnih fondova i nepravilnosti u nabavci za vreme Dacijevog mandata na mestu predsednika skupštine. U oktobru je Beriša suspendovao četiri zaposlena a 3. novembra je skupština formirala istražni odbor. Istraga odbora je krajem godine još trajala. Do kraja godine, troje osumnjičenih je uhapšeno, uključujući dva skupštinska zvaničnika, a nastavljena je krivična istraga koju vodi Odeljenje UNMIK-a za pravosuđe. Protiv Dacija nije podneta prijava.

Dana 3. novembra, međunarodni tužilac je podigao optužnicu protiv direktora Pošte i telekomunikacija Kosova Leme Džema, bivšeg direktora odseka Kosovske poverilačke agencije Rodžera Renoldsa, bivšeg direktora Norway Invest Mustafe Nezirija i bivšeg direktora i predsednika Norway Invest Ronena Sorensena, u vezi sa navodnom zloupotrebom 390.000 dolara (300.000 evra).

Dana 29. novembra, dva finansijska službenika u zatvoru u Dubravi uhapšeni su pod optužbom da su zloupotrebili službeni položaj i falsifikovali dokumenta. Pušteni su pod uslovom da ne stupaju u kontakt sa svedocima u ovom predmetu ni sa službenicima računovodstva zatvora u Dubravi. Jedan član međunarodnog osoblja koji je napustio misiju takođe je bio pod istragom. Istraga do kraja godine nije završena.

Ni po jednom zakonu nije dozvoljen pristup zvaničnim dokumentima UNMIK-a. UNMIK je 2003. proglasio zakon o dostupnosti zvaničnih dokumenata PISG-a ali zakon ne uključuje kazne ukoliko se ne poštuje, a u praksi su institucije PISG-a retko dozvoljavale pristup tokom godine. Institucije čak nisu odgovorile na gotovo 85 procenata zahteva dostavljenih u toku godine, prema studiji Inicijative mladih za ljudska prava, a kad i jesu, najčešće su odgovarale tako što su odbijale da pruže tražena dokumenta. Štaviše, odgovor na srpskom , kako zakon nalaže, dat je samo na šest od 318 zahteva na srpskom jeziku. Mada je većina odgovora data u propisanom roku od 15 dana, novinari su se žalili da rok od 15 dana zapravo znači da nikad neće dobiti dokumenta na vreme kako bi sami predali tekstove u roku neophodnom za objavljivanje.

Odeljak 4 Stav vlade o istragama međunarodnih i nevladinih organizacija o navodnim slučajevima kršenja ljudskih prava

Široka paleta domaćih i međunarodnih grupa koje se bave ljudskim pravima generalno je radila bez ograničenja, vodila istrage i objavljivala svoja saznanja o slučajevima u vezi sa ljudskim pravima. UNMIK, KFOR i PISG su povremeno sarađivali i reagovali na njihove stavove.

Vlasti nisu dozvoljavale nevladinim organizacijama uvid u državna dokumenta (vidi odeljak 3) a jednoj nevladinoj organizaciji, koja je ranije posećivala zatvore i izveštavala o uslovima u njima, zabranjeno je da obavlja takve posete do kraja decembra (vidi odeljak 1.c.).

Nevladine organizacije su se žalile što neke stvari nisu izuzete od carine pri uvozu na Kosovo; neke verske nevladine organizacije izvestile su o diskriminaciji zasnovanoj na njihovom verskom opredeljenju.

Zadatak ombudsmana je da istraži tvrdnje da vlasti krše međunarodne zakone o ljudskim pravima. Mada je kancelarija ombudsmana aktivno objavljivala interventna pisma, izveštaje i preporuke, PISG, lokalni sudovi i KPS nisu uvek postupali po njegovim preporukama. Predmeti koje je kancelarija ombudsmana istraživala ticali su se imovinskih prava, zloupotrebe službenog položaja, administrativnih postupaka ili nepravilnosti u radu javnih organa, pomanjkanja propisnih istraga krivičnih dela, pitanja koja se tiču dužine sudskih postupaka i izvršenja sudskih odluka, sporova u vezi sa zapošljavanjem i nekažnjivosti. Bivši zamenik ombudsmana Hilmi Jašari tokom godine je radio kao šef kancelarije ombudsmana, nakon isteka mandata međunarodnog ombudsmana u decembru 2005. U februaru je mandat ombudsmana promenjen tako što je iz njegovog delokruga isključen UNMIK; novo Savetodavno veće za ljudska prava u okviru UNMIK-a osnovano je u aprilu sa zadatkom da nadzire UNMIK.

UNMIK, KFOR i PISG generalno su sarađivali sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (ICTY). U martu 2005. ICTY je podigao optužnicu protiv nekadašnjeg premijera Ramuša Haradinaja i kooptuženih Idriza Balaja i Lahija Brahimaja u vezi sa ratnim zločinima počinjenim od marta do septembra 1998. Na raspravi pred suđenje 13. oktobra, tužilac je izmenio optužnicu odustajući od dve a dodajući jednu tačku optužnice. Tužilac je takođe zatražio mogućnost novih izmena što je sud dozvolio. Krajem godine konačna optužnica još nije podneta ni odobrena.

Društveni stavovi su povremeno ometali istrage ICTY-a. Poseta tima odbrane ICTY-a mestu masakra u selu Mala Kruša u prizrenskoj opštini 25. maja izazvala je nasilje seljana koji su tvrdili da su u konvoju videli dva Srbina koja su tu ranije živela. U opštoj tuči povređeno je preko 30 ljudi, uključujući tri policajca. Zvaničnici PISG-a i UNMIK-a kritikovali su seljane zbog nepoštovanja zakona i dodali da će buduće posete biti bolje koordinisane i unapred najavljene. Dve grupe aktivista, Pokret za samoopredeljenje i Nacionalni pokret za oslobođenje Kosova, podržale su postupke seljana i kritikovale policiju UNMIK-a.

Odeljak 5 Diskriminacija, društvene zloupotrebe i trgovina ljudima

Propisi UNMIK-a i PISG-a jasno zabranjuju diskriminaciju na osnovu rase, pola, etničke pripadnosti, umanjenih sposobnosti i jezika; međutim, nasilje i diskriminacija žena, osoba s umanjenim sposobnostima i etničkih manjina bili su problemi.

Žene

Porodično nasilje nad ženama, uključujući supružničko zlostavljanje, i dalje postoji u velikoj meri. Propisi UNMIK-a zabranjuju porodično nasilje za koje je zaprećena kazna zatvorom u trajanju od šest meseci do pet godina. Kad žrtve podnesu prijavu, jedinice KPS-a za porodično nasilje obavljaju istragu i predmet prosleđuju tužiocima. Prema podacima UNMIK-a, porodična odanost i tesno povezane zajednice i nagomilani predmeti i pred građanskim i pred krivičnim sudovima doprineli su niskoj stopi krivičnog gonjenja.

Centar za zaštitu žena i dece pružio je pomoć 81 žrtvi porodičnog i seksualnog nasilja od aprila do kraja decembra, uključujući pravnu pomoć u 44 predmeta. Jedinica za podršku i pomoć žrtvama Ministarstva pravde radila je na 701 slučaju porodičnog nasilja. Pred sudovima je procesuirano 135 odluka o zaštiti i otvoreno 213 predmeta, od kojih je u 116 doneta osuđujuća presuda. Izrečene kazne varirale su od sudske opomene do kazne zatvorom. Tradicionalni društveni odnosi prema ženama u društvu kojim dominiraju muškarci doprineli su visokom nivou porodičnog nasilja i malom broju prijavljenih slučajeva.

Nisu postojale vladine agencije isključivo posvećene porodičnom nasilju. Šest prihvatilišta pružalo je pomoć žrtvama porodičnog nasilja i trgovine ljudima, uključujući i jedno koje vodi nevladina organizacija i koje je namenjeno maloletnicima, i dva koja su prihvatala žrtve i porodičnog nasilja i trgovine ljudima. KPS je prijavio da je tokom godine pomoć dobilo 66 žrtava porodičnog nasilja. Nekoliko lokalnih i međunarodnih nevladinih organizacija bavilo se aktivnostima za pomoć ženama; međutim, njihov rad je ograničavalo tradicionalno ćutanje o porodičnom nasilju, seksualnom zlostavljanju i silovanju.

Tokom godine je radila anonimna dežurna telefonska linija, na raspolaganju 24 sata, u Prištini, Gjilanu, Peći, Prizrenu i Mitrovici. Od 2004. preko ove linije pružena je pomoć u 2.573 slučaja. Žrtve porodičnog nasilja predstavljaju 77 procenata svih poziva a žrtve trgovine ljudima 4 procenta poziva. Dežurna linija je obaveštavala osobe koje su zvale o njihovim pravima, raspoloživim prihvatilištima i relevantnim informacijama.

Nastavni program škole KPS-a za obuku obuhvata specijalne kurseve o porodičnom nasilju i silovanju. Nije bilo izveštaja da je KPS neodgovarajuće reagovao na optužbe za silovanje i porodično nasilje.

Po propisima UNMIK-a silovanje je krivično delo; međutim, supružničko silovanje nije posebno istaknuto. Po privremenom krivičnom zakoniku, za silovanje je zaprećena kazna do deset godina zatvora; za silovanje maloletnika (seksualni odnos sa devojčicom mlađom od 14 godina) zaprećena je kazna od jedne do pet godina zatvora.

Silovanje se izuzetno retko prijavljuje jer su žrtve i njihove porodice u društvu izložene sramoti. Prema podacima Ministarstva pravde, tokom godine advokati su pružili usluge žrtvama u otprilike 82 slučaja silovanja.

Zakon zabranjuje prostituciju ali je prostitucija i dalje rasprostranjena. Istražna jedinica UNMIK-a za trgovinu ljudima i prostituciju vodila je istrage u slučajevima prostitucije i predmetima u kojima je postojala sumnja na trgovinu ljudima.

Trgovina ženama u svrhu seksualnog iskorištavanja bila je ozbiljan problem (vidi odeljak 5, Trgovina ljudima).

Ne postoji poseban zakon o seksualnom uznemiravanju koje je predstavljalo uobičajeni problem. Društvena svest o seksualnom uznemiravanju i dalje je na niskom stepenu i mali broj slučajeva je prijavljen.

Žene imaju ista zakonska prava kao muškarci ali tradicionalno imaju niži društveni status što utiče na njihov tretman u okviru zakonskog sistema. Iako ne postoje zakonske prepreke, relativno mali broj žena se nalazi na položajima visokog ranga u privredi, KPS-u i vladi. Mada je sve veći broj zaposlenih žena, stopa nezaposlenosti žena je i dalje visoka – oko 70 procenata, što je 10 do 20 procenata više nego kod muške populacije.

Tradicionalni društveni stavovi prema ženama za posledicu imaju diskriminaciju. U nekim seoskim sredinama žene nisu uvek u mogućnosti da donose odluke koje se tiču dece ni da vrše kontrolu nad imovinom. Mada žene i muškarci imaju jednaka zakonska prava kad je u pitanju nasleđivanje imovine, porodična imovina obično prelazi u ruke muškaraca. Udovice etničkih Albanaca, posebno u seoskim područjima, izlažene se opasnosti da izgube starateljstvo nad decom zbog običaja po kojem deca i imovina prelaze u porodicu pokojnog oca dok se žena vraća svojoj porodici.

Dana 5. maja, predsednik Obrazovnog odbora Donje Srbice preporučio je da udatim ženama ne treba dozvoliti da pohađaju srednju školu, s objašnjenjem da, „pošto su supruge“, treba da vode računa o muževima. Opštinska skupština je jednoglasno odobrila preporuku.

U oktobru je KPS uhapsio četvoro ljudi, uključujući roditelje, zbog pokušaja da prisile trinaestogodišnju devojčicu da se uda za već oženjenog, mnogo starijeg muškarca sa četvoro dece. Devojčica je odvedena u prihvatilište.

U cilju borbe protiv diskriminacije žena, UNMIK je 2005. u nastavni program Univerziteta u Prištini uključio kurs o antidiskriminaciji, borbi protiv trgovine ljudima i ljudskim pravima.

Deca

UNMIK i PISG su generalno bili posvećeni dobrobiti i pravima dece.

Prema izveštaju UNICEF-a iz 2004, oko 40 procenata kosovske populacije ima ispod 18 godina, a 33 procenta – ispod 15. Kosovo ima vrlo nisku stopu pohađanja predškolskih ustanova – manje od 10 procenata dece između dve i pet godina starosti. Prema nevladinoj organizaciji Spasimo decu, zakon o predškolskom obrazovanju dece, donet u martu, nije uspeo da učini pripremnu godinu (za decu od pet do šest godina) obaveznom ni da obezbedi budžet za pripremno obrazovanje. Propisi UNMIK-a nalažu da deca od šest do petnaest godina starosti budu upisana u državnu školu. Osnovno obrazovanje je besplatno. UNICEF je procenio da 33 procenta dece upisane u osnovnu školu napušta školu pre osmog razreda, a od onih koji završe osnovnu školu, samo 57 procenata se upiše u srednju školu. Neka deca su primorana da napuste školu kako bi počela da rade (vidi odeljak 6.d.).

Prema statističkim podacima iz 2005. godine, 97.5 procenata dece kosovskih Albanaca i 99 procenata dece kosovskih Srba upisana su u osnovnu školu, a samo se 77 procenata dece od sedam do četrnaest godina iz nesrpskih manjinskih zajednica (Romi, Aškalije, Egipćani, Turci, Bošnjaci, Goranci i drugi) školuje. UNICEF je izvestio da je nedostatak objekata za manjinsko obrazovanje u delovima Kosova nekim raseljenim licima otežao povratak kućama.

Prema podacima UNICEF-a, mada 52 procenta sve dece koja završe osnovnu školu upisuje srednju školu, samo 43 procenta učenica nastavlja školovanje. Stopa završavanja srednjoškolskog obrazovanja takođe je niža za kosovske albanske devojčice nego za kosovske albanske dečake i kosovske srpske devojčice.

Propisi UNMIK-a nalažu jednake uslove za školsku decu i obezbeđuju pravo na osnovno i srednjoškolsko obrazovanje na maternjem jeziku za manjinske učenike. Tokom godine radile su škole u kojima se predavanja drže na srpskom bošnjačkom i turskom. I deca kosovskih Srba i deca kosovskih Albanaca pohađala su škole u neodgovarajućim objektima i bez osnovne opreme. Nekoliko škola ima i srpske i albanske učenike, koji su učili po različitim nastavnim programima i smenjivali se na časovima.

Romska, aškalijska i egipatska deca pohađaju mešovite škole sa decom kosovskih Albanaca ali se navodno suočavaju sa zastrašivanjem u nekim većinskim albanskim oblastima. Romska deca su bila u nepovoljnijem položaju zbog siromaštva, što je mnoge navelo da počnu da rade i kod kuće i na ulicama u ranom uzrastu kako bi doprineli porodičnom budžetu. Romska deca su takođe bila u nepovoljnom položaju zbog toga što su morala da uče još jedan jezik pošto mnogi kod kuće govore romski. Neka bošnjačka deca u prevashodno bošnjačkim oblastima povremeno su mogla da pohađaju osnovnu školu na svom jeziku, ali je nekolicina van takvih oblasti slušala predavanja na albanskom jeziku.

Vlada je obezbeđivala medicinsku negu koja je bila jednako dostupna i dečacima i devojčicama. Međutim, raspoloživa medicinska nega je generalno bila na niskom nivou.

Studija koju su uradili UNICEF i Ministarstvo obrazovanja o rasprostranjenosti nasilja u školama otkrila je da je nasilje nad decom prihvatljivo. Fizička kazna je prihvaćena praksa kod kuće i u školi. Deca koja žive daleko od škole prijavila su da se plaše da putuju zato što im usput preti nasilje vršnjaka. Deca su prijavila da su počinioci nasilja njima bliske osobe, da dečacima preti veća opasnost od fizičkog nasilja a devojčicama od verbalnog zlostavljanja. Od dece uzrasta od šest do 11 godina, 75 procenata smatra da na ulicama vlada najveće nasilje, za 27 procenata je škola mesto nasilnih događaja, a za 12 procenata kuća. Trideset sedam procenata starije dece smatra nasilje nad decom u školi široko rasprostranjenom pojavom.

Visoka nezaposlenost i izmeštenost porodice za posledicu ima ostavljanje novorođenčadi. Ministarstvo rada i socijalne pomoći izvestilo je da je nakon sukoba 1999. godine 1.200 dece postalo siročad ili napušteno, mada se stopa ostavljanja dece smanjila, a svega 56 dece je napušteno od januara do oktobra. Deca su smeštena na različita mesta, uključujući širu porodicu, kod staratelja i u opštinske domove. Međutim, kako lokalni programi o usvajanju i starateljskoj porodici nisu pratili stopu ostavljanja, vlasti su povremeno smeštale novorođenčad i decu u grupne domove sa nekoliko negovatelja. Deca s umanjenim sposobnostima često su bila sakrivana i bez potrebne nege, posebno u seoskim područjima.

Tokom godine Ministarstvo rada i socijalne pomoći vodilo je 31 centar za socijalnu pomoć koji je pružio pomoć za 1.188 siročića, 1.695 dece delikvenata, 66 zlostavljane dece, 66 napuštene dece i 388 dece s problemima u ponašanju. Ministarstvo je takođe brinulo o starateljskim domovima i koordinisalo smeštaj dece u privremenim prihvatilištima sa nevladinim organizacijama. Prema podacima Centra za socijalni rad, 19 napuštene dece s posebnim potrebama, od tri do 18 godina starosti, živelo je u dva opštinska doma koja finansira vlada i koja pružaju dvadesetčetvoročasovnu negu.

Brakovi dece su problem, posebno među etničkim Romima, Aškalijama, Egipćanima i Albancima, mada UNMIK nije prikupio statističke podatke o ovom problemu.

Deca su bila žrtve trgovine ljudima u svrhu seksualnog iskorištavanja (vidi odeljak 5, Trgovina ljudima).

Rad dece je bio ozbiljan problem (vidi odeljak 6.d.).

Trgovina ljudima

Po propisima UNMIK-a trgovina ljudima smatra se krivičnim delom; međutim, trgovina ženama i decom i dalje je ozbiljan problem.

Kosovo je izvorna, tranzitna i odredišna tačka za trgovinu ljudima, a trgovina unutar područja je sve veći problem. Žrtve su žene i deca kojima se trguje unutar područja ili koja stižu iz Istočne Evrope, sa Balkana i iz bivšeg Sovjetskog Saveza na Kosovo, prevashodno u cilju seksualne eksploatacije, ali i rada po kućama ili prinudnog rada po barovima i restoranima. Žrtvama se takođe trgovalo preko Kosova za Makedoniju, Albaniju i zemlje Zapadne Evrope. Tokom godine, 24 od 64 osobe identifikovane kao žrtve trgovine ljudima vraćene su u svoje države ili u svoje zajednice.

Prema podacima KPS-a i Međunarodne organizacije za migracije (IOM), trgovina ljudima je sve veći problem a većina žrtava trgovine potiče iz Moldavije. Podaci IOM-a ukazuju da Moldavljanke predstavljaju 43 procenta žrtava trgovine ljudima, a za njima slede žene iz Rumunije (17 procenata), s Kosova (16 procenata), iz Ukrajine (11 procenata), Albanije (6 procenata), Bugarske (5 procenata) i ostalih zemalja (3 procenta). KPS je objavio slične statističke podatke, ali njihovi podaci ukazuju da je 31 procenat žrtava sa Kosova i da je njima trgovano unutar područja, te su žrtve interne trgovine ljudima stavili odmah iza žrtava iz Moldavije. KPS je takođe prijavio velike teškoće u identifikaciji žrtava trgovine ljudima zbog njihove nevoljnosti da otvoreno istupe i podnesu prijave policiji. Kulturni tabui i pretnja socijalnom diskriminacijom bili su uzrok za većinu žrtava trgovine ljudima unutar područja da ne govore o svojim iskustvima. Druga poteškoća bila je nesposobnost KPS-a da svoje pripadnike, kosovske Srbe, regrutuje u jedinicu za borbu protiv trgovine ljudima, što je sprečavalo da se vode tajne operacije u severnom delu Kosova i u enklavama kosovskih Srba.

Žrtve trgovine ljudima radile su uglavnom u seks industriji, uglavnom u bordelima i noćnim klubovima ali sve više i u privatnim stanovima. Nijedna od njih nije prijavila da su znale da će raditi u seks industriji kad su napustile svoje domove. Žrtve trgovine ljudima su prijavile da su redovno batinane i silovane, da im je uskraćivana medicinska nega i da su im putne i lične isprave oduzete. Žrtve su često zaticane u lošem zdravstvenom i psihičkom stanju.

UNMIK je izvestio da su trgovci ljudima često radili u okviru koordinisanih postupaka pripadnika organizovanog kriminala iz redova kosovskih Srba i kosovskih Albanaca, a da su neke žene preko ili iz Srbije stizale na Kosovo. Vlasnici barova i bordela kupovali su žrtve od organizovanih kriminalnih bandi.

Metode trgovine ljudima su sve sofisticiranije. U odgovor na agresivnu kampanju iskorenjivanja trgovine ljudima koju sprovode lokalne i međunarodne vlasti, trgovci ljudima su komercijalni seks izmestili iz javnih barova i klubova u privatne stanove, gde se takve radnje teže otkrivaju. Trgovci ljudima su sve više finansijski podsticali žrtve na odbijanje pomoći.

IOM je izvestio da su od 538 uglavnom međunarodnih žrtava kojima je pomoć pružio od 1999, 73 procenta postale žrtve trgovaca ljudima nakon što su prihvatile izmišljene poslove u inostranstvu, 4.1 procenat je tvrdio da su kidnapovane, a 3.7 procenata je očekivalo brak. U 83 procenta slučajeva, vrbovanje je izvršeno preko ličnih zajedničkih kontakata, 29 procenata žrtava su zavrbovali poznanici, a 15 procenata prijatelji ili porodični prijatelji. Vrbovanje su uglavnom vršile žene.

Prema privremenom krivičnom zakoniku, za trgovinu ljudima zaprećena je kazna od dve do 20 godina zatvora. Bavljenje ili pokušaj bavljenja trgovinom ljudima kažnjava se na dve do 12 godina zatvora, ili do 15 godina ukoliko je žrtva maloletna; organizivanje grupe za bavljenje trgovinom ljudima kažnjava se na pet do 20 godina zatvora; omogućavanje trgovine ljudima kroz nemar kažnjava se sa šest meseci do pet godina zatvora. Klijent koji se upusti u seksualni odnos sa žrtvom trgovine ljudima može biti osuđen do pet godina zatvora, a sa maloletnom žrtvom do 10 godina zatvora. Dobrovoljna prostitucija se kažnjava kao manji prekršaj; prostitutke se mogu kazniti ali ne i klijenti ukoliko policija ne dokaže da je klijent svesno koristio usluge žrtve trgovine ljudima. Prostitucija predstavlja osnov za deportaciju.

Sekcija UNMIK-a i KPS-a za istragu trgovine ljudima radila je na trgovini ljudima do maja kada je nadležnost za trgovinu ljudima preneta na KPS. Tokom godine UNMIK i KPS obavili su 157 nadzora i 90 operacija, uključujući i 38 tajnih operacija. Takođe su pregledali 1.303 objekta za koje se sumnjalo da se koriste za trgovinu ljudima i prostituciju i zatvorili 22 poslovna objekta korištena za trgovinu ljudima. Tokom godine UNMIK i KPS uhapsili su 36 lica zbog trgovine ljudima, 21 lice zbog svodništva, 12 zbog prostitucije i 28 pod optužbom u vezi sa trgovinom ljudima kao što je nezakonito posedovanje oružja i falsifikovanje. Takođe su identifikovali 64 žrtve trgovine ljudima, od kojih je 51 dobila potrebnu pomoć, uključujući bezbedan smeštaj, savetovanje i profesionalnu obuku za povratak i socijalnu reintegraciju. Najmanje jedno prihvatilište pružilo je medicinsku negu u skladu sa sporazumom sa nadležnim ustanovama. Tužilaštvo je podnelo 15 tužbi za trgovinu ljudima; još 29 predmeta iz prethodne godine nije okončano. Završeno je 14 od ova 44 predmeta u kojima je za 18 optuženika izrečeno 12 osuđujućih presuda.

Faktori koji su doprineli malom broju tužbi uključivali su sve veću sofisticiranost pripadnika organizovanog kriminala i njihovih napora da se izbegnu direktne veze između žrtava i glavnih kriminalaca, nedostatak programa zaštite svedoka (iako su sredstva iskorištena da bi se za vreme svedočenja na suđenju obezbedila anonimnost), nevoljnost žrtava da sarađuju sa vlastima, neodgovarajuća obuka sudskog osoblja i neuspeh policije da se prilagodi novim tehnikama koje upotrebljavaju trgovci ljudima.

Propisi UNMIK-a nalažu da se žrtvama trgovine ljudima obezbedi odbrana po tužbama za prostituciju i ilegalni prelazak granice. U prošlosti su lokalne sudije ponekad netačno osuđivale žrtve trgovine ljudima na zatvorske kazne ili pogrešno izdavale nalog za deportaciju za žene osuđene zbog prostitucije ili ne posedovanja dokumenata. Za razliku od prethodnih godina, nije bilo izveštaja o ovakvoj praksi tokom ove godine.

UNMIK, KPS, pogranična policija, OEBS, Kancelarija za dobru upravu, tužioci, sudije i ministarstva zdravlja, obrazovanja, javnih službi i rada i socijalne pomoći dele odgovornost u borbi protiv trgovine ljudima. Nevladine organizacije i međunarodne organizacije, posebno IOM, bavili su se zaštitom i preventivnim aktivnostima za borbu protiv trgovine ljudima. U saradnji sa nevladinim organizacijama, međunarodnim organizacijama i stranim vladama, PISG je nastavio da primenjuje Kosovski akcioni plan za borbu protiv trgovine ljudima koji je pokrenut maja 2005. Aktivnosti uključuju preventivnu kampanju u jednom delu godine, kao i pokretanje internet stranice za borbu protiv trgovine ljudima i kampanju protiv trgovine decom i mladim devojkama. Vlasti su takođe pokrenule mrežu mladih „ambasadora“ za ljudska prava i borbu protiv trgovine ljudima. Posle obuke, ovi „ambasadori" započeli su putavanja po Kosovu i držali debate o ljudskim pravima i problemima trgovine ljudima.

IOM je tokom godine pružio pomoć za 54 žrtve trgovine ljudima od kojih je 30 bilo sa Kosova. Više od pola žrtava sa Kosova bili su maloletnici (17 slučajeva), a 29 su bili žrtve trgovine ljudima unutar područja. Ovo je prva godina u kojoj je IOM pružio pomoć većem broju lokalnih nego stranih žrtava trgovine ljudima. Od žrtava van Kosova kojima je IOM pomogao od 1999, preko 50 procenata bilo je iz Moldavije, 20 procenata iz Rumunije, 13 procenata iz Ukrajine, a ostatak iz Bugarske, Albanije, Rusije, Srbije, Crne Gore, Slovačke i Nigerije. Većina ovih žrtava imala je od 18 do 24 godine starosti. Podaci IOM-a ukazali su da je 77 procenata kosovskih žrtava bilo žrtva trgovine ljudima unutar područja, dok je oko 10 procenata odlazilo u Makedoniju, a po 5 procenata u Albaniju i Italiju.

Ukupan broj slučajeva trgovine ljudima u kojima su žrtve maloletnici porastao je od 2005. Iako nijedna od stranih žrtava trgovine ljudima kojoj je IOM pomogao tokom godine nije bile maloletna, oko 57 procenata lokalnih žrtava kojima je IOM pomogao bili su maloletnici. Deca i mlade devojke iz seoskih područja čine 54 procenta žrtava trgovine ljudima. Deca i mlade devojke iz sredina gde je veliko siromaštvo, nezaposlenost i nepismenost posebno su u opasnosti da postanu žrtve trgovine ljudima. IOM je izvestio da 11 procenata lokalnih žrtava nije upisano u školu; 35 procenata je tek završilo peti razred osnovne škole; 47 procenata je završilo osnovnu školu (deveti razred); 6 procenata je završilo srednju školu, a 1 procenat su studenti.

Postoje nepouzdani dokazi da kompleksne finansijske i porodične veze postoje između političkih lidera i organizovanih kriminalnih mreža koji imaju finansijsku korist od trgovine ljudima. Za razliku od prethodnih godina, nije bilo izveštaja da je isti advokat zastupao optuženog trgovca ljudima i žrtvu.

U maju je nadležnost za antitrafiking preneta sa policije UNMIK-a na KPS. Broj provera barova i restorana povećan je otkako je KPS preuzeo nadležnost, a broj objekata koji su zatvoreni takođe je bio u blagom porastu.

Tokom godine je obavljen veliki broj hapšenja i policijskih akcija protiv trgovaca ljudima. Na primer, u avgustu je kosovski dnevni list Koha Ditore izvestio o ubistvu žrtve trgovine ljudima koja je bila uhapšena u motelu u Gnjilanu i deportovana 26. juna u Albaniju. Prema podacima KPS-a, žena nije priznala da je žrtva trgovine ljudima i deportovana je pošto je na Kosovo ušla ilegalno. Albansko Ministarstvo unutrašnjih poslova izvestilo je da je žrtvu ubio njen mladić Urim Jahja u njenom stanu u albanskom selu Šengjinu 22. avgusta zbog navodnog duga. Albanska istraga je otkrila da je žrtvu obmanula izvesna Albanka koja joj je našla posao – da u Tirani pere sudove – a kasnije je preselila u kafe na Kosovu. Žena je zadržala žrtvinu zaradu što je pravdala time da je tako naplatila to što joj je našla posao. Takođe nije žrtvi dozvolila da kontaktira majku tri-četiri meseca. Jahja je kasnije izvršio samoubistvo.

Dana 5. oktobra, pripadnici KPS-a izvršili su raciju u noćnom klubu u prištinskom predgrađu i uhapsili pet meštana i dve Moldavke pod sumnjom da se radi o trgovini ljudima. Policija je pronašla još šest žena potencijalnih žrtava trgovine ljudima. Narednog dana je KPS naredio da se ovih šest žena uhapsi zbog prikrivanja trgovine ljudima i vrbovanja drugih žena za prostituciju u saradnji sa vlasnicima i radnicima noćnih klubova. Prema podacima KPS-a, kasnije je tužilac odbacio prijavu i pustio žene koje su se potom vratile da rade u noćnom klubu. Jedan od muškaraca oslobođen je mesec dana kasnije usled nedostatka dokaza. Od četvorice muškaraca koji čekaju suđenje zbog trgovine ljudima, na kraju godine su dvojica bili u pritvoru pre suđenja.

Dana 9. oktobra, KPS je uhapsio dva kosovska Albanca na putu Priština-Uroševac zbog trgovine dve kosovske albanske maloletnice. KPS je naknadno uhapsio i pritvorio četiri žene u vezi sa ovim krivičnim delom. Izdat je nalog za hapšenje trećeg muškarca za koga se veruje da je van Kosova. Suđenje uhapšenima je krajem godine bilo u toku pred Okružnim sudom u Prištini.

Međunarodne i lokalne nevladine organizacije bile su glavni izvor pomoći žrtvama trgovine ljudima. Lokalne nevladine organizacije, kao što su Centar za zaštitu i prevenciju trgovine ljudima i Centar za zaštitu žena i dece, vodili su prihvatilišta koja su pružala medicinsku negu i psihološko savetovanje žrtvama trgovine ljudima u saradnji sa UNMIK-om, OEBS-om i IOM-om. Nevladina organizacija Nada i dom za decu vodila je prihvatilište za decu žrtve trgovine ljudima, a, u saradnji sa UNMIK-om i OEBS-om, Ministarstvo rada i socijalne pomoći vodilo je polunezavisni objekat za smeštaj maloletnika koji su žrtve trgovine ljudima i nasilja u porodici. Neka prihvatilišta za žrtve porodičnog nasilja, kao što je Lirija u Gnjilanu, niskorizične žrtve je kratkotrajno prihvatala i upućivala ih dalje. Privremeni objekat koji vodi Ministarstvo pravde takođe je privremeno prihvatao žrtve dok se odlučivale da li će biti vraćene u svoju zemlju ili svedočiti protiv trgovaca ljudima. Policija je često upućivala lica za koje se sumnjalo da su žrtve trgovine ljudima na IOM preko regionalnih zvaničnika OEBS-a.

Osobe sa umanjenim sposobnostima

Nekoliko propisa UNMIK-a zabranjuje diskriminaciju osoba sa umanjenim sposobnostima pri zapošljavanju, školovanju, zdravstvenoj zaštiti i pružanju drugih državnih usluga; međutim, postojala je znatna diskriminacija u praksi a prava osoba sa umanjenim sposobnostima nisu prioritet PISG-a.

Prema podacima lokalne nevladine organizacije za prava osoba sa umanjenim sposobnostima HandiKos, zakoni koje se odnose na osobe sa umanjenim sposobnostima nisu adekvatno sprovođeni. Stoga su deca s umanjenim sposobnostima često bila uskraćena u pogledu mogućnosti obrazovanja, nisu profesionalno evaluirana i nedostajala im je odgovarajuća zdravstvena i socijalna služba. Ne postoji nikakva posebna pravna zaštita za decu s umanjenim sposobnostima, jer je Savet za privredu i finansije tvrdio da nema dovoljno sredstava da bi podržao takve programe. Ne postoji zakon kojim se definiše status osoba sa umanjenim sposobnostima niti odredbe za njihovo obučavanje i zapošljavanje. Ne postoje zakoni o starateljstvu i odgovarajući mehanizmi zaštite, a propisi ne priznaju smeštaj lica sa umanjenim mentalnim sposobnostima u institucije kao pravno pitanje odvojeno od pitanja protivvoljnog lečenja. Zakonom je propisan pristup osoba sa umanjenim sposobnostima javnim zgradama ali to nije primenjeno u praksi.

Prema podacima nevladine organizacije Međunarodna organizacija za prava osoba sa umanjenim mentalnim odnosima (MDRI), pacijenti sa umanjenim mentalnim sposobnostima i dalje su bez pravnog osnova pritvarani u izolovan smeštaj, pošto ne postoji zakon kojim se reguliše pitanje prijema lica u psihijatrijske ustanove ili ustanove socijalne pomoći niti se štite prava unutar institucija. Povremeno su lica kojima je neophodno lečenje mentalnog zdravlja osuđivana za izmišljena ili sitna krivična dela i smeštana u zatvore koji nemaju uslove za adekvatan tretman.

Dana 26. aprila, premijer je ustanovio Nacionalni savet za osobe sa umanjenim sposobnostima (NCDP) kao savetodavnu organizaciju pri državnim organima i Skupštini Kosova. NCDP ima dva kopredsedavajuća: premijera i direktora nevladine organizacije HandiKos Halita Ferizija. Tokom godine su oformili sekretarijat NCDP-a da napravi nacrt pravnih instrumenata ali NDCP do kraja godine nije bio potpuno operativan.

Do kraja godine ni UNMIK ni PISG nisu podneli krivičnu prijavu niti preduzeli ikakvu drugu pravnu radnju u odgovor na izveštaj MDRI-ja iz 2002. godine da su pronađeni obimni dokazi o fizičkom zlostavljanju, seksualnim napadima, zanemarivanju i samovoljnom pritvoru koje vrše osoblje i pacijenti u objektima za negu mentalnog zdravlja u Institutu u Štimlju, prištinskom Staračkom domu i prištinskoj univerzitetskoj bolnici.

Ministarstva obrazovanja, socijalne pomoći i javnih službi odgovorna su za zaštitu prava osoba sa umanjenim sposobnostima.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, bilo je oko 14.000 osoba sa umanjenim mentalnim sposobnostima. MDRI je u decembru 2004. izvestio da institucionalna nega za osobe sa umanjenim mentalnim sposobnostima deluje tako da ostaju izolovani, proizvoljno pritvoreni i izloženi fizičkom nasilju i seksualnom zlostavljanju (vidi odeljak 1.c.). PISG je 2005. povećao mogućnosti za nezavistan život takvih osoba i potrošio između 157.000 i 262.000 dolara (120.000 do 200.000 evra) na 14 integrativnih domova koje je odobrio MDRI. Prema septembarskom nacrtu izveštaja Svetske zdravstvene organizacije, nije bilo dovoljno objekata za negu osoba sa umanjenim mentalnim sposobnostima, a mogućnosti za zapošljavanje takvih osoba ograničene su. CDHRF je izvestio da su zatvorenici sa umanjenim mentalnim sposobnostima često smešteni u zatvorske objekte u nedostatku institucija za mentalno zdravlje ljudi.

Nacionalne/Rasne/Etničke manjine

Zvanična i društvena diskriminacija i dalje postoji protiv kosovskih etničkih Srba, Roma, Aškalija i Egipćana u pogledu zapošljavanja, socijalnih službi, upotrebe jezika, slobode kretanja, prava na povratak i drugih osnovnih prava, mada su izveštaji o takvoj diskriminaciji smanjeni u odnosu na 2005. Pripadnici bošnjačke i goranske zajednice takođe su se žalili na diskriminaciju. Tokom godine nasilje i druga krivična dela protiv manjina i njihove imovine umanjena su ali su i dalje problem. Zapošljavanje manjina u PISG-u i dalje je na niskom nivou i generalno ograničeno na niži stepen nadležnosti; pripadnici manjina čine 11 procenata zaposlenih u državnim organima iako je cilj PISG-a više od 16 procenata.

Do oktobra je prijavljen 61 slučaj međuetničkog kriminala; u 51 slučaju žrtve ili osumnjičeni bili su Srbi. Krajem godine, policija je još vodila istragu u 24 slučaja a 37 predmeta je upućeno sudovima. Prema podacima UNMIK-a, incidenti upereni protiv manjina generalno su retko prijavljivani zbog nepoverenja prema KPS-u i pravnom sistemu, koje uveliko potiče iz malog broja uspešnih krivičnih istraga, tužbi i osuđujućih presuda.

Istrage o nasilju protiv kosovskih Srba obično vodi međunarodna policijska jedinica, jedinica sastavljena od pripadnika međunarodne policije UN-a u okviru KPS-a koja odgovara direktno policijskom komesaru, koji takođe pripada međunarodnom osoblju.

Tokom godine bilo je brojnih izveštaja o nasilju nad kosovskim Srbima.Na primer, 28. marta su dva kosovska Albanca nožem izbola srpskog mladića s Kosova blizu glavnog mosta u severnoj Mitrovici. Dvoje ljudi je uhapšeno ali je kasnije prijava odbačena kad je žrtva odbila da podnese tužbu. Međunarodna policijska jedinica je krajem godine nastavila istragu.

Dana 8. juna, nepoznata lica su pucala na domove srpskih povratnika u selu Lug u Istoku. Gradonačelnik, kosovski Albanac, osudio je incident, a njegov zamenik, kosovski Albanac, posetio je porodice. KPS je uhapsio jednu osobu i krajem godine je slučaj bio u toku.

Dana 26. avgusta, šesnaestogodišnji kosovski Albanac A.D. navodno je bacio eksplozivnu napravu na ulaz kafea Dolče vita u severnoj Mitrovici i tom prilikom povredio devet ljudi (uključujući sedam kosovskih Srba, jednog Bošnjaka i jednog britanskog državljanina). A.D. je uhapšen, optužen i privremeno pušten zbog zdravstvenog stanja. Međunarodni tužilac je podigao optužnicu 15. decembra a A.D. je krajem godine bio u kućnom pritvoru.

Dana 8. decembra, KPS i mediji izvestili su o eksploziji na mostu u selu Mijalić u vučitrnskoj opštini. Eksplozija je oštetila železničku prugu a železnički saobraćaj je prekinut na pruzi koju često koriste kosovski Srbi, koji tvrde da je to za njih jedan od najsigurnijih načina da putuju između srpskih enklava južno od Ibra i srpskih većinskih oblasti na severnom Kosovu. Nije bilo izveštaja o povređenima.

Tokom godine nije bilo pomaka u sledećim slučajevima: na službeno vozilo lidera kosovskih Srba Olivera Ivanovića u februaru 2005. bačena je bomba; incident u julu 2005. u kojem je nepoznato lice u Zubinom potoku bacilo ručnu granatu na kancelarije Srpske demokratske stranke za Kosovo i Metohiju Slaviše Petkovića, jedinu srpsku stranku s Kosova koja učestvuje u radu kosovskih institucija; i incident iz septembra 2005. u kojem je na četiri srpska mladića pucano (dvojice su nakon toga preminuli) dok su se vozili kroz Štrpce. Krajem godine istraga međunarodne policijske jedinice bila je u toku.

Bilo je slučajeva u kojima su kosovski Albanci uništavali privatnu imovinu kosovskih Srba; nekoliko slučajeva nasilja nad Srbima možda su bili pokušaji da se nateraju da prodaju imovinu. Propis UNMIK-a sprečava otkup na veliko u mnogim zajednicama kosovskih Srba kako bi se sprečilo u određenim područjima zastrašivanje vlasnika koji pripadaju manjinama; međutim, taj propis je retko bio sprovođen. Bilo je izveštaja da kosovski Srbi imaju otežan pristup svojim imanjima koje ponekad zaposedaju ili koriste kosovski Albanci. U nekim slučajevima, imovinu kosovskih Srba navodno su prodala lica koja se lažno predstavljaju kao njihovi advokati i podnose falsifikovana dokumenta u sudovima; u situacijama gde pravi vlasnici ne žive na Kosovu, takve prevare su mesecima ostajale neotkrivene.

Dana 6. juna, u odgovor na nekoliko nerešenih zločina nad kosovskim Srbima, lider Srpskog nacionalnog veća Kosova Marko Jakšić izjavio je za medije da su severne opštine Zvečan, Mitrovica, Zubin Potok i Leposavić jednoglasno odlučile da suspenduju odnose sa PISG-om. Nerešeni zločini bili su: incident 6. maja kada je pucano na srpskog pravoslavnog sveštenika Srđana Stankovića dok se vozio svojim kolima (nije bio povređen), za šta je policija UNMIK-a osumnjičila dvadesetdevetogodišnjeg Srbina pripadnika KPS-a, ranjavanje Jovana Miloševića i Jablana Jevtića 11. maja za vreme oružane pljačke benzinske pumpe u severnoj Mitrovici, i ubistvo kosovskog Srbina Miljana Veskovića 1. juna u Zvečanu. Uprkos potonjim dokazima, hapšenjima i jasnim izjavama zvaničnika UNMIK-a i KPS-a da ova krivična dela nisu etnički motivisana, do kraja godine ove tri severne opštine nisu nastavile odnose sa PISG-om.

Policija UNMIK-a analizirala je 1.408 konvoja kosovskih Srba u pratnji KPS-a od januara do početka maja. U šest prilika konvoji su kamenovani a policija je u vezi s tim izvršila pet hapšenja.

Bilo je novih podataka o slučajevima nekoliko osoba koje su pritvorene pod sumnjom da su organizovali ili predvodili martovske nerede 2004. Marta 2005. prekinuta je istraga protiv Saliha Salihua, predsedavajućeg udruženja ratnih veterana OVK iz Vučitrna usled nedostatka dokaza. Marta 2005. komandant KZK-a u rezervi Naser Šatri osuđen je za učestvovanje u masovnom nasilju na uslovnu kaznu od šest meseci zatvora. Aprila 2005. Nedžmi Lajci, predsedavajući udruženja ratnih veterana KLA iz Peći, osuđen je zbog nedozvoljenog posedovanja, kontrole i nošenja ili upotrebe oružja i izrečena mu je novčana kazna od 393 dolara (300 evra). Krajem godine istraga je bila u toku protiv Šaćira Šaćirija, predsedavajućeg udruženja ratnih veterana OVK-a iz Gnjilana.

U avgustu je KPS uhapsio pet kosovskih Albanaca iz opština Kosovo Polje i Obilić, pod optužbom da su organizovali i učestvovali u martovskim neredima 2004. Sud im je 25. avgusta odredio 30 dana pritvora a istraga je nastavljena. Petorica su takođe optužena za spaljivanje nekoliko zgrada za vreme nereda.

Dana 27. novembra, počelo je suđenje u predmetu Esmina Hamze i A.K. u vezi sa namernim paljevinama u Prizrenu za vreme martovskih nereda 2004. Dva kosovska albanska optuženika navodno su bili u nasilnoj grupi i optuženi su za podsticanje međuetničke mržnje i oštećenje imovine. Sudsko veće bilo je sastavljeno od dva međunarodna i jednog lokalnog sudije. Optuženi nisu bili u pritvoru a suđenje nije okončano do kraja godine.

Dana 14. decembra uhapšena je Zlihaje Avdulahu, takođe poznata kao „Kiki“ zbog krivičnih dela počinjenih u Kosovu Polju za vreme martovskih nereda 2004. Avdulahu je navodno bila u nasilnoj grupi kosovskih Albanaca koja je obila, opljačkala i zapalila domove kosovskih Srba i napala kosovske Srbe u Kosovu Polju. Dana 17. decembra, međunarodni sudija je predsedavao raspravom o pritvoru pred suđenje i optuženoj je određen pritvor do kraja godine.

Do oktobra je PISG obnovio više od 97 procenata (871 od 897) kuća oštećenih ili uništenih u martu 2004, dok je obnova crkava bila u toku (vidi odeljak 2.c.). Prema podacima Ministarstva kulture, od 26 još neobnovljenih kuća, 23 su ostale nezavršene zbog bezbednosnih razloga u severnom delu Mitrovice, a vlasnici preostale tri odbili su da im kuće budu obnovljene. Dana 11. maja, posle pritužbi na kvalitet obnove, vlada je ustanovila petočlanu komisiju za razmatranje žalbi ali do oktobra nije doneta nijedna odluka.

Tokom godine je bilo izveštaja o politički motivisanom nasilju nad nesrpskim manjinama. Dana 22. avgusta, mala grupa kosovskih Albanaca napala je bivšeg stanovnika, kosovskog Crnogorca, inače interno raseljeno lice, Vuka Danilovića pred nekoliko interno raseljene dece koju je pratio dok su se vraćali na Kosovo kako bi učestvovali u multietničkom letnjem kampu u manastiru Dečani. KPS je kasnije uhapsio mladog kosovskog Albanca ali je on pušten jer žrtva nije mogla da ga identifikuje. Istraga KPS-a krajem godine bila je u toku.

Dana 2. oktobra, kuća predstavnika Goranaca u beogradskom Koordinacionom centru za Kosovo i Metohiju teško je oštećena u eksploziji bombe. KPS je uhapsio jednu osobu a istraga je krajem godine bila u toku.

Romi žive u teškom siromaštvu a antiromsko raspoloženje obeležje je kosovskog društva. Na Kosovu su 1999. Albanci, smatrajući Rome srpskim saradnicima, spalili romsko naselje u južnom delu Mitrovice. Stoga, oko 8.000 stanovnika tog naselja i dalje živi u kampovima za raseljena lica u severnom delu Mitrovica. Tokom godine većina Roma, interno raseljenih lica koja su živela u olovom zagađenim kampovima preseljeni su u druge objekte i lečeni zbog trovanja olovom (vidi odeljak 2.d.).

Romi su bili predmet sveopšte društvene i ekonomske diskriminacije, često im osnovni higijenski uslovi, medicinska nega i obrazovanje nisu bili dostupni a za njihovo preživljavanje je od znatnog značaja humanitarna pomoć. Mada je bilo nekoliko uspešnih pokušaja da se Romi, Aškalije i Egipćani presele u kuće u kojima su živeli pre sukoba 1999. u Vučitrnu, bezbednosni problemi još postoje.

Bošnjački lideri se i dalje žale da su hiljade pripadnika njihove zajednice napustile Kosovo zbog diskriminacije i nemogućnosti privređivanja.

PISG i UNMIK preduzeli su neke korake tokom godine za poboljšanje uslova za etničke manjine. U septembru je Skupština Kosova usvojila zakon o jeziku, po kojem je srpski drugi zvanični jezik na Kosovu i koji određuje prag od 5 procenata da bi jezik etničke manjine postao zvaničan u opštini. Po zakonu je turski i dalje treći službeni jezik u Prizrenu bez obzira na procenat koji turska populacija predstavlja u opštini.

Druge društvene zloupotrebe i diskriminacija

Zakon zabranjuje diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije; međutim, tokom godine zakon nije primenjivan.

Zbog straha od tradicionalnih društvenih stavova prema homoseksualnosti, većina lezbijki i gej osoba kriju svoju seksualnu orijentaciju. Lezbijke i gej osobe se uopšte uzev osećaju nesigurno, a mnogi od njih su prijavili da im je lična sigurnost ugrožena. Prethodno su štampani mediji učvrstili ovakve stavove objavljivanjem, bez povlačenja, negativnih tekstova o homoseksualnosti koji su okarakterisali lezbijke i gej osobe kao mentalno obolele i sklone seksualnom zlostavljanju dece. Pojedini homoseksualci su takođe izvestili o diskriminaciji na radnom mestu. Najmanje jedna politička stranka, proislamska Stranka pravde, u svojoj političkoj platformi osuđuje homoseksualnost.

U decembru 2005. lokalni mediji su objavili da su pripadnici KPS-a i prisutni lekar verbalno maltretirali dva mlada gej muškarca nakon što ih je u blizini Prištine nepoznata osoba napala nožem. KPS je ubrzo suspendovao svoja dva pripadnika koji nisu primali platu dok su čekali na istragu, da bi kasnije bili blago opomenuti i vraćeni na posao. U januaru je policijski komesar Kaj Vitrup premestio protparola KPS-a Refki Morinu iz Kancelarije KPS-a za štampu nakon decembarskog incidenta i netačne izjave Morine da je homoseksualnost kažnjiva po krivičnom zakonu.

Dana 6. januara, nepoznata osoba napala je dva člana Centra za socijalnu emancipaciju, grupu koja zastupa gej zajednicu. Saznavši da su homoseksualci, KPS je žrtve navodno tretirao kao kriminalce i nije uhapsio počinioca. KPS je žrtve odveo u prištinsku univerzitetsku bolnicu gde ih je prisutni lekar navodno nazvao „bolesnim ljudima“.

Dana 25. marta, sedmorica muškaraca fizički su napali i verbalno zlostavljali tridesetogodišnjeg muškarca zato što je homoseksualac. Mada je incident prijavio KPS-u, koji ga je dalje prosledio Jedinici za teška krivična dela, žrtva je na kraju odlučila da povuče prijavu zbog pritiska porodice glavnog napadača. Tužilac Okružnog suda nastavio je postupak i sud je na kraju osudio dva počinioca na šest meseci zatvora.

Dana 28. marta u Prištini, nepoznata lica su teško pretukla dva muškarca kad su primetili da su se upustili u seksualni odnos. Jedan od muškaraca je kasnije u bolnici preminuo od zadobijenih povreda. Centar za socijalnu emancipaciju, lokalna nevladina organizacija koja promoviše prava lezbijki, gej osoba, biseksualaca i transrodnih osoba, kritikovala je policiju koja je prema predmetu imala odnos kao prema pljački, a ne zločinu iz mržnje. Krajem godine istraga je bila u toku.

Dana 26. septembra, Ferid Agani, psihijatar i poslanik Stranke pravde u Skupštini Kosova, napisao je tekst u lokalnim novinama u kojem o homoseksualnosti govori kao o „teškom psihijatrijskom oboljenju“ koje je protiv „ljudske prirode“. Dve lokalne organizacije za ljudska prava, Inicijativa mladih za ljudska prava i Centar za socijalnu emancipaciju, pozvali su Aganija i novine da objave javno izvinjenje; ni Agani ni časopis nisu se izvinili.

Odeljak 6 Prava radnika

a. Pravo na udruživanje

Propisi UNMIK-a dozvoljavaju radnicima da se po svom izboru učlanjuju i osnivaju sindikate bez prethodnog ovlašćenja ili preteranih zahteva, i radnici to pravo koriste u praksi.

Jedini značajan sindikat, Udruženje nezavisnih sindikata Kosova (BSPK) ima preko 120.000 članova; od toga je zaposleno samo 50.000 članova (otprilike 10 posto svih zaposlenih). Propisi UNMIK-a zabranjuju diskriminaciju sindikata; međutim, u praksi su neki sindikalni zvaničnici prijavili slučajeve diskriminacije. BSPK je izvestio da samo mali broj preduzeća poštuje propis o zabrani diskriminacije sindikata i tvrdio da se radnička prava krše u svim sektorima, uključujući međunarodne organizacije, gde zaposleni nemaju socijalno osiguranje ni penzije.

b. Pravo na organizovanje i kolektivno pregovaranje

Propisi UNMIK-a dozvoljavaju sindikatima da svoje aktivnosti sprovode neometano i UNMIK je ovo pravo štitio u praksi. Propisi UNMIK-a takođe predviđaju pravo na organizovanje i kolektivno pregovaranje bez ometanja, a vlada nije ograničavala ovo pravo u praksi; međutim, kolektivno pregovaranje se odigralo samo u jednoj prilici. Propisi UNMIK-a ne priznaju pravo na štrajk; međutim, štrajkovi u praksi nisu zabranjeni i bilo ih je tokom godine.

Ne postoje izvozne zone.

c. Zabrana prinudnog i obaveznog rada

Propisi UNMIK-a zabranjuju prinudni i obavezni rad, uključujući i rad dece; međutim, bilo je izveštaja da ima takvih aktivnosti (vidi odeljak 5 i 6.d).

d. Zabrana rada dece i donja starosna granica za zapošljavanje

Propisi i procedure UNMIK-a zabranjuju iskorištavanje dece na radnom mestu, u šta spada zabrana prinudnog i obaveznog rada; međutim, UNMIK i PISG su retko reagovali kada bi se ovakve aktivnosti ustanovile.

Po propisima UNMIK-a donja starosna granica za zapošljavanje jeste šesnaest godina, odnosno osamnaest kod poslova gde postoji verovatnoća da su štetni po zdravlje, sigurnost i moral mlade osobe, ali se rad dozvoljava deci koja imaju petnaest godina pod uslovom da nije štetan ili da ne ometa redovno pohađanje nastave.

U selima i poljoprivrednim sredinama, mlađa deca obično u poslu pomažu porodici. Gradska deca su često obavljala razne neprijavljene sitne poslove, kao što je pranje prozora na automobilima i prodaja novina, cigareta ili telefonskih kartica na ulici; broj takve dece povećao se tokom prošle godine iako o tome ni UNMIK ni PISG nemaju statističkih podataka. Prema Ministarstvu za rad i socijalnu pomoć, PISG i dalje nema plan za rešavanje ovog uobičajenog oblika nezvaničnog rada dece. Neka deca takođe obavljaju fizički posao kao što je prevoz robe. CDHRF je izvestio da su tokom godine primećena ozbiljna kršenja radnih propisa uključujući i rad dece.

Trgovina decom pre svega u cilju seksualnog iskorištavanja takođe je predstavljala ozbiljan problem (vidi odeljak 5).

U saradnji sa UNMIK-om, Ministarstvo za rad i socijalnu pomoć koordinisalo je politiku zaštite dece a odeljenje Ministarstva za socijalnu pomoć imalo je zadatak da obezbedi zaštitu dece; međutim, tokom godine, Ministarstvo je imalo više savetodavnu ulogu a nije sprovodilo zakon, a tokom godine je obavilo mali broj inspekcija.

e. Prihvatljivi uslovi za rad

Iako propisi UNMIK-a predviđaju minimalnu zaradu, ona još nije usvojena. Mada mnoge međunarodne agencije i nevladine organizacije isplaćaju odgovarajuće zarade, prosečna mesečna plata stalno zaposlenog radnika u javnom sektoru u iznosu od 198 dolara (151 evra) i prosečna mesečna plata u privatnom sektoru u iznosu od 272 dolara (208 evra) nedovoljne su da bi se obezbedio pristojan životni standard radnika i njegove porodice. Plate u javnom sektoru i dalje su zamrznute po nalog MMF-a i nisu povećavane od 2003. godine.

Propisi UNMIK-a predviđaju standardnu četrdesetočasovnu radnu nedelju, pauze za odmor, ograničavaju prekovremeni rad na dvanaest časovo dnevno, dvadeset časova nedeljno, odnosno četrdeset časova mesečno, propisuju plaćanje nadoknade za prekovremeni rad i zabranjuju prekomerni obavezan prekovremeni rad. Poslodavci često nisu primenjivali ove propise zbog male zaposlenosti i velike nezaposlenosti na Kosovu.

CDHRF je izvestio da su tokom godine primećena ozbiljna kršenja radnih propisa, uključujući i nedostatak standardne radne nedlje i obavezan i neplaćen prekovremeni rad; zaposleni nisu prijavljivali takve nepravilnosti iz straha od odmazde. Prema podacima CDHRF-a, mnogi radnici u privatnom sektoru radili su prekovremeno kao proizvoljno zaposleni bez ugovora o radu, redovne plate i plaćenih penzijskih doprinosa. Zaposleni su prijavljivali da su otpuštani bez razloga i protiv postojećih zakona kao i da su im uskraćivani praznici. CDHRF je izvestio da se seksualno zlostavljanje događalo na radnom mestu ali nije prijavljeno iz straha od gubitka posla i/ili fizičke osvete. Prema podacima CDHRF-a, zaposleni u javnom sektoru uglavnom su doživljavali slična iskustva.

Inspektorat rada Ministarstva za rad i socijalna pitanja odgovoran je za sprovođenje radnih standarda, i mada su četiri novčane kazne izrečene tokom godine zbog kršenja standarda, kazne nisu plaćene i parnica je u toku.

Inspektorat rada je odgovoran za sprovođenje zdravstvenih i sigurnosnih standarda ali nema obučeno osoblje tako da se ovo ne obavlja efikasno. Zakon ne dozvoljava zaposlenima da u slučaju opasnosti napuste radno mesto a da pri tome ne rizikuju da će biti otpušteni.

--------------
*Izveštaj za Srbiju podeljen je na dva dela; prvi se bavi stanjem ljudskih prava u Srbiji a drugi situacijom na Kosovu. Za potrebe ovog izveštaja, stanovništvo Kosova, 2.2. miliona, nije predstavljeno kao deo stanovništva Srbije.