Skip Global Navigation to Main Content
Skip Breadcrumb Navigation
Izveštaj o stanju ljudskih prava za 2008., Srbija
 
25. februar 2009.

Ljudski napredak zavisi od ljudskog duha. Ova neporeciva istina nikad nije bila očiglednija nego danas, kada izazovi novog veka od nas zahtevaju da angažujemo sve ljudske sposobnosti kako bi naša država i naš svet napredovali.

Garantovati pravo svakom muškarcu, ženi i detetu da u potpunosti učestvuju u društvu i ostvare svoj urođeni potencijal jeste ideal koji našu državu nadahnjuje od njenog osnivanja. Taj ideal je brižljivo očuvan u Univerzalnoj deklaraciji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, a reflektovao se i u inauguracionom govoru predsednika Obame koji nas je podsetio da se sa generacije na generaciju mora prenositi uverenje da su „svi jednaki, svi slobodni i svi zaslužuju šansu da u celosti tragaju za svojom srećom“.

Naša spoljna politika takođe mora unaprediti ove bezvremene vrednosti koje ljude ohrabruju da govore, misle, veruju i slobodno se okupljaju, da obavljaju svoj posao i žive sa svojim porodicama dostojanstveno, i da znaju da su im snovi o svetlijoj budućnosti dostižni.

Promovisanje ljudskih prava je bitan deo naše spoljne politike. Ne samo da ćemo nastojati da živimo u skladu sa našim idealima na američkom tlu, već ćemo i zahtevati veće poštovanje ljudskih prava od drugih država i naroda u svetu. Deo našeg posla odvijaće se na državnim sastancima i u zvaničnim razgovorima , što je važno da bi se ovaj cilj unapredio. Ali nećemo se oslanjati samo na jedan pristup u prevazilaženju tiranije i potčinjavanja koji oslabljuju ljudski duh, ograničavaju ljudske mogućnosti i podrivaju ljudski napredak.

Ovo ćemo pretvoriti u globalni napor koji prevazilazi nivo vlasti. Radićemo sa nevladinim organizacijama, privrednim organizacijama, verskim vođama, školama i univerzitetima, i pojedinim građanima – koji svi igraju ključnu ulogu u stvaranju sveta gde se ljudska prava prihvataju, poštuju i štite.

Naša posvećenost ljudskim pravima leži u veri u naše moralne vrednosti a takođe i u saznanju da unapređujemo sopstvenu bezbednost, prosperitet i napredak kada ljudi u drugim zemljama izlaze iz mraka i okova da bi došli do mogućnosti i prava u kojima mi uživamo i koja negujemo.

U tom duhu Kongresu Sjedinjenih Država dostavljam Izveštaje Ministarstva inostranih poslova o ljudskim pravima po zemljama za 2008. godinu.

Hilari Rodam Klinton
Državni sekretar

SRBIJA

Republika Srbija je po uređenju parlamentarna demokratija sa otprilike sedam i po miliona stanovnika. Boris Tadić je ponovo izabran za predsednika na izborima 3. februara. Dana 11. maja glasači su izabrali novi parlament u kojem su poslanička mesta dobile neke manjinske etničke stranke. Posmatrači su i za jedne i za druge izbore ocenili da su uglavnom protekli u skladu sa međunarodnim standardima. Dana 8. jula predsednik Tadić je imenovao Mirka Cvetkovića za premijera i vođu koalicione vlade. Demokratske stranke su oformile vladajuću koaliciju u ustavom propisanom roku. Civilna vlast je generalno vršila efikasnu kontrolu bezbednosnih snaga.

Vlada je generalno poštovala ljudska prava građana; međutim, sledeći problemi u oblasti ljudskih prava i dalje postoje: brutalno ponašanje policije; korupcija u policiji i sudstvu; neefikasna i duga suđenja; nemogucnost vlasti da privedu dva preostala lica osumnjičena za ratne zločine prema optužnicama Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (Haški tribunal); uznemiravanje novinara, pobornika ljudskih prava i drugih kritičara vlade; ograničavanja slobode govora i religije; društvena netolerancija i diskriminacija etničkih i verskih manjina, naročito Roma; prisustvo velikog broja interno raseljenih lica; nasilje nad ženama i decom; i trgovina ljudima.

U toku godine na koju se izveštaj odnosi vlada je uhapsila i isporučila Stojana Župljanina i Radovana Karadžića, dvojicu od poslednje četvorice optuženih za ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.

POŠTOVANJE LJUDSKIH PRAVA

Odeljak 1 Poštovanje integriteta ličnosti koje ne dozvoljava:

Vlada i njeni predstavnici nisu počinili nijedno politički motivisano ubistvo; međutim, 15. avgusta Ranko Panić je umro od unutrašnjih povreda nakon što ga je 29. jula policija navodno pretukla za vreme mitinga podrške Radovanu Karadžiću. Dana 16. septembra direktor policije Ministarstva unutrašnjih poslova Milorad Veljović suspendovao je šestoricu policajaca iz Beograda, Niša i Novog Sada, uključujući jednog višeg komandira, i započeo disciplinski postupak protiv njih zbog toga što su prekoračili svoja ovlašćenja za vreme demonstracija. Dana 7. novembra, Republičko javno tužilaštvo je objavilo da je Panićeva smrt posledica povreda zadobijenih od batina i s policijom je pokrenulo zajedničku istragu da bi se utvrdilo ko je naneo povrede. Istraga do kraja godine nije okončana.

Dana 21. marta, predsednik Opštinskog suda u Knjaževcu Dragiša Cvejić umro je od povreda zadobijenih u eksploziji ručne bombe dok je iz kuće polazio na posao. Policija je uhapsila Ivana Stojadinovića, Denisa Ivanovića i Elvisa Catakovića pod sumnjom da su umešani u napad, ali je potom pustila Ivanovića i Catakovića. Policija je pretpostavila da je Cvejićevo ubistvo povezano sa činjenicom da je Cvejić sudija. Suđenje Stojadinoviću pred Opštinskim sudom u Zaječaru do kraja godine nije počelo.

Dana 18. januara, sudija Milimir Lukić je u Okružnom sudu u Beogradu osudio Milorada Ulemeka, bivšeg komandanta specijalne policijske jedinice (JSO), i trojicu pripadnika zemunske organizovane kriminalne grupe na maksimalne kazne zatvora u trajanju od četrdeset godina za ukupno osamnaest ubistava, tri otmice i dva bombaška napada koja su okvalifikovani kao teroristički napadi. Od početnih trideset optuženika, dvadeset šestorica su osuđena i kazne su im izrečene. Dana 6. avgusta, sudija Lukić je potpisao presudu; Kancelarija specijalnog tužioca za organizovani kriminal se 27. avgusta žalila na presudu navodeći kršenje krivičnog postupka i nepotpune podatke.

Dana 8. februara Kancelarija specijalnog tužioca podnela je zahtev za dalju istragu o ubistvu istaknutog nezavisnog novinara Slavka Ćuruvije, vlasnika lista Dnevni telegraf i časopisa Evropljanin, koji je stradao 1999. U avgustu je specijalni tužilac Miljko Radisavljević najavio da će zahtevati zvaničnu sudsku istragu u septembru, ali istraga do kraja godine nije počela.

Tokom godine na koju se izveštaj odnosi, vlasti su pregledale forenzičke dokaze u istrazi o pogibiji Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića, dvojice stražara iz vojnog objekta na Topčideru u Beogradu, koji su stradali 2004. Pre istrage vojna komisija je njihove smrti proglasila samoubistvima, dok je nezavisna komisija ustanovila da su stražari ubijeni.

Vlasti su nastavile istragu o nestanku i potonjem ubistvu braće Jilija, Mehmeta i Agrona Bitićija, američkih državljana koji su ubijeni 1999. godine. Tela ove trojice otkrivena su 2001. godine u masovnoj grobnici u Petrovom Selu, nedaleko od policijskog objekta. Tela su pronađena sa zavezanim rukama dok su na glavama nađene rane od vatrenog oružja. Specijalni sud za ratne zločine je 9. i 10. juna saslušao policajce na obuci i zaposlene u objektu, kao i Slobodana Borisavljevića, bivšeg načelnika štaba generala Vlastimira Đorđevića. Đorđević je u vreme ubistava bio načelnik bezbednosnih snaga. U julu se kao svedok takođe pojavio i Goran Radosavljević, bivši načelnik žandarmerije. U oktobru je Specijalni sud za ratne zločine nastavio sudski postupak protiv Sretena Popovića i Miloša Stojanovića, bivših pripadnika specijalne policijske jedinice, optuženih za ova ubistva.

Dana 20. juna Vrhovni sud je osudio deset lica umešanih u ubistvo četvorice članova Srpskog pokreta obnove stradalih 1999. godine i u pokušaj atentata na vođu SPO-a Vuka Draškovića. Milorad Ulemek i Rade Marković, bivši načelnik Državne službe bezbednosti, osuđeni su na po četrdeset godina zatvora, a takođe su osuđeni i Nenad Ilić, Duško Maričić Gumar, Nenad Bujošević, Branko Berček, Leonid Milivojević, Mihalj Kertes, Dragiša Dinić i Vidan Mihajlović.

Specijalno veće za ratne zločine, Okružnog suda u Beogradu nastavilo je sudske procese u predmetima proisteklim iz zločina počinjenih u sukobima u periodu od 1991 do 1999. na području bivše Jugoslavije.

Dana 8. februara, nastavljeno je suđenje osmorici policajaca za ubistvo 48 etničkih Albanaca počinjeno 1999. u Suvoj Reci na Kosovu. Penzionisani general Jugoslovenske vojske Božidar Delić svedočio je kao svedok odbrane 4. juna. U septembru i oktobru Sud je saslušao svedočenja lokalnih policajaca i istražitelja lica mesta. Suđenje je krajem godine i dalje trajalo.

Dana 17. aprila, Veće za ratne zločine započelo je suđenje za ubistvo više od sedamdeset civila u selu Lovasu u Hrvatskoj počinjeno 1991. Među optuženima su četiri bivša pripadnika jedinica Teritorijalne odbrane, četvorica pripadnika Jugoslovenske narodne armije (JNA),i šestorica pripadnika paravojne jedinice „Dušan Silni“. U septembru i oktobru je odbrana izlagala slučaj. Radovan Vlajković, bivši rezervista JNA, poricao je da su civili prisiljavani da prolaze kroz minsko polje i okrivio zapovednika jedinice „Dušan Silni“ za sve zloupotrebe, odnosno zlostavljanja koja su se dogodila. Vrhovni sud je takođe u septembru prihvatio žalbu odbrane i iz pritvora pustio jednog od optuženika, Jovana Dimitrijevića, za vreme suđenja. Suđenje je krajem godine i dalje bilo u toku.

Dana 22. aprila tužilac za ratne zločine podigao je optužnicu protiv četiri pripadnika paravojne jedinice „Škorpioni“ za ubistvo četrnaest etničkih Albanaca počinjeno 1999. u Podujevu na Kosovu; suđenje je počelo u septembru. Sud je ranije osudio pripadnika „Škorpiona“ Sašu Cvjetana i izrekao mu kaznu zatvora u trajanju od dvadeset godina.

Dana 12. maja, tužilac za ratne zločine podigao je optužnicu protiv Saše Đilerdžića i Gorana Savića za ratne zločine nad civilima u Zvorniku u Bosni i Hercegovini, počinjene 1992.

Dana 26. maja, tužilac za ratne zločine podigao je optužnicu protiv Bore Trbojevića za ubistvo pet civila u Grubišnom Polju u Hrvatskoj, počinjeno 1991. Okružni sud u Bjelovaru, u Hrvatskoj, ranije je Trbojevića osudio in absentia na kaznu zatvora u trajanju od dvadeset godina za zločine počinjene u selima Topolovica i Velika Peratovica. Ovo je jedan od dvanaest slučajeva koje je hrvatski državni tužilac prepustio srpskom tužiocu za ratne zločine na osnovu sporazuma ove dve zemlje o saradnji u oblasti krivičnog gonjenja u slučajevima ratnih zločina.

Dana 12. juna, Veće za ratne zločine donelo je presudu u slučaju „Zvornik“, prvom slučaju ratnog zločina koji je haški tribunal delimično prepustio Srbiji. Dragan Slavković, Ivan Korać i Siniša Filipović, pripadnici paravojne grupe „Žuta osa“, osuđeni su na petnaest, trinaest, odnosno na tri godine za učestvovanje u ubistvu dvadeset jednog bosanskog muslimana, počinjeno 1992. godine, i proterivanje 1.822 civila s područja Zvornika u Bosni i Hercegovini; četvrti osumnjičeni, Dragutin Dragićević, oslobođen je optužbi. Dana 5. avgusta tužilac za ratne zločine podigao je optužnicu protiv Branka Grujića i Branka Popovića, vođe samoproglašene „privremene vlade srpske opštine Zvornik“. Optuženi su za zatvaranje, nehumano postupanje i smrt više od sedam stotina lica, od kojih je dvesta sedamdeset ekshumirano iz masovnih grobnica na Crnom Vrhu i u Grbavcima i identifikovano.

Dana 17. jula, tužilac za ratne zločine zatražio je pokretanje istrage protiv Fatmira Limaja i dvadeset sedam pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) zbog ubistva dvadeset dva srpska i albanska civila u kosovskim opštinama Lipljan, Štimlje i Glogovac, počinjenog 1998. godine. Haški tribunal je 2005. Limaja oslobodio optužbi u slučaju koji nije povezan sa ovim.

U slučaju „Ovčara“ (takođe poznatom pod nazivom „Vukovarski masakr“), 21. januara je Miroslav Radić, bivši oficir JNA koji je oslobođen optužbi pred haškim tribunalom, svedočio na ponovnom suđenju četrnaestorici pripadnika srpske milicije osuđenih 2005. godine za ubistvo, mučenje i nehumano ponašanje prema više od dvesta hrvatskih ratnih zarobljenika na poljoprivrednom dobru „Ovčara“ u blizini Vukovara u novembru 1991. U septembru je jedan svedok svedočio da je optuženi Stanko Vujanović imao kontrolu nad pritvorenicima u „Ovčari“ i da su brojni kamioni u kojima je bilo po 20-30 ljudi napuštali logor u večernjim satima novembra 1991.

Dana 14. aprila tužilac za ratne zločine objavio je da će norveške vlasti isporučiti Srbiji optuženog i osumnjičenog Damira Siretu. Tužioci su naveli da je Sireta učestvovao u ubistvima u „Ovčari“ kao pripadnik vukovarske jedinice Teritorijalne odbrane; njegovo suđenje je počelo u decembru.

Dana 29. avgusta, tužilac za ratne zločine zatražio je od Veća za ratne zločine, Okružnog suda u Beogradu da pokrene istragu protiv američkog državljanina Pitera Egnera pod sumnjom da je kao član Gestapoa u Beogradu počinio zločine za vreme Drugog svetskog rata. U zahtevu se navode optužbe koje Egnera terete za ratne zločine nad civilima, uključujući genocid, što se odnosi na ubistvo 17.000 srpskih civila u koncentracionom logoru Staro sajmište u periodu između 1941. and 1943. Dana 26. septembra, Veće za ratne zločine je odobrilo zahtev i pokrenulo istragu. Tužilac za ratne zločine takođe je od Sjedinjenih Država zatražio dokumentaciju koja će potkrepiti zahtev da se Egner izruči Srbiji.

Dana 24. septembra, tužilac za ratne zločine podneo je zahtev da se pokrene istraga protiv Šandora Kepira za ratne zločine navodno počinjene u Novom Sadu 1942. Kepiro, koji sada živi u Mađarskoj, osumnjičen je da je učestvovao u ubistvu najmanje 2.000 Srba i srpskih Jevreja.

Dana 12. decembra, tužilac za ratne zločine zatražio je od Veća za ratne zločine, Okružnog suda u Beogradu da se Nenad Malić pritvori u vezi sa optužbom da je on, kao pripadnik Šeste krajinske brigade Vojske Republike Srpske, počinio ratni zločin nad tri muslimanska civila u Bosni i Hercegovini 1992. Dana 19. decembra, Veće za ratne zločine je zahtev odobrilo i naredilo jednomesečni pritvor za Malića.

Dana 26. decembra, specijalne policijske antiterorističke jedinice i žandarmerija su na osnovu informacija dobijenih od tužioca za ratne zločine uhapsili devet etničkih Albanaca, srpskih državljana, optuženih za ratne zločine, uključujući umešanost u otmice 159 srpskih civila i ubistva i silovanja najmanje 51 osobe na području Gnjilana, na Kosovu, u periodu od juna do oktobra 1999. Dana 29. decembra, istražni sudija Veća za ratne zločine odredio je jednomesečni pritvor za osumnjičene koji su navodno pripadnici Legije stranaca ogranka OVK.

b. Nestanak lica
Nije bilo prijavljenih slučajeva politički motivisanih nestanaka lica.

Vlada je nastavila da ostvaruje skroman napredak u saradnji sa susednim državama, Međunarodnom komisijom za nestala lica i drugim međunarodnim organizacijama na identifikaciji osoba nestalih za vreme sukoba na Kosovu. U septembru je Fond za humanitarno pravo (FHP) izdao saopštenje za štampu u kojem se kaže da je Ministarstvo odbrane počelo da sarađuje sa FHP-om u vezi sa pripadnicima vojske koji su ubijeni ili nestali na Kosovu, ali da Ministarstvo unutrašnjih poslova još nije odgovorilo na zahtev podnet kako bi se dobio pristup informacijama o ubijenim i nestalim pripadnicima policijskih snaga. Tokom godine na koju se izveštaj odnosi, Međunarodni komitet Crvenog krsta (ICRC) predsedavao je na tri sastanka Radne grupe za nestala lica na kojima su prisustvovali predstavnici vlasti i iz Srbije i sa Kosova. Sudbina oko 1.900 lica nakon sukoba na Kosovu na kraju godine je i dalje bila nepoznata. Tokom godine okončano je šezdeset predmeta a sva tela otkrivena u Srbiji vraćena su na Kosovo. Prema podacima ICRC-a, i dalje su otvoreni predmeti 1.250 porodica čiji su članovi porodice nestali usled regionalnih sukoba.

c. Mučenje i drugi surovi, nehumani i ponižavajući oblici ponašanja ili kažnjavanja
Ustav i zakon zabranjuju ovakvu praksu; međutim, policija povremeno batina pritvorenike i maltretira lica obično za vreme hapšenja ili prilikom privođenja za lakša krivična dela.

Dana 4. avgusta, u Kuršumliji su policajci,kako bi iznudili priznanje, navodno pretukli braću Ivicu i Tonija Jovanovića, Rome, optužene za krađu vodomera. Nakon što je preko 450 stanovnika Kuršumlije potpisalo peticiju kojom se traži istraga, Ministarstvo unutrašnjih poslova suspendovalo je tri policajca i pokrenulo disciplinski postupak. Među suspendovanima je inspektor Miljan Komnenović, protiv koga je u dva ranija slučaja brutalnosti Komitet za ljudska prava u Srbiji (CHRIS)podneo tužbu. Ovi slučajevi su takođe i dalje otvoreni. Policija je Jovanoviće pustila nakon što su za krađu uhapšena druga osumnjičena lica.

U septembru su neidentifikovani policajci u civilu navodno pretukli tri mladića u Brusu. Policija je mladiće pretvorila pod sumnjom da su opljačkali benzinsku pumpu. Osamnaestogodišnji A.R. zadobio je najteže povrede, uključujući naprsnuće bubne opne i brojne modrice po telu. Advokati CHRIS-a su u decembru kritikovali Ministarstvo unutrašnjih poslova koje posle tromesečne istrage nije uspelo da identifikuje ove policajce u civilu iako su mladići dali detaljan fizički opis policajaca i naveli da su imali beogradski akcenat. Po navodima CHRIS-a, policija do kraja godine nije preduzimala nikakve radnje da identifikuje počinioce.

Dana 9. novembra, četvorica pripadnika valjevske policije navodno su tukla i maltretirala Gorana Z, Aleksandra S. i Žarka Đ. u valjevskoj policijskoj stanici. Dana 17. decembra, okružni tužilac u Valjevu zatražio je pokretanje istrage protiv Dejana R, dvadesetdevetogodišnjeg policajca, zbog umešanosti u ovaj incident. Direkcija valjevske policije potvrdila je postojanje krivične prijave protiv Dejana R. i da je bio suspendovan na osnovu prijave i disciplinskog postupka. Direkcija je pokrenula disciplinski postupak protiv još trojice neidentifikovanih policajaca, ali ih nije suspendovala.

Dana 14. decembra, trojica policajaca su u Aranđelovcu navodno pretukli studenta Nemanju Mijaljevića nakon što na zahtev policije nije zaustavio svoje vozilo na kontrolnom punktu. Mijaljevic je priznao da je bio pijan i tvrdio da mu je policija ponudila da će odbaciti prijavu za vožnju u pijanom stanju ako ne bude govorio o batinama. Dana 16. decembra, sedamdesetdvogodišnji sused Nikola Tkalec potvrdio je da je video kako grupa ljudi tuče nekoga na mestu gde je policija zaustavila Mijaljevića. Ministar policije Ivica Dačić je 16. decembra objavio da je iz direkcije policije u Beogradu u Aranđelovac poslata komisija kako bi slučaj istražila i obećao pokretanje krivične istrage ukoliko se utvrdi da su policajci pretukli Mijaljevića. Dana 18. decembra, policija je podnela krivičnu prijavu protiv dr Svetlane Grujić, navodeći da je falsifikovala prvi medicinski izveštaj u kojem je navela da je Mijaljević imao slomljeno rebro i težak potres mozga, a zapravo je imao ogrebotinu na nosu.

Učesnici demonstracija protiv proglašenja nezavisnosti Kosova, održanih 21. februara, umešani su u pljačku i uništavanje imovine. Policija je u početku štitila strane ambasade a zatim se povukla što je omogućilo rulji da ambasade napadne, što je dovelo do znatne štete i smrti Zorana Vujovića, jednog od demonstranata. Neki zvaničnici su u javnim izjavama pravdali i podsticali nasilje. Dana 29. februara, tužilaštvo je objavilo da je podiglo četrdeset četiri optužbe protiv osamdeset osumnjičenih za nasilje. Dana 1. marta, istražni sudija Okružnog suda u Beogradu pokrenuo je istragu protiv Milana Živanovića za teška krivična dela ugrožavanja javne bezbednosti i teške krađe u vezi sa napadima na ambasade. Dana 2. juna, beogradsko tužilaštvo je zatražilo istragu protiv još trideset osam osumnjičenih lica za tešku krađu, zajednički kriminalni poduhvat i sprečavanje službenih lica u obavljanju dužnosti.

U aprilu je Okružni sud u Nišu odbacio presudu izrečenu juna 2007. četvorici policajaca iz Doljevca za mučenje i ispitivanje jedanaestogodišnje devojčice u selu Šarlinac 2003. godine i naložio novo suđenje koje je počelo u julu, ali nije završeno do kraja godine na koju se izveštaj odnosi. Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR) kritikovala je prvobitnu presudu kao i suviše blagu.

Nije bilo novih informacija u vezi sa sledećim slučajevima iz 2006. godine: slučaj kada je policija pretukla stanovnika Kikinde Mihalja Kolončaja; niz incidenata u kojima je policijski inspektor Tomislav Lendvaj navodno tukao i seksualno zlostavljao dva stanovnika Subotice; i slučaj gde je jedinica žandarmerije, predvođena Miletom Novakovićem, navodno upotrebila prekomernu silu protiv skupine razularenih košarkaških navijača.

Uslovi u zatvorima i centru za pritvor
Uslovi u zatvorima bitno se razlikuju od ustanove do ustanove. Mediji su izveštavali da su zatvori pretrpani, a Damir Joka, načelnik Odeljenja za postupanje sa zatvorenicima, u oktobru je izjavio da u zemlji ima 9.400 zatvorenika koji su smešteni u dvadeset osam zatvora, što je gotovo dvostruko više od zvaničnih kapaciteta koje je ustanovilo njegovo odeljenje. Još 6.500 lica čeka na smeštaj u zatvorima. U nekim objektima zatvorenici su se žalili na prljavštinu i nehumane uslove. Hrana je različitog kvaliteta – od slabog do jedva prihvatljivog, a zdravstvena nega je često neodgovarajuća. Čuvari nisu adekvatno obučeni za pravilno postupanje sa zatvorenicima.

Prema izveštajima medija, devet zatvorenika je 2007. izvršilo samoubistvo, 67 zatvorenika je pokušalo da izvrši samoubistvo, a 215 ih je samo sebi nanelo fizičke povrede u znak protesta. Bilo je 352 štrajka glađu i povećana je pojava zaraznih bolesti i bolesti zavisnosti. Zatvorske vlasti registrovale su 6.580 narkomana, 27 HIV-pozitivnih zatvorenika i 1.931 slučaj obolelih od hepatitisa tipa B i C.

Država je dozvolila Međunarodnom komitetu Crvenog krsta i lokalnim nezavisnim posmatračima za ljudska prava, uključujući Helsinški odbor za ljudska prava , da posete zatvore i razgovaraju sa zatvorenicima bez prisustva stražara. Izveštaji helsinškog odboraaa i Komiteta Saveta Evrope za prevenciju torture , objavljeni 2006, kritikovali su zatvorske uslove, uključujući bedne objekte, korupciju zatvorskih službenika i maltretiranje zatvorenika, ali je Helsinški odbor naveo izvesna poboljšanja u odnosu na svoj izveštaj iz 2005. U izveštaju Komiteta Saveta Evrope-a takođe se navodi da u objektima ne postoje odgovarajuće procedure za rešavanje navoda zatvorenika o maltretiranju.

d. Neosnovana hapšenja ili pritvor
Ustav i zakon zabranjuju neosnovano hapšenje i pritvor i vlasti načelno poštuju ove zabrane.

Uloga policijskog i bezbednosnog aparata

Oko četrdeset tri hiljade policajaca u Srbiji deo su Ministarstva unutrašnjih poslova. Policija je podeljena u četiri glavna odeljenja koja nadziru trideset tri regionalna sekretarijata kojima upravlja republička vlada.
Efikasnost policije bila je neujednačena. Iako su policajci uglavnom Srbi, pripadnici policije su i Bošnjaci , etnički Mađari, etnički Crnogorci, mali broj etničkih Albanaca i drugih etničkih manjina. Policijske snage na jugu Srbije sastavljene su prvenstveno od Srba iako postoji i manji broj policajaca iz redova etničkih Albanaca.
Bilo je izveštaja o korupciji i nekažnjivosti policijskih snaga, a u tom smislu vlasti su tokom godine na koju se izveštaj odnosi preduzimale mere.

Dana 24. decembra Direkcija šabačke policije i Odeljenje za krivične istrage u Beogradu uhapsili su šesnaest pograničnih policajaca iz stanice pogranične policije u Gučevu pod optužbom da su primili mito od četiri osobe kako bi olakšali krijumčarenje stoke preko reke Drine u Bosnu i Hercegovinu.

U januaru je Opštinski sud u Negotinu završio istragu protiv devet službenika pogranične policije u Kladovu, tri carinika i jednog preduzetnika s Kosova u vezi sa optužbama iz oktobra 2007. da je pogranična policija navodno primala mito i dozvoljavala prevoz robe preko srpsko-kosovske granice ne naplaćujući carinske troškove. Suđenje do kraja godine na koju se izveštaj odnosi nije zakazano.

Hapšenje i pritvor

Hapšenja se generalno obavljaju na osnovu naloga, mada je policija ovlašćena da izvrši hapšenje bez naloga pod određenim okolnostima, uključujući i postojanje osnovane sumnje da je lice počinilo teško krivično delo. Zakon nalaže da istražni sudija odobri svaki pritvor duži od 48 časova i u praksi se ovaj uslov poštuje. Kaucija je dozvoljena ali se retko koristi; pritvorenici kojima preti tužba za delo za koje je zaprećena kazna zatvora do pet godina često su bili puštani na slobodu uz lično novčano jemstvo.
Zakon predviđa da policija uhapšenike mora odmah upoznati sa njihovim pravima i u praksi se ovaj propis poštovao.
Po zakonu, pritvorenici imaju pravo na advokata, čije troškove, ukoliko je potrebno, snosi država, i ovo pravo se u praksi generalno poštuje. Članovima porodice je uobičajeno bilo dozvoljeno da posećuju pritvorenike. Pritvor osumnjičenih za teška krivična dela može trajati do šest meseci a da optužnica ne bude podignuta. Zakon zabranjuje da vlasti prekomerno produžavaju ulaganje zvanične tužbe protiv osumnjičenih i u otvaranju istraga; međutim, takva odlaganja su se redovno dešavala. Takva lica su zadržavana u pritvoru punih tih dozvoljenih šest meseci pre podizanja optužnice.
Zakonom je zabranjena upotreba sile, pretnji, obmane i prisile da bi se iznudili dokazi, kao i upotreba dokaza na sudu koji su dobijeni takvim sredstvima; međutim, ponekad policija upotrebljava ovakva sredstva da bi dobila iskaze.
Prema novinskim izveštajima, tek nešto više od dvadeset procenata zatvorske populacije vraćeno je u pritvor pre početka suđenja. Zakon ograničava pritvor pre suđenja od podizanja optužnice do završetka suđenja do dve godine u većini slučajeva, ali dozvoljava pritvor do četiri godine za krivična dela za koja je zaprećena maksimalna kazna (četrdeset godina zatvora). Zakon određuje dve godine kao maksimalni dozvoljeni pritvor nakon što apelacioni sud ukine presudu suda pred kojim je vođen sudski postupak. I pored toga, produženi pritvor pre suđenja predstavljao je problem. Usled neefikasnosti sudskih postupaka, od kojih su neki propisani zakonom, predmeti su često prekomerno dugo čekali na suđenje, a kad bi i počela, suđenja su prekomerno dugo trajala.

e. Uskraćivanje prava na pravično i javno suđenje

Ustav i zakon predviđaju nezavisno sudstvo; međutim, sudstvo je i dalje podložno korupciji i političkom uticaju, a potkupljivost sudstva predstavljala je problem. Posmatrači smatraju da je sudska reforma, a naročito zamena sudija naimenovih za vreme Miloševićeve ere, imala ključnu ulogu u eliminisanju korupcije. Ustav usvojen 2006. proširio je ulogu Visokog saveta sudstva (VSS) u naimenovanju sudija, a skupštini daje pravo da imenuje osam od jedanaest članova Saveta. Grupe za ljudska prava i nezavisno Udruženje sudija kritikovali su ovu odredbu smatrajući da ona skupštini pruža kontrolu nad imenovanjem sudija i sudskim poslovima. Skupština je 22. decembra usvojila zakon o Visokom savetu sudstva.
Sudije i tužioci – naročito oni koji se bave slučajevima organizovanog kriminala i ratnih zločina – često su dobijali pretnje smrću ili su bili izloženi fizičkim napadima. Dana 6. februara, nepoznati napadači su teško povredili sudiju iz Beograda Milicu Trbović-Svilarević. Dana 21. marta, u eksploziji ručne bombe stradao je pred svojom kućom Dragiša Cvejić, predsednik Opštinskog suda u Knjaževcu. Dana 15 aprila, Nebojša Stojičić, predsednik Opštinskog suda u Leskovcu, otkrio je ručnu bombu u svom službenom vozilu. Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević primao je pretnje smrću iz zemlje i inostranstva nakon hapšenja Stojana Župljanina i Radovana Karadžića. Predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović Škero primetila je da je u okruženju gde se sudije ubijaju, sudijama veoma teško da efikasno zaštite prava pojedinaca koji dolaze pred sud.

Za razliku od prethodnih godina, nije bilo posebnih izveštaja da su zvaničnici pokušavali da ometaju politički osetljive krivične procese. Međutim, tokom godine na koju se izveštaj odnosi, predsednica Vrhovnog suda Škero izjavila je da je „neophodno ustanoviti odgovornost za pritiske koji mediji i političari vrše na sudstvo i postarati se da se predstavnici vlasti uzdrže od komentara na sudske odluke“. Dana 26. novembra, Udruženje sudija protestovalo je zbog izjava datih tokom skupštinske rasprave o paketu pravosudnih reformi. Udruženje je izjavilo da su poslanici, izjavljujući netačne podatke i komentarišući sudske odluke, izvršili pritisak na sudije i stvorili „atmosferu sličnu linču“.

Dana 29. februara, vršilac dužnosti republičkog tužioca Slobodan Radovanović objavio je suspenziju okružnog tužioca u Zrenjaninu Dragana Lazića osumnjičenog za korupciju nakon što je istraga otkrila velike nepravilnosti u njegovom radu. Lazić je navodno odlagao suđenja direktorima lokalne fabrike cigala i primio mito u vidu velike količine građevinskog materijala.

Dana 10. marta, smederevski tužioci podigli su optužnicu protiv bivšeg beogradskog okružnog tužioca Radeta Terzića radi zloupotrebe službenog položaja. Krajem marta, smederevski sud je doneo odluku da nije nadležan za ovaj slučaj i predmet predao Beogradu koji se žalio Vrhovnom sudu pošto je Terzić ranije radio kao tužilac pred beogradskim sudom. Vrhovni sud je u maju prihvatio žalbu i odlučio da se suđenje po ovom predmetu održi u smederevskom sudu. Do kraja godine suđenje nije počelo.

Dana 28. maja, u jednom beogradskom sudu obustavljeno je suđenje bivšem zameniku javnog tužioca Miloradu Cvijoviću zbog Cvijovićeve bolesti. Sud je 15. septembra ponovo odložio suđenje. Dana 9. oktobra, skupština je Cvijoviću ukinula imunitet, nakon čega je Cvijović pritvoren. Cvijović je optužen da je neovlašteno uzeo sudski dokument iz arhiva državnog tužilaštva 2005. kako bi uticao na postupak u jednom trgovinskom predmetu. Suđenje je krajem godine na koju se izveštaj odnosi bilo u toku.

Privatni sektor je smatrao da je korupcija u trgovinskim sudovima široko rasprostranjena. Procesi prenosa zemljišta su često bili izuzetno teški, što su mnogi u privatnom sektoru objašnjavali kao posledicu korupcije administracije. Nije, međutim, jasno u kojoj meri su ovakvi problemi posledica korupcije, a u kojoj – posledica birokratske neefikasnosti.
Sudovi su bili izuzetno nedelotvorni i rešavanje predmeta može trajati godinama. Dana 9. decembra, državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen izjavio je da je hiljadu krivičnih predmeta u sudovima stajalo preko deset godina. Broj sudija u glavnim sudovima nije odgovarao sve većem broju predmeta. Tokom godine na koju se izveštaj odnosi, predsednica Vrhovnog suda Škero kritikovala je parlament koji nije usvojio imenovanja više od stotinu predloženih sudija. Problemu su doprineli nedostatak profesionalne sudske administracije, postojanje centralizovanog budžeta za sve sudove kojim upravlja Ministarstvo pravde i nedostatak ulaganja u profesionalno osoblje i modernu infrastrukturu. U mnogim slučajevima komplikovani postupci propisani zakonom doprinosili su dugotrajnosti postupaka.

Srpski sudski sistem se sastoji od opštinskih sudova, okružnih sudova, trgovinskih sudova, Vrhovnog suda, Ustavnog suda, administrativnog suda i apelacionih sudova. Pored toga, zakon predviđa specijalne sudove za ratne zločine i organizovani kriminal u okviru Okružnog suda u Beogradu. Zakon predviđa da Ustavni sud, administrativni apelacioni sud i drugostepeni apelacioni sud smanje obim posla Vrhovnog suda.

Dana 22. decembra, Parlament je usvojio set zakona neophodnih po Ustavu iz 2006. a u vezi sa regulisanjem sudova. Ovaj paket pravosudnih reformi stvorio je novu mrežu sudova koja će smanjiti broj opštinskih sudova, druge konsolidovati i smanjiti broj sudija sa 2.500 na 2.000. Zakon takođe nalaže da VSS odabira nove sudije za sve sudove. Iako je Udruženje sudija kritikovalo ovu odredbu smatrajući da podriva Ustavom zagarantovano doživotno naimenovanje sudija (ukoliko nisu razrešeni dužnosti zbog rđavog postupanja), ostali posmatrači su pozdravili ovaj korak.

Sudski postupci

Suđenja su generalno javna, ali su zatvorena za vreme svedočenja svedoka pod zaštitom države. Porota ne postoji. Zakon predviđa da su optuženi nevini dok se ne dokaže suprotno i da imaju pravo da ih advokat zastupa na državni trošak ukoliko je potrebno, kao i da prisustvuju suđenju. Optuženi imaju pravo pristupa dokaznom materijalu u posedu države kao i da ispituju svedoke. I tužba i odbrana imaju pravo žalbe na presudu. Ova prava su generalno poštovana u praksi.
Po Zakonu o krivičnom postupku, usvojenom 2006. godine, uvedeni su istraga pod vođstvom tužioca, pogodba sa tužilaštvom da se optuženom ne sudi za teža dela ukoliko prizna krivicu za lakše krivično delo, i upotreba specijalnih istražnih tehnika kao što su uređaji za prisluškivanje i tajne operacije, ali do kraja godine parlament nije usvojio zakonsku regulativu za primenu ovih promena.

Specijalno veće za ratne zločine nastavilo je da sudi po predmetima za ratne zločine. Prema zakonu, dokazi koji se prikupe upotrebom specijalnih istražnih tehnika u sudu su prihvatljivi.

Politički zatvorenici i pritvorenici

Nije bilo izveštaja o političkim zatvorenicima i pritvorenicima.

Građanski sudski postupci i lekovi

U zemlji postoji nezavisno i nepristrasno sudstvo za građanska pitanja gde građani mogu pokrenuti spor kojim traže odštetu za kršenje ljudskih prava ili prekid kršenja tih prava. Pravni lek generalno podrazumeva novčane nadoknade.

Povraćaj imovine

Tokom godine, državna komisija je nastavila da popisuje zahteve stranih vlasnika i naslednika imovine oduzete počev od 1945. godine. Krajnji rok za podnošenje zahteva istekao je 2006. Međutim, država nije ostvarila nikakav napredak na donošenju zakona o povraćaju imovine niti vraćanju imovine. Vlada je 2006. donela zakon o povraćaju opštinske imovine, ali nije preduzela nikakve značajnije korake da napravi popis potraživanja niti da opštinsku imovinu vrati.

Zakonom je 30. septembar propisan kao krajnji rok da crkve i verske zajednice podnesu zahteve. Registrovano je 3.059 zahteva; Državna direkcija za restituciju opštinske imovine i imovine verskih zajednica takođe je bila u kontaktu sa jednim brojem potražilaca koji nisu podneli potpunu dokumentaciju. Do 20. decembra, oko 15.000 jutara zemlje (uključujući šume, poljoprivredno zemljište i građevinske parcele) vraćeno je potražiocima, a najveći deo ove površine vraćen je Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Katolička crkva je dobila imovinu u Pančevu i Sremskoj Mitrovici, dok je Jevrejska zajednica dobila oko 540 kvadratnih metara stambenog i poslovnog prostora u Beogradu.

Savez jevrejskih zajednica je primetio da se zemlja nije postarala za restituciju jevrejske imovine koja je bila predmet esproprijacije, uglavnom u periodu od 1941, i 1944. Predstavnici Saveza su takođe izrazili zabrinutost da će povezivanje restitucije verskim zajednicima i povraćaja imovine pojedincima dovesti do odlaganja postupka.

f. Neosnovano ometanje privatnosti, porodice, doma i korespondencije
Ustav i zakon zabranjuju ovakvo delovanje; međutim, vlada je ometala privatnost i korespondenciju. Iako zakon propisuje da Ministarstvo unutrašnjih poslova mora nabaviti sudski nalog pre početka praćenja potencijalne kriminalne aktivnosti, kao i da policija mora pribaviti nalog pre ulaska u posed izuzev u slučajevima spasavanja ljudi i imovine, policija povremeno nije poštovala ove odredbe u praksi.
U decembru je Agencija za privatizaciju objavila na svojoj veb-stranici i u listu Politika spisak s punim imenima, imenom jednog roditelja i ličnim identifikacionim brojevima 169.411 građana koji nemaju pravo učešća u raspodeli besplatnih deonica u privatizaciji državnih preduzeća. Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, i organizacije za ljudska prava kritikovali su objavljivanje informacija kao kršenje Zakona o zaštiti podataka, usvojenog u oktobru, i prava građana na privatnost.

Većina posmatrača je smatrala da vlasti selektivno nadziru komunikacije, prisluškuju razgovore, čitaju običnu i elektronsku poštu, i ozvučavaju telefone. Čelnici organizacija za ljudska prava takođe su smatrali da se njihova komunikacija nadzire.

Odeljak 2 Poštovanje građanskih sloboda u koje spada:

a. Sloboda govora i štampe

Zakon predviđa slobodu govora i štampe; međutim, bilo je izveštaja da su vlasti ometale ove slobode. Uopšte uzev, iznošenje javnih ili ličnih kritika na račun vlasti nije ograničavano ni sprečavano u štampi.

Parlament odobrava budžet za nezavisnu Radio-difuznu agenciju (RBA), koja ima široka ovlašćenja za ukidanje licenci radio i televizijskih stanica koje nemaju prava na žalbu; međutim, tokom godine na koju se izveštaj odnosi Agencija nije oduzela licencu ni jednom nacionalnom emiteru.

Štampani mediji su uglavnom nezavisni i u privatnom vlasništvu. Najstariji nacionalni dnevni list Politika je u suvlasništvu države i jedne nemačke kompanije, ali ga vodi nekoliko deoničarskih kompanija. Ove novine su i dalje naginjale vladi u svom izveštavanju i uredničkoj politici, naročito tokom parlamentarnih izbora u maju.

Radio-difuzni mediji su uglavnom nezavisni i u privatnom vlasništvu, premda privatizacija opštinskih medija još nije završena. Radio-televizija Srbija (RTS), javna medijska kuća koja se finansira iz obavezne pretplate, imala je najveću zastupljenost sa dva televizijska kanala i Radio Beogradom. Izveštaji RTS-a su uopšte uzev bili objektivni, iako je vlada imala znatan uticaj na RTS i javni servis Radio Televizije Vojvodina. Uz to, mnoge televizijske stanice vesti preuzimaju iz države agencije Tanjug. Nezavisne novinske agencije BETA i FONET žalile su se da državno finansiranje Tanjugu omogućava nekorektnu komercijalnu prednost.

Obavezujuća uputstva Radio-difuzne agencije nalažu RTS-u da uživo prenosi skupštinska zasedanja iako se RTS žali da zbog toga ima finansijske i marketinške gubitke. Upravni odbor RTS-a je objavio da je takav nalog direktno mešanje u njihovu uređivačku politiku. Misija Organizacije za evrospku bezbednost i saradnju (OEBS) u Srbiji izrazila je zabrinutost navodeći da odluka Radio-difuzne agencije nije u skladu sa evropskim standardima o medijskim slobodama.

Nezavisne medijske organizacije su generalno bile aktivne i izražavale su raznovrsne stavove; međutim, neke medijske organizacije doživele su pretnje ili represalije zbog objavljivanja stavova u kojima se kritikue vlada. Tokom godine na koju se izveštaj odnosi, a naročito tokom predizbornog perioda i nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, povećana je zabrinutost zbog pada profesionalnih i etičkih standarda i povećanja tabloidnog novinarstva.

Tokom godine na koju se izveštaj odnosi, neki novinari i medijske organizacije bili su žrtve vandalskog ponašanja, pretnji bombama i zastrašivanja zbog prenošenja stavova, poput hvatanja i izručivanja ratnih zločinaca, nepopularnih kod vlade i desničarskih elemenata. U julu su demonstranti napali novinare iz Foneta i B92 koji su izveštavali o protestima organizovanim povodom hapšenja Radovana Karadžića. Dana 24. jula, Bošku Brankoviću, kamermanu B92, slomljena je potkolenica dok je snimao protest. Incident se navodno odigrao u neposrednoj blizini policajaca koji nisu reagovali, premda je kasnije policija uhapsila Milana Savatrića, Nikolu Lazića i Stefana Milićevića u vezi sa ovim napadom. Njihovo suđenje je počelo u Trećem okružnom sudu u Beogradu u decembru i nije završeno do kraja godine na koju se izveštaj odnosi.

Nekoliko novinara i reportera je povređeno u februaru u Beogradu tokom protesta zbog Kosova. Prema podacima Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM), demonstranti su napali Dirka Jan Visera, holandskog reportera iz Handelsblad-a, za vreme protesta pred ambasadom Sjedinjenih Država. Demonstranti su takođe navodno pretukli dvojicu novinara iz novina Rusija danas, Andreja Fjodorova i Andreja Pavlova. Policija je sprečila pokušaj paljenja i napada na RTV B92.

Nezavisna medijska udruženja kritikovala su državne službenike zbog izjava koje su shvaćene kao opravdanje za napade na medije. Nakon nasilnih protesta zbog proglašenja nezavisnosti Kosova, bivši ministar za infrastrukturu Velimir Ilić izjavio je da je „razbijanje prozora demokratski čin“, dok je bivši ministar za Kosovo, Slobodan Samardžić, izjavio da su nasilni incidenti na kosovskim graničnim prelazima u kojima je nekoliko novinara napadnuto „u skladu“ sa politikom vlade.

Za vreme protesta koji su organizovale od jula do kraja septembra desničarske grupe Obraz and 1389, u znak podrške Radovanu Karadžiću, demonstranti su u nekoliko navrata nasilno ušli u prostorije Novinske agencije BETA, zahtevajući da se objave njihova zvanična saopštenja.

Krajem godine, Vukašin Obradović, vlasnik nedeljnika Novine Vranjske, i njegova porodica dobili su nekoliko puta pretnje smrću nakon objavljivanja članaka u kojima se navode veze između lokalne političke stranke i organizovane kriminalne grupe navodno umešane u pranje novca. Obradović je poslednjih godina bio meta brojnih pretnji smrću.
Vlada nije cenzurisala medije, ali su novinari povremeno primenjivali autocenzuru zbog mogućih tužbi za klevetu i u strahu od vređanja javnog mnjenja, posebno kad su u pitanju teme koje se tiču korupcije. Aktivisti za ljudska prava prijavili su da im je u većini medija narušavan ugled zbog izražavanja kritičkih stavova o vladi ili kada su dovodili u pitanje popularnu interpretaciju uloge zemlje u ratovima tokom devedesetih godina.
Kleveta je krivično delo. Osuđeni za klevetu može biti kažnjen zatvorom ili novčanom kaznom u iznosu od 40.000 do jednog miliona dinara (oko 720 do 18.000 dolara).

Slobodan pristup internetu
Vlada nije ograničavala pristup internetu niti je bilo izveštaja da je nadzirala internet komunikacije. Pojedinci i grupe mogli su da mirno izražavaju svoje stavove preko interneta, uključujući i elektronsku poštu.
Dana 25. avgusta, nakon javne kritike, agencija za telekomunikacije povukla je predlog regulative da se od internet operatera traži da državnim institucijama obezbede pristup informacijama klijenta kao deo sistema za legalno nadziranje telekomunikacija. Po tom predlogu, internet operateri bi morali da o svom trošku omoguće autonomno nadziranje internet aktivnosti klijenata i zatim preusmere primljenu i poslanu poštu ovlaštenim agencijama, policiji i Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA). Ombudsman, poverenik za informacije od javnog značaja, Komitet ptavnika za ljudska prava (JUKOM) i ANEM usprotivili su se predlogu.

Akademske slobode i kulturni događaji
Vlada nije ograničavala akademske slobode i kulturne događaje.

b. Sloboda mirnog okupljanja i udruživanja
Zakon dozvoljava slobodu okupljanja i udruživanja i vlada to obično i poštuje u praksi.

c. Sloboda veroispovesti
Zakon predviđa slobodu veroispovesti i vlada ovo pravo generalno poštuje u praksi; međutim, vlada je zadržala diskriminacioni zakon o religiji i diskriminacionu politiku u pogledu poreza na imovinu. Za razliku od prethodnih godina, državni službenici nisu kritikovali manjinske verske grupe i nisu koristili pogrdne izraze.
Iako ne postoji državna religija, većinska Srpska pravoslavna crkva je i dalje uživala povlašćeni položaj.

Zakon priznaje sedam „tradicionalnih“ verskih zajednica a to su: Srpska pravoslavna crkva, Rimokatolička crkva, Slovačka evangelistička crkva, Hrišćanska reformatska crkva, Hrišćanska evangelsitička crkva, Islamska zajednica i Jevrejska verska zajednica. Zakon propisuje da se sve „netradicionalne“ verske grupe moraju registrovati pri Ministarstvu vera, koje ima diskreciono pravo da odluči da li će netradicionalnim grupama odobriti registraciju ili ne. Mnoge manjinske grupe koje su pokušale da se registruju u Ministarstvu prijavile su nejasne i nepravilne procedure. Tokom čitave godine na koju se izveštaj odnosi, netradicionalne verske zajednice i nevladine organizacije nastavile su da zagovaraju promenu Zakona.

Četiri od sedam netradicionalnih verskih zajednica kojima je odbijen zahtev za registraciju žalile su se Vrhovnom sudu. Dana 10. juna, Vrhovni sud je doneo odluku da je Ministarstvo vera prekršilo proceduru u novembru 2007, kada nije registrovalo Crnogorsku pravoslavnu crkvu, i naložio je Ministarstvu da preispita prijavu. Nakon što je Ministarstvo i drugi put odbacilo prijavu, Crnogorska pravoslavna crkva uložila je novu žalbu koju Vrhovni sud do kraja godine nije rešio.

Poreski zakon izuzima imovinu sedam priznatih tradicionalnih verskih grupa iako je krajem godine još bio nerešen spor o ovom zakonu u Ustavnom sudu, a koji je pokrenut 2006. na osnovu tužbe Unije protestantsko-evangelističkih crkava u Srbiji; krajem godine više podataka o ovome nije bilo dostupno.

Nepravoslavne verske organizacije su nastavile da prijavljuju teškoće u pribavljanju dozvola od lokalnih vlasti za izgradnju novih verskih objekata. Liga baptista u Beogradu, koja obavlja službu i druge aktivnosti u staroj zgradi koju je kupila kao crkvu, izvestila je da opštinske vlasti i dalje, bez objašnjenja, odbijaju da izdaju dozvolu za renoviranje objekta. Rumunska pravoslavna crkva i dalje nije dobila odgovor na zahtev za dozvolu da izgradi manastir u Vojvodini.

Zakon obavezuje učenike osnovnih i srednjih škola ili da pohađaju nastavu jedne od sedam tradicionalnih verskih zajednica, ili da idu na časove građanskog vaspitanja. Poglavari verskih grupa isključenih iz ovog programa nastavili su da izražavaju svoje nezadovoljstvo zbog ograničene definicije veroispovesti prema tumačenju vlade. Naimenovanje novih veroučitelja – pristalica Islamske zajednice Srbije iz Beograda – u osnovnim školama u Tutinu i Sjenici, izazvalo je proteste Islamske zajednice Srbije sa sedištem u Novom Pazaru koja je navela da su učitelji nekvalifikovani.

Za razliku od prethodnih godina, nije bilo izveštaja da su državni zvaničnici davali pežorativne javne izjave o manjim verskim grupama.

Vladina direkcija za restituciju opštinske i verske imovine nastavila je da prima i procesuira zahteve za povraćaj imovine od tradicionalnih i registrovanih netradicionalnih verskih zajednica. Direkcija je primila ukupno 3.059 zahteva za povraćaj imovine, od kojih je najveći borj podnela Srpska pravoslavna crkva. Izvesna imovina vraćena je Srpskoj pravoslavnoj crkvi u eparhijama Bačke, Žiče i Srema. Neke zajednice imale su teškoće u prikupljanju dokumentacije za podnošenje zahteva. Savez jevrejskih opština i druge verske grupe žalile su se zbog uzimanja 1945. godine kao polazne tačke pošto je njihova imovina uglavnom kofiskovana u periodu od 1941 do 1944.

Društvene zloupotrebe i diskriminacija
Bilo je nekoliko slučajeva fizičkih i verbalnih napada na verske manjinske grupe.

Dana 8. jula, u Boru su građani sprečili dalju izgradnju hrama Jehovinih svedoka.

Prve nedelje avgusta neidentifikovana lica u dva navrata su sprejom ispisala grafite s nacionalističkim simbolima i vulgarnim porukama o Jehovinim svedocima na Kraljevskom domu u Sremskoj Mitrovici.

Dana 17. novembra, Hrišćanska adventistička crkva prijavila je da su prethodnog dana nepoznati počinioci oštetili četiri vozila u dvorištu njihove crkve u Beogradu. Crkva je takođe prijavila da su u oktobru i novembru „poruke mržnje“ ispisane na zidovima adventističkih crkava u Kragujevcu, Leskovcu, Jagodini i Sivcu i pozvalo Ministarstvo vera, druge verske grupe i međunarodnu zajednicu da osude napade. Crkva je štetu na vozilima prijavila policiji koja je sprovela istragu. Do kraja godine niko nije uhapšen.

Nije bilo novih informacija o napadu izvedenom marta 2007. u Starim Banovcima na misionare Jehovinih svedoka ni o pokloniku Hare Krišne iz Jagodine Životi Milanoviću koji je u junu 2007 izboden nožem.

Verske zajednice, a posebno manjinske verske zajednice, izveštavaju o kontinuiranim problemima vandalskog uništavanja zgrada, groblja i drugih verskih objekata. Nevladine organizacije su kritikovale vlasti zbog sporih ili neodgovarajućih reakcija. Dana 26. novembra, zamenik ministra vera Dragan Novaković izjavio je za Forum 18 da žali što se većina napada na verske zajednice procesuira kao da su u pitanju manji prekršaji kao što je narušavanje mira, umesto kao raspirivanje mržnje za šta su zaprećene strože kazne.

Štampani mediji, uglavnom tabloidi, nastavili su da etiketiraju manje, multietničke hrišćanske crkve, uključujući baptiste, adventiste, Jehovine svedoke i druge manje verske grupe kao opasne „sekte“. Jedan broj desničarskih omladinskih grupa o netradicionalnim verskim zajednicama govori kao o sektama koje predstavljaju pretnju pravoslavnom hrišćanskom društvu u zemlji.

Jevrejska zajednica broji nešto oko tri hiljade osoba. Jevrejske vođe u Srbiji izvestile su o kontinuiranim incidentima antisemitizma uključujući grafite antisemitske sadržine, vandalsko ponašanje, male tiraže strane antisemitske literature i tekstove na internetu. U knjižarama su se prodavale knjige antisemitske sadržine. Nekoliko prodavaca knjiga na Beogradskom sajmu knjiga u oktobru izložili su „Kraljevstvo Hazara“, antisemitsko delo srpskog autora Dejana Lučića. Desničarske omladinske grupe i internet forumi nastavili su da promovišu antisemitizam i govor mržnje uperen protiv jevrejske zajednice.

Policija je u januaru podnela krivičnu prijavu protiv nekoliko neonacista, uključujući njihovog vđu Gorana Davidovića, zbog nasilnog ponašanja i širenja rasne mržnje za vreme nedozvoljenog mitinga u Novom Sadu oktobra 2007.

Predavanja o Holokaustu deo su nastavnog programa u srpskim školama, a takođe se govori o ulozi srpske vlade u tom periodu. Postoji tendencija među autorima da umanje i daju nova tumačenja uloge nacionalnog kolaboracionističkog pokreta u Drugom svetskom ratu i njihovom doprinosu Holokaustu u Srbiji.

Tokom godine na koju se izveštaj odnosi, Islamska zajednica ostala je podeljena po političkoj liniji. Jedna grupa se svrstala uz novoosnovani lokalni Rijaset u Beogradu, a druga je zadržala tradicionalne veze sa Rijasetom u susednoj Bosni i Hercegovini. Obe zajednice optužuju Ministarstvo vera za sukob unutar Islamske zajednice i za kršenje zakona jer je dozvolilo da se obe zajednice registruju. Povremeno nasilje između ove dve zajednice nastavljeno je tokom godine. Dana 7. marta, nakon glavne nedeljne molitve u tutinskoj džamiji, pristalice protivničkih zajednica su se sukobile, a jedno lice je u pucnjavi povređeno. Nekoliko sukoba oko džamija u Prijepolju i Novom Pazaru imalo je za posledicu fizičke napade na pristalice zajednica i intervenciju policije. Islamska zajednica Srbije, na čijem je čelu glavni muftija Muamer Zukorlić, održala je izbore na svim nivoima u junu i julu. Islamska zajednica Srbije, na čijem je čelu reis Adem Zilkić, izbore nije priznala.

Više detalja videti u Međunarodnom izveštaju o verskim slobodama za 2008. godinu.

d. Sloboda kretanja unutar zemlje, interno raseljena lica i apatridi
Zakon predviđa slobodu kretanja u zemlji, putovanja u inostranstvo, iseljavanje i repatrijaciju i vlada ova prava uopšte uzev poštuje u praksi. Vlada je sarađivala sa Kancelarijom visokog komesara Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) i drugim humanitarnim organizacijama na pružanju zaštite i pomoći interno raseljenim licima, izbeglicama, izbeglicama povratnicima, azilantima, apatridima i ostalima.
Zakonom je zabranjeno prisilno proterivanje i vlada ga ni ne primenjuje.

Interno raseljena lica
Prema zvaničnim podacima Kancelarije Visokog komesara za izbeglice pri Ujedinjenim nacijama (UNHCR), u Srbiji je boravilo oko 205.842 interno raseljenih lica, uglavnom Srba, Roma, Aškalija, Goranaca i Bošnjaka, koji su napustili Kosovo posle sukoba 1999. godine. Oko 4.041 lice i dalje je smešteno u 57 kolektivnih centara, a 998 u 31 nepriznatom kolektivnom centru. Mada su vlasti nastavile da zatvaraju kolektivne centre, mnoga raseljena lica ostala su u objektima koji ne odgovaraju nijednoj drugoj nameni izuzev kao prihvatilište u krajnjoj nuždi.

Lica bez zvanične karte interno raseljenog lica nisu imala pristup službama za interno raseljena lica. Vlada je dozvoljavale da interno raseljena lica dobijaju pomoć od nevladinih i međunarodnih organizacija.

Vlada je nastavila da isplaćuje minimalne zarade, uključujući socijalno i penziono osiguranje, interno raseljenim licima koja su do juna 1999. bila kosovskoj vladi i državnim preduzećima, a koja sada nemaju zaposlenje. Interno raseljena lica koja su našla drugi posao zauvek su izgubila pravo na državnu pomoć. Krajem godine vlada je i dalje ispitivale pravo interno raseljenih lica na takva plaćanja.
Za promenu mesta boravka, po zakonu je potrebno da se stanovnici lično odjave sa prethodne adrese. Interno raseljena lica sa Kosova koja nisu imala lična dokumenta ili potvrdu o boravku sa Kosova nisu mogla da se odjave sa svoje kosovske adrese i registruju na novoj adresi u Srbiji. Lica bez ovlaštenog boravka u Srbiji ne dobijaju zdravstveno osiguranje, socijalnu pomoć i mogućnost školovanja u državnim obrazovnim ustanovama. Nevladine organizacije su pružale pravnu pomoć interno raseljenim licima u prijavljivanju boravišta.

U Srbiji živi 22.104 zvanično registrovana Roma, interno raseljenih lica. Međutim, UNHCR je procenio da u zemlji živi 40.000 do 45.000 interno raseljenih Roma, a mnogi nisu registrovani kao interno raseljena lica jer nemaju lična dokumenata. Mnogi Romi sa Kosova smatrani su srpskim kolaboracionistima tokom sukoba na Kosovu i tamo se nisu mogli bezbedno vratiti. Iako neka romska interno raseljena lica žive u državnim kolektivnim centrima, životni uslovi Roma (i lokalnih stanovnika i interno raseljenih lica) izuzetno su loši. Lokalne opštine često nisu voljne da im obezbede smeštaj. Ukoliko su se Romi nastanili, to je često bilo u improvizovanim kampovima u blizini većih gradova i opština.

Iako državni zvaničnici i dalje javno izjavljuju da interno raseljena lica treba da se vrate na Kosovo, viši državni službenici takođe su tvrdili da je za mnoge nebezbedno da se vrate. Povratak interno raseljenih lica na Kosovo usporen je; oko 540 osoba, koja su kao raseljena lica živela u Crnoj Gori, Srbiji i Makedoniji, vratila su se na Kosovo tokom godine na koju se izveštaj odnosi.

Zaštita izbeglica
Dana 1. aprila na snagu je stupio novi Zakon o izbeglicama. Zakon predviđa davanje azila i izbegličkog statusa u skladu sa Konvencijom Ujedinjenih nacija iz 1951. koja se odnosi na Status izbeglica i Protokol iz 1967. i vlada je ustanovila sistem za pružanje zaštite izbeglicama. Definicija apatrida u skladu je sa Konvencijom o statusu apatrida iz 1954. Vlada je 1. aprila preuzela od UNHCR-a nadležnost za određivanje izbegličkog statusa i brigu o azilantima i izbeglicama izvan teritorije bivše Jugoslavije. Vlada je registrovala 52 azilanta nakon što je zakon stupio na snagu, u poređenju sa 25 koliko ih ih je registrovano u prva četiri meseca godine na koju se izveštaj odnosi. Vlada je donela šest prvostepenih odluka o određivanju izbegličkog statusa tokom godine, i sve su bile negativne.

Vlada je u praksi pružala zaštitu od progona ili povratka izbeglica u zemlje gde bi njihovi životi ili sloboda bili ugroženi.

Azilanti su imali slobodu kretanja u zemlji nakon što se njihov identitet utvrdi i pošto podnesu molbu za azil. Imali su pravo na državnu pomoć, uključujući smeštaj i hranu, ali nisu imali pravo na zapošljavanje dok ne dobiju status izbeglice.

Komesarijat za izbeglice je od UNHCR-a 22. decembra zvanično preuzeo kontrolu nad jedinim centrom za azilante u zemlji. Centar može da primi oko devedeset osoba. Komesarijat je takođe odgovoran za određivanje statusa i brigu o izbeglicama iz bivše Jugoslavije.

Vlada je sarađivala sa UNHCR-om i drugim humanitarnim organizacijama u pomoći izbeglicama i azilantima i obezbedila je privremenu zaštitu (status izbeglice prima faciae) licima iz bivših jugoslovenskih republika koja se možda ne mogu okvalifikovati kao izbeglice po Konvenciji iz 1951. i Protokolu iz 1967. Izbeglički status izbeglica iz SFRJ i dalje se regulisao po Ukazu o izbeglicama iz 1992. Vlada i UNHCR procenjuju da u zemlji živi 96.466 izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a vlada procenjuje da postoji oko 400.000 bivših izbeglica koje su naturalizovana, ali se nisu socijalno i ekonomski integrisale. U 57 zvaničnih kolektivnih centara živi 1.295 izbeglica, dok ih u nepriznatim kolektivnim centrima ima 607.

Apatridi

Osnova za državljanstvo je jus sanguinis, i apatrida de jure nije bilo. UNHCR procenjuje da je u zemlji 17.000 apatrida de facto, uglavnom zbog složenog i dugotrajnog procesa za dobijanje državljanstva. Nedostatak informacija, administrativne takse, teškoće u dobijanju dokumenata, nedostatak zvanično priznatog boravišta i povremena potreba da se pred sudom dokazuje poreklo i identitet nekim osobama je otežala ovaj proces ili im ga je onemogućila. Ovi problemi su nesrazmerno pogodili romsku, aškalijsku i egipatsku zajednicu, a naročito interno raseljena lica, premda su im izloženi i drugi koji su siromašni i žive u izolovanim područjima.

Odeljak 3 Poštovanje političkih prava: pravo građana da promene vlast
Zakonom je građanima obezbeđeno pravo da promene vlast mirnim putem i građani su ovo pravo koristili u praksi na povremenim slobodnim i fer izborima održanim na osnovu opšteg prava glasa.

Izbori i političko učešće

U zemlji su predsednički izbori održani 20. januara i 3. februara, a parlamentarni i opštinski 11. maja. OEBS i ostali posmatrači na izborima, uključujući domaće organizacije, ocenili su da su ovi izbori bili slobodni i fer. Stranke Albanaca učestvovale su na parlamentarnim izborima drugu godinu zaredom nakon petnaest godina bojkota.

Političke stranke su generalno radile bez ograničenja i spoljašnjeg ometanja. Međutim, u svom konačnom izveštaju o parlamentarnim izborima, OEBS-ova Ograničena misija za posmatranje izbora navela je da su neki aspekti kampanje prevazišli granice demokratskog društva, naročito kad su prijavljene pretnje smrću upućene višim zvaničnicima. Misija je izvestila da je ovo kulminiralo u pokazivanje velikog broja plakata u Beogradu koji se možda mogu protumačiti kao predlozi za atentate na vrhovne državne zvaničnike.
U Skupštini od dvesta pedeset poslanika ima pedeset šest žena. Predsednica skupštine je žena, a od šest potpredsednika skupštine tri su žene. U kabinetu koji broji dvadeset sedam članova ima pet žena. Zakon o izboru skupštinskih poslanika propisuje da na stranačkim izbornim listama treba da bude najmanje trideset procenata žena, a političke stranke koje su učestvovale na majskim izborima ovaj propis su poštovale.
Ustav i zakon izuzimaju stranke zasnovane na etničkom principu od pravila po kojem politička stranka mora osvojiti najmanje pet procenata glasova da bi ušla u parlament. Međutim, vlada je povećala broj potpisa potrebnih da bi se registrovala manjinska stranačka lista, i to sa 3.000 na 10.000. Predstavnici manjinskih stranaka, a naročito Albanci, kritikovali su ovu promenu, ali su na kraju bili u stanju da prikupe neophodan broj potpisa. Na majskim parlamentarnim izborima, manjinske stranke i liste dobile su ukupno 3.9 procenata glasova. Sedam pripadnika nacionalnih manjina, uključujući Mađare, Bošnjake i Albance, izabrani su u Parlament. U kabinetu koji broji dvadeset sedam članova, bila su dva pripadnika etničkih manjina, oba Bošnjaci.

Vlada – korupcija i transparentnost
Zakon predviđa krivične kazne za korupciju zvaničnika; međutim, vlada ovaj zakon nije primenjivala, pa su zvaničnici koji su povremeno bili umešani u korupciju ostali nekažnjeni. U javnosti je uvreženo mišljenje o korumpiranosti vlade na svim nivoima.

Mnogi javni zvaničnici po Zakonu o sukobu interesa moraju da obelodane svoje finansijsko stanje; međutim, Republička komisija za rešavanje sukoba interesa može jedino da preporuči da se otpusti službenik koji nije podneo izveštaj, a ne na osnovu sadržaja izveštaja koji Komisija prima. Komisija nema ovlašćenje niti sredstva za istraživanje sadržaja navedenog u prijavama. Šef Komisije Slobodan Beljanski objavio je 15. oktobra da je Komisija primila svega 3.100 prijava sa podacima o imovini od bivših i sadašnjih državnih službenika nakon majskih parlamentarnih izbora, premda bi po zakonu prijave moralo podneti oko 20.000 službenika.

Tokom godine na koju se izveštaj odnosi vlasti su izvršile neka nova hapšenja zbog korupcije i nastavile postupke u važnim predmetima iz prethodnih godina. Iako je Državni savet za borbu protiv korupcije često davao saopštenja za javnost i intervjue, ovo telo nema nikakvo pravno uporište i ima jedino savetodavnu ulogu. Savet je raspravljao o nepravilnostima u privatizaciji Luke Beograd.

Dana 23. oktobra, parlament je odobrio zakon za osnivanje nove agencije za borbu protiv korupcije, nezavisnog državnog tela koje je pod nadzorom parlamenta. Agencija je zadužena za primenu nacionalne antikorupcijske strategije i nadzor nad pitanjima koja se tiču sukoba interesa i obelodanjivanja finansijskih podataka. Novi zakon takođe predviđa krivične kazne u trajanju od šest meseci do pet godina zatvora, novčane kazne i zabranu postavljanja na javni položaj u slučaju nepodnošenja finansijskih podataka ili podnošenja netačnih podataka.

Bilo je izveštaja da vlasti nisu reagovale na detaljne izveštaje o slučajevima gde se sumnja da je posredi korupcija. Nije bilo izveštaja o važnim politički motivisanim istragama.

Dana 5. juna, beogradska policija je objavila da je uhapsila pedesettrogodišnju poresku inspektorku Ratku V, osumnjičenu da je 22. aprila tražila mito u iznosu od 55.000 evra (oko 78.000 dolara) od vlasnika javnog preduzeća u Obrenovcu.

Dana 26. septembra, policija je uhapsila sudiju Trgovinskog suda Željka Munjizu i advokata Nemanju Jolovića u vezi sa stečajem preduzeća BIM Slavija. Beogradski okružni tužilac podigao je optužnicu protiv Munjize, koga je na hitnoj sednici Skupština lišila imuniteta, i Jolovića, koji je već optužen u poznatom slučaju „stečajne mafije“, za korupciju i zloupotrebu službenog položaja radi navodne zavere da od BIM Slavije iznude oko 65.000.000 dinara (oko 1.200.000 dolara) za vreme stečajnog postupka.

Dana 1. oktobra, policija je u saradnji sa specijalnim tužiocem za organizovani kriminal uhapsila jedanaest ljudi u Zrenjaninu zbog zloupotrebe službenog položaja, falsifikovanja javnih dokumenata i mita. Među osumnjičenima su gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević, načelnik Odeljenja za gradsko planiranje Nikola Halas, predsednik Gradskog odbora Demokratske stranke Bratislav Tomić, direktor Turističke organizacije Zrenjanina Milan Milošev i nekoliko privatnih privrednika. Grupa je navodno iznudila oko 3.500.000 evra (oko pet miliona dolara) od zrenjaninske opštine dodeljujući odabranim privrednicima najatraktivnije parcele građevinskog zemljišta po niskim cenama. Ovi privrednici su ih potom prodavali po mnogo većim cenama. Prema navodima štampe, Halas je priznao na saslušanju da je primio mito od lokalnog investitora u iznosu od 10.000 evra (14.150 dolara), ali Knežević i ostali optuženi su negirali sve optužbe.

Dana 7. oktobra, policija je uhapsila Branka Gligorića, bivšeg menadžera, i Vericu Dujović, bivšeg finansijskog direktora Službenog lista pod sumnjom da su od preduzeća iznudili 180.000.000 dinara (oko 3.300.000 dolara) potpisujući ugovore i investirajući bez odobrenja vlasti. Prema policiji, Gligorić i Dujović su zaključivali štetne ugovore od 2002. do 2006.

Dana 27. oktobra, sud je četvrti put odložio suđenje Dejanu Simiću, bivšem viceguverneru Narodne banke Srbije, i direktoru Socijalističke partije Srbije Vladimiru Zagrađaninu, optuženima za korupciju. Simić je navodno primio 100.000 evra (141.500 dolara) da bi pristao da se registruje Kreditno-izvozna banka. Suđenje do kraja godine nije počelo.

U julu su Goran Kljajević, bivši predsednik Trgovinskog suda u Beogradu, i sudija Delinka Đurđević bili poslednja dva od ukupno dvadeset devet optuženika kojima se sudi za korupciju, zloupotrebu službenog položaja i nezakonit stečaj u suđenju „stečajnoj mafiji“, a koji su pušteni iz pritvora. Vrhovni sud je doneo odluku da više nema opasnosti da će optuženi pobeći, uništiti dokaze ili uticati na svedoke za vreme suđenje. Vlasti optuženike terete za prevaru u kojoj je trebalo da Trgovinski sud proglasi stečaj za preduzeća a Poštanska štedionica obezbedi jeftine zajmove povlašćenim privrednicima kako bi imovinu preduzeća kupili ispod tržišne cene. Krajem godine na koju se izveštaj odnosi suđenje je bilo u toku.

Dana 26. maja, Savetije Jović, jedan od 53 optuženika u slučaju „drumske mafije“, izvršio je samoubistvo u Nišu. Od 2006. ovo je treći optuženik u ovom predmetu koji je izvršio samoubistvo. Tužioci optužene terete za korišćenje lažnih platnih kartica i ilegalnog softvera na dve velike naplatne rampe u periodu od 2004. do 2006. što je državne prihode oštetilo za oko 6.500.000 evra (9.200.000 dolara). Suđenje je nastavljeno 28. maja i nastavilo se do kraja godine.

Tri službenika koji su pripremili policijski izveštaj protiv Ljubomira Gerića i još trojice bivših visokih službenika Elektroprivrede Srbije, prisilno su penzionisani ili im je čin snižen. Gerić i ostali direktori optuženi su zbog sporazuma sklopljenih između svog i još dva trgovinska preduzeća u periodu od 2001. do 2004. što je državnom budžetu nanelo štetu od više miliona dolara. Tužilaštvo do kraja godine nije podnelo zahtev za istragu.

Dana 20. juna, Mihalj Kertes, bivši načelnik Carina u vreme Miloševićevog režima, izjasnio se da nije kriv po optužnici koja ga tereti za prevaru i proneveru. Predmet, koji je deo istrage o „kiparskom pranju novca“ koja se nastavlja o bivšim Miloševićevim službenicima, bio je krajem godine u toku.

Vlada i dalje sporo primenjuje Zakon o pristupu informacijama iz 2004. godine, i u praksi generalno nije omogućavala pristup informacijama. Zakon predviđa javni pristup informacijama od „legitimnog javnog značaja“ (sa mnogim izuzecima) i ustanovljava nezavisnog poverenika, koga bira skupština, koji se bavi žalbama kada vladine agencije odbiju zahtev za informacije. Prema izveštajima Transparency International iz 2006, 81 procenat lokalnih institucija, 67 procenata javnih preduzeća i 35 procenata ministarstava nije ispunilo svoje obaveze po Zakonu o pristupu informacijama,iako su se zahtevi utrostručili od kraja 2005. do kraja 2006. Nevladine organizacije su izvestile da su njihovi zahtevi za informacije od vlasti često ostajali bez odgovora. Dana 22. decembra, poverenik za informacije od javnog značaja kritikovao je Bezbednosno-informativnu agenciju jer nije obezbedila informacije kao što po zakonu treba da učini; takođe je izdvojio Ministarstvo infrastrukturu i Naftnu industriju Srbije kao institucije koje se ne pridržavaju zakona.

Odeljak 4 Stav vlade o istragama međunarodnih i nevladinih organizacija o navodnim slučajevima kršenja ljudskih prava

Brojne nezavisne domaće i međunarodne oganizacije za ljudska prava uglavnom su obavljale svoju delatnost, u čemu ih vlada nije ograničavala, vršile su istrage i objavljivale svoje nalaze o pojedinim slučajevima u vezi sa ljudskim pravima. Međutim, ove grupe su često bile predmet uznemiravanja, pretnji i sudskih sporova za klevete zbog izražavanja kritičkih stavova o vladi, ili suprotnih nacionalističkim stavovima o Kosovu, Haškom tribunalu i ratovima vođenim devedesetih godina. Istaknute organizacije za ljudska prava su Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Fond za humanitarno pravo (FHP), Komitet pravnika za ljudska prava (JUKOM), Fond za otvoreno društvo, Inicijativa mladih za ljudska prava i Beogradski centar za ljudska prava.

Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, neki mediji i desničarske grupe pokrenule su kampanje protiv najistaknutijih nevladinih organizacija za ljudska prava i njihovih aktivista zbog stavova koje su izražavali o statusu Kosova. Dana 22. februara, na primer, aktivisti JUKOM-a primili su preteće telefonske pozive. Policijski inspektori su slučaj istraživali, ali niko nije uhapšen. Jedan broj internet foruma pozivao je na borbu protiv „nacionalnih izdajnika“ i „spaljivanje veštica“ (misli se na grupu istaknutih aktivistkinja za ljudska prava) i postavljao kućne adrese i ostale lične podatke aktivista na internet. U septembru i oktobru su dnevne novine Pravda i Kurir, nedeljnik Tabloid i nedeljni magazin Pečat objavljivali tekstove protiv predsednicE Helsinškog odbora za ljudska prava Sonje Biserko zbog kritičkih stavova, što je doprinelo neprijateljskoj atmosferi prema zagovornicima ljudskih prava uopšte.

Dana 27. februara, ministar za infrastrukturu Velimir Ilić dao je izjavu medijima tvrdeći da vlasti „ne mogu da spreče da neko ko je došao s Kosova pretuče one koji zagovaraju da Kosovo nije naše“. Dana 28. februara, grupa od 44 nevladine organizacije izrazila je zabrinutost navodeći da Ilićeva izjava deluje kao da se odobravaju verbalni i fizički napadi protiv svakog u društvu ko ima drugačije mišljenje.

Dana 30. septembra, grupa, za koju se veruje da su članovi Srpske radikalne stranke i koja je protestovala protiv hapšenja Radovana Karadžića nacrtala je kukasti krst na pročelju zgrade u kojoj se nalaze prostorije Helsinškog odbora. Ovaj incident se dogodio ubrzo nakon što je objavljeni godišnji izveštaj odbora o ljudskim pravima u Srbiji za 2007. izazvao kontroverze i medijske napade. Grupa je nasilno ušla u zgradu u kojoj je smešten Helsinški odbor, ali nije pokušala da uđe u prostorije organizacije. Dana 6. oktobra, dva lica su prišla i pretila Sonji Biserko dok je prilazila svojoj kući. Beogradska policija je brzo reagovala i obećala dodatne patrole, ali po obavljenoj istrazi niko nije uhapšen, a policija nije reagovala na zahtev Helsinškog odboraa za većom zaštitom nakon ovih incidenata. Helsinški odbor je takođe kritikovao to što vlada nije osudila napad na njihove prostorije.

Dana 1. decembra, aktivisti desničarske grupe „1389“ održali su ispred kancelarije JUKOM-a polučasovne demonstracije u pokušaju da uruče pismo u kojem se kritikuje direktorka JUKOM-a Biljana Kovačević-Vučo zbog uloge u „rasparčavanju srpske države“. U znak odgovora, JUKOM je objavio otvoreno pismo predsedniku Tadiću, premijeru Cvetkoviću i ministru unutrašnjih poslova Dačiću pozivajući vladu da „preduzme odgovarajuće mere protiv siledžija koji uznemiravaju građane Beograda a naročito predstavnike nevladinih organizacija“.

Nije bilo novih podataka u vezi sa napadom iz januara 2007. na Violetu Đikanović i Miloša Uroševića iz nevladine organizacije Žene u crnom, o napadu iz januara 2007. na aktivistu Inicijative mladih za ljudska prava Radojicu Buncića, niti o napadu iz jula 2007 na mlade članove Moje inicijative.

Saša Janković je i dalje bio na položaju nacionalnog ombudsmana, i davao je periodične javne izjave o problemima. Pokrajina Vojvodina ima sopstvenog ombudsmana, koji je tokom godine nezavisno radio. Prema podacima Ministarstva za ljudska i manjinska prava, ombudsman postoji u 14 od 169 opština u zemlji.

Tokom godine na koju se izveštaj odnosi, vlada je uhapsila i isporučila Stojana Župljanina i Radovana Karadžića, dvojicu od preostale četvorice optuženika koje traži Haški tibunal. Preostala dvojica, Ratko Mladić i Goran Hadžić, i dalje su u bekstvu, a Haški tribunal i dalje zahteva njihovo hapšenje.

Iako ustav zabranjuje ekstradiciju bilo koje osobe koja ima srpsko državljanstvo, zakon dozvoljava izuzetke u slučajevima ekstradicije građana Haškom tribunalu.

Odeljak 5 Diskriminacija, društvene zloupotrebe i trgovina ljudima

Ustav i zakon zabranjuju diskriminaciju na osnovu rase, pola, umanjenih sposobnosti, jezika i društvenog položaja; međutim, diskriminacija žena i etničkih manjina, kao i trgovina ljudima i nasilje nad ženama i decom predstavljali su problem. Tokom godine na koju se izveštaj odnosi, vlada je ponovo uspostavila Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, podigla ga na viši položaj i ispunila zahtev nevladinih organizacija da se ljudska i manjinska prava zastupaju na ministarskom nivou.
Žene

Silovanje, uključujući i silovanje koje počini suprug, kažnjivo je zatvorskom kaznom u trajanju do četrdeset godina zatvora. Aktivisti pretpostavljaju da se samo mali broj žrtava silovanja prijavljuje jer se žrtve plaše da će im se napadači osvetiti, ili da će doživeti poniženje na sudu. U retkim slučajevima, žrtve silovanja koje počini suprug podnose tužbu nadležnim organima. Ženske grupe su izvestile da su kazne često previše blage.
Nasilje nad ženama bio je problem, a visok stepen nasilja u porodici i dalje postoji. Nasilje u porodici je krivično delo za koje je zaprećena zatvorska kazna u trajanju do deset godina. Zakon ženama omogućava pravo da traže zabranu pristupa za napadače. Takve slučajeve je teško krivično goniti usled nedostatka svedoka i dokaza, kao i činjenice da svedoci i žrtve nerado svedoče. Studija koju je 2006. objavila Svetska zdravstvena organizacija navodi da je dve trećine žena izloženih fizičkom nasilju izjavilo da nisu tražile pomoć jer su smatrale da je takvo maltretiranje normalno ili ga nisu smatrale ozbiljnim. Malobrojne zvanične agencije koje se bave nasiljem u porodici nemaju odgovarajuća sredstva. Nevladine organizacije imale su aktivnu ulogu u borbi protiv nasilja nad ženama. Nevladina organizacija Osvit iz Niša nastavila je da vodi telefonsku liniju na romskom jeziku namenjenu ženama žrtvama nasilja u porodici ili zlostavljanja.
Izveštaj nekoliko romskih nevladinih organizacija objavljen aprila 2007. navodi da je od polovine ispitanika koji su hteli da razgovaraju o nasilju u porodici, preko 75 procenata prijavilo da je lično doživelo verbalno ili fizičko zlostavljanje. Ispitanici su rekli da ih policija nije zaštitila i da su bili isključeni iz nekih sigurnih kuća koje država finansira.

Viktimološko društvo Srbije je 2006. objavilo da je jedna trećina žena izložena fizičkom nasilju dok je polovina žena izložena psihičkom nasilju. Prema Udruženju sudija Srbije, međutim, nasilje u porodici se u veoma malom broju slučajeva prijavljuje, problem je široko rasprostranjen i obično dugotrajan. Nasilje često postaje način života u zemlji gde preovladavaju faktori koji tome doprinose kao što su finansijska zavisnost, prenatrpan životni prostor (uobičajeno je da više porodica živi zajedno), i nedostatak podrške šire porodice.

Prostitucija je nezakonita, mada se klijenti osoba koje se bave prostitucijom ne smatraju krivičnim prestupnicima.

Seksualno uznemiravanje je bilo uobičajeni problem, ali se o tome i dalje malo zna a tokom godine podnet je mali broj prijava. Po zakonu je seksualno uznemiravanje krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvorom u trajanju do šest meseci u lakšim slučajevima, odnosno do godinu dana kod zlostavljanja podređenog službenika ili štićenika.

Žene imaju jednaka zakonska prava kao i muškarci, uključujući ovde i jednakost po zakonu o porodici, zakonu o imovini i u sudskom sistemu i ova prava se generalno primenjuju u praksi. Vlada ima Savet za jednakost polova koji je tokom godine na koju se izveštaj odnosi radio sa nevladinim organizacijama na podizanju javne svesti o pitanjima jednakosti polova.

Tradicionalna shvatanja uloge polova, posebno u seoskim sredinama, za posledicu imaju diskriminaciju žena. U zabačenim seoskim sredinama, posebno u nekim manjinskim zajednicama, žene nemaju pravo upravljanja imovinom. U takvim sredinama uobičajeno je da muž određuje supruzi kako će glasati.

Društveni položaj žena se generalno smatra inferiornim u odnosu na onaj koji imaju muškarci a zastupljenost žena u poslovanju nije velika. Žene po zakonu imaju pravo da za isti posao dobiju jednaku novčanu nadoknadu kao muškarci; međutim, prema statistici u Nacrtu nacionalne strategije za poboljšanje položaja žena, navedenoj na okruglom stolu u oktobru, prosečna plata žena je 16% niža od one koju dobijaju muškarci, nezaposlenost žena u odnosu na muškarce je 54% veća, a svega 21% žena je na rukovodećim položajima. Republički zavod za statistiku je u novembru objavio da žene u proseku mesečno zarađuju 1.400 dinara (oko 25 dolara) manje nego muškarci.

Deca

Vlada je predano radila na pravima i dobrobiti dece. U oktobru je Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalnu politiku, naveo da 155.000 dece živi u siromaštvu, dok oko 161.000 dece prima neku vrstu socijalne pomoći. Ljajić je dodao da su deca iz izbegličkih zajednica i romskih porodica u najtežem položaju gde skoro 60 procenata romske dece živi u nehigijenskim naseljima a 46% nema nijedan obrok svakog dana. Takođe je naveo da su tokom 2007. državne institucije registrovale 1.640 slučajeva zanemarivanja dece i emocionalnog i fizičkog nasilja nad decom.

Romske porodice imaju izvesne teškoće u prijavljivanju rođenja dece uglavnom usled nedostatka stalne adrese ili dokumenata kojim se utvrđuje identitet roditelja.

Obrazovni sistem predviđa obavezno i besplatno devetogodišnje školovanje, uključujući godinu dana pre osnovne škole. Međutim, etničke predrasude, kulturne norme, i ekonomska oskudica nepovoljno deluju na neku decu, posebno Rome, kad je u pitanju pohađanje škole. Po jednom vladinom izveštaju iz avgusta 2007, 95% dece na vreme polazi u osnovnu školu, a 76-86% dece u uzrastu za srednju školu pohađa školu; međutim, izveštaj navodi da je pohađanje škole daleko manje zastupljeno među ugroženim grupama, uključujući Rome i siromašnu populaciju. Samo 14.4% dece u seoskim područjima pohađa predškolske ustanove.

Obrazovanje Roma je predstavljalo problem. Mnoga romska deca, naročito devojčice, ne idu u osnovnu školu iz porodičnih razloga, zbog nedostatka ličnih dokumenata, ili zbog procene nadležnih da deca nisu ispunjavala uslove za upis, ili zbog društvenih predrasuda. Prema izveštaju Instituta za otvoreno društvo, samo dva procenta romske dece pohađa predškolske ustanove, dok manje od 40 procenata pohađa osnovnu školu. U nekim slučajevima, deca koja su pohađala školu bila su izdvojena u odeljenja samo za Rome ili su sedela u poslednjim redovima u odeljenjima. Malobrojni nastavnici govore romski jezik, a mnoga romska deca nisu naučila srpski jezik. Neka romska deca su greškom smeštena u škole za decu sa posebnim potrebama jer im je bilo teško da uspešno rešavaju standardizovane testove na srpskom jeziku zbog romskog jezika i kulturnih normi. U oktobru je Ministarstvo za obrazovanje najavilo uvođenje pomoćnih nastavničkih mesta za Rome u predškolskim ustanovama i osnovnim školama.

Iako zakon predviđa besplatnu medicinsku negu u državnim bolnicama, a postoji i spisak lekova sa tkz. pozitivne liste koji su takođe besplatni, bilo je izveštaja da je usled korupcije nekima bio ograničen pristup lečenju. Romska deca često nisu vakcinisana.

Zlostavljanje dece predstavljalo je problem. U decembru je predstavnik državnog saveta za prava dece izvestio da se u državnim centrima za socijalnu pomoć širom zemlje i dalje primećuje porast zlostavljanja dece i zanemarivanje u porodici; u 22 procenta takvih slučajeva, koje su centri dokumentovali, bilo je fizičkog zlostavljanja. Prema Izveštaju o strategiji za smanjenje siromaštva, broj prijavljenih slučajeva nasilja u porodici porastao je 2006. Iako je nastavnom osoblju naloženo da prijave slučajeve u kojima sumnjaju da se radi o zlostavljanju dece, to se često ne radi. Policija je uglavnom reagovala na prijave i tokom godine su vođeni krivični postupci u slučajevima zlostavljanja dece. Psihološka i pravna pomoć je omogućena žrtvama, a takođe postoji i centar za traume od incesta. Porastao je broj slučajeva u kojima deca zlostavljaju svoje vršnjake.

Dečji brakovi su problem u nekim zajednicama, posebno među Romima i u seoskim sredinama na jugu i istoku Srbije. U romskoj zajednici, dečaci i devojčice generalno stupaju u brak između četrnaeste i osamnaeste godine, prosečno u šesnaestoj godini života, a dečaci se načelno žene nekoliko godina kasnije od devojčica. Dečji brakovi su najčešći kod Aškalija muslimana, od kojih je većina sa Kosova a žive u drugim delovima zemlje kao interno raseljena lica.

Trgovina ljudima

Zakon zabranjuje sve oblike trgovine ljudima; međutim, bilo je izveštaja o trgovini ljudima preko teritorije Srbije i, u manjoj meri, u i iz zemlje.

Srbija je tranzitno područje, zemlja-izvor i odredište za trgovinu ženama i decom. Trgovina ljudima u okviru zemlje povećana je u odnosu na prethodne godine, a broj identifikovanih lokalnih žrtava bio je mnogo veći od broja stranih žrtava. U manjoj meri nego prethodnih godina, Srbija je tranzitno područje za žene, žrtve trgovine ljudima, koje se šalju u Zapadnu Evropu. Primarne zemlje-izvori za trgovinu ljudima u Srbiju i iz nje jesu istočnoevropske i centralnoazijske zemlje. Maloletnici čine oko četrdeset procenata svih identifikovanih žrtava. Trgovina ljudima se obavlja u cilju komercijalne seksualne eksploatacije, rada, prosjačenja, prisilnih brakova i usvajanja.

Romi, siromašne seoske porodice i lica bez ličnih dokumenata u najvećoj su opasnosti da postanu žrtve trgovine ljudima. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike i nevladina organizacija Centar za dečja prava su 2006. objavili rezultate istraživanja koji su pokazali da su romska deca i deca iz siromašnih, seoskih zajednica i starateljskih porodica u najvećoj opasnosti od zloupotrebe dečjeg rada, uključujući prosjačenje, krađe, prostituciju, prodaju narkotika i teški fizički rad. Neka romska deca su bila žrtve trgovine ljudima u okviru romske zajednice a prodavani su i Romima u inostranstvu u cilju eksploatacije u kriminalnim grupama koje se bave prosjačenjem i krađama.

Trgovci ljudima su uglavnom deo malih kriminalnih grupa sa međunarodnim vezama. U većini slučajeva, prijatelji ili članovi porodice uspostavili su kontakt između trgovaca ljudima i žrtava.

Trgovci ljudima su žrtve vrbovali putem oglasa u kojima se tražila pratnja i navodile se bračne i poslovne ponude. Žene su povremeno svesno odlazile da rade kao prostitutke da bi tek kasnije postale žrtve trgovine ljudima. Vlasti su prijavile da su internet i SMS poruke postali sve češće metode vrbovanja žrtava.

Vlasti su nastavile da finansiraju programe za borbu protiv trgovine ljudima. Početkom godine na koju se izveštaj odnosi, novi zakon je uveo obaveznu, dodatnu poštansku marku kako bi se stvorio prihod za sprovodjenje aktivnosti u borbi protiv trgovine ljudima. Agencija za koordinaciju zaštite žrtava isplatila prihod od poštanskih maraka nevladinim organizacijama koje su pružale direktnu pomoć žrtvama.

Krivični zakon razlikuje trgovinu ljudima i krijumčarenje. Za trgovinu ljudima zaprećena je kazna od dve do deset godina zatvora; za trgovinu maloletnicima, kazna od najmanje tri godine zatvora; ukoliko se trgovina ljudima završi smrtnim ishodom, kazna je najmanje deset godina zatvora; ukoliko dođe do teških telesnih povreda, kazna je od tri do petnaest godina; u slučajevima višestruke trgovine ljudima ili ukoliko ju je počinila organizovana grupa, kazna je najmanje pet godina zatvora.

Tokom godine vlasti su podnele preko trideset krivičnih prijava zbog trgovine ljudima. Predstavnici Vlade procenili su da je broj neidentifikovanih slučajeva porastao. Grupe za borbu protiv trgovine ljudima radile su sa žrtvama, uključujući 55 žrtavakoje su identifikove tokom godine na koju se izveštaj odnosi. Policija je prvobitno uputila 40 žrtava na identifikaciju, dok su nevladine organizacije i ostale grupe uputile preostalih 15.

Vlasti su u borbi protiv trgovine ljudima sarađivale sa susednim zemljama, uključujući Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Mađarsku, Sloveniju, Bugarsku, Rumuniju, Grčku i Ukrajinu. Međutim, zakon zabranjuje ekstradiciju građana, uključujući i osobe sa dvojnim državljanstvom (izuzev u slučaju Haskog tribunala za ratne zločine) i vlasti nisu isporučile građane optužene za trgovinu ljudima u drugim zemljama.

U maju je počelo suđenje Senadu Palamaru, bivšem javnom tužiocu u Novom Pazaru,i još dvanaestorici optuženika zbog vođenja lanca aktivnosti u trgovini ljudima i prostitucijom. Palamar navodno nije sproveo istragu , niti je prijavio žrtve trgovine ljudima, prisiljene na prostituciju u noćnom klubu u Novom Pazaru, kao i da ih je navodno seksualno zlostavljao. Dvanaest optuženika je osuđeno na kazne zatvora od jedne do osam godina, ali su Palamar i dvojica policajaca pušteni posle vremena koje su proveli u zatvoru do kraja suđenja.

Dana 25. oktobra, Ministarstvo unutrašnjih poslova objavilo je da je uhapšen Nebojša Vojnić, policajac iz Subotice, optužen da je omogućio prodaju osamnaest građana iz Albanije i Makedonije u Mađarsku. Policija je optužila Vojnića da je primio 3.600 evra (5.100 dolara) za transport ilegalnih imigranata od Subotice do mađarske granice. Policija je takođe uhapsila Redžepa Aliaja, navodnog organizatora kriminalne grupe za trgovinu ljudima, i Dejana Tikvickog, optuženog za smeštaj imigranata u Subotici.

Dana 6. novembra, policija je u Novom Pazaru uhapsila tridesettrogodišnjeg Elvira Jašarevića pod optužbom da su on, Edvin Jašarević, Mithat Bisevec i Veljko Stanković vodili kriminalnu grupu za trgovinu ljudima i prostituciju od 2006. do kraja juna. O tome do kraja godine na koju se izveštaj odnosi nije bilo više podataka.

Dana 19. novembra, vlada je imenovala službenika Ministarstva unutrašnjih poslova Mitra Đuraškovića za novog koordinatora Nacionalnog tima za borbu protiv trgovine ljudima, koji je došao na to mesto pošto se prethodni koordinator penzionisao decembra 2007. Državni tim za borbu protiv trgovine ljudima objedinjava vladine agencije, kao i nevladine i međunarodne organizacije, i predvodi državne napore u borbi protiv trgovine ljudima. Policijske snage za borbu protiv organizovanog kriminala imaju specijalizovanu jedinicu koja se isključivo time bavi, a snage pogranične policije imaju kancelariju koja se bavi isključivo borbom protiv trgovine ljudima i protiv krijumčarenja stranaca. Predstavnici vlasti pomagali su u međunarodnim istragama i učestvovali u operacijama protiv trgovine ljudima na regionalnim nivou.

Vlada je obezbedila privremene boravišne vize žrtvama bez obzira na to da li su pristali da svedoče protiv svojih trgovaca, obezbedila zaštitu žrtava i svedoka, i nije krivično gonila žrtve.

Vladina agencija zadužena za koordinaciju zaštite žrtava radila je na pravilnoj identifikaciji žrtava i njihovom upućivanju službama za pomoć. Svaka policijska stanica ima centralno mesto za trgovinu ljudima kako bi se omogućila brza reakcija i pomoć potencijalnim žrtvama. Posebna prihvatilišta za domaće i strane žrtve trgovine ljudima radila su tokom godine. Tokom godine na koju se izveštaj odnosi, trideset pet žrtava smešteno je u dva prihvatilišta i Centar za decu bez roditeljskog staranja. Nevladina organizacija Astra i Ministarstvo unutrašnjih poslova obezbedili su dežurne telefonske linije za žrtve trgovine ljudima. Nevladine organizacije, državne agencije i dobrovoljci žrtvama su pružali pravnu, medicinsku, psihološku i drugu pomoć. Nevladina organizacija Atina vodila je program dugoročne reintegracije za žrtve.

Međunarodna organizacija za migracije (IOM) obezbeđivala je sredstva za repatrijaciju stranih žrtava. Tokom godine nevladina organizacija Atina takođe je imala ograničena sredstva za repatrijaciju.

IOM i Organizacija za bezbednost i saradnju Evrope (OEBS) finansirale su programe obuke za policiju i socijalne radnike.

Napori vlasti i nevladinih organizacija u podizanju svesti o borbi protiv trgovine ljudima uključivale su konferencije o trgovini ljudima i kampanje za podizanje svesti. Astra je pokrenula kampanju za podizanje svesti pod nazivom „Gole činjenice“, a Atina i IOM su učestvovali u televizijskoj kampanju za borbu protiv trgovine ljudima.

Osobe sa umanjenim sposobnostima

Ustav i zakon zabranjuju diskriminaciju osoba sa umanjenim sposobnostima prilikom zapošljavanja, obrazovanja, u pogledu dostupnosti zdravstvene zaštite ili pri pružanju drugih državnih usluga, i vlada je generalno primenjivala ovaj zakon. Međutim, problem je predstavljao nedostatak fizičkog pristupa starim državnim zgradama i javnom prevozu. Zakon predviđa omogućen fizički pristup u nove javne zgrade za osobe sa umanjenim sposobnostima, i vlada je ovu odredbu u praksi uglavnom primenila.

Centar za samostalan život (CIL), nevladina organizacija za prava osoba sa umanjenim sposobnostima, izvestila je da većina osoba sa umanjenim sposobnostima živi izolovano od zajednice i da objekti za njihovo obrazovanje i negu ne postoje ili su neadekvatni.

Nezaposlenost je i dalje ozbiljan problem osoba sa umanjenim sposobnostima. Prema državnim procenama koje je u novembru iznela Nacionalna služba za zapošljavanje, zaposleno je svega 21.000 od 700.000 osoba sa umanjenim sposobnostima. Nedostatak adekvatnog radnog prostora, uz generalno visoku stopu nezaposlenosti, otežava osobama sa umanjenim sposobnostima da dođu do radnog mesta. Iako nije bilo izveštaja o otvorenoj diskriminaciji osoba sa umanjenim mentalnim ili fizičkim sposobnostima, CIL je izvestio da je teško odrediti je li bilo diskriminacije pri zapošljavanju pošto poslodavci obično navode druge razloge zbog kojih ne zapošljavaju osobe sa umanjenim sposobnostima. Studija koju su 2006. objavili Centar za razvoj angažmana i Centar za alternativne studije pokazuje da je 87 procenata osoba sa umanjenim sposobnostima nezaposleno. Studija takođe pokazuje da je veći procenat žena sa umanjenim sposobnostima zavistan od javne pomoći u poređenju sa muškarcima sa umanjenim sposobnostima. U decembru je ministar za rad i socijalnu politiku izvestio da sedamdeset procenata ljudi sa umanjenim sposobnostima živi u siromaštvu, dok pedeset procenata preživljava oslanjajući se na razne oblike državne pomoći.

U izveštaju objavljenom februara 2007, HCS navodi da su životni uslovi u psihijatrijskim bolnicama u zemlji često neadekvatni a da osoblje nije obučeno za rad sa ovakvim slučajevima. Većina institucija su veliki objekti, izolovani od zajednice. Mnogi pacijenti ostaju u institucijama po deset ili dvadeset godina jer drugih mogućnosti nema. Prava psihijatrijskih pacijenata nisu zaštićena zakonom i propisima. HCS je izvestio da su neki pacijenti bili protiv svoje volje zatvoreni u zaključana odeljenja duže nego što je to medicinski opravdano i da može doći do zloupotreba tretmana kao što je dugotrajna fizička imobilizacija.

U novembru 2007. Međunarodna organizacija za prava osoba sa umanjenim mentalnim sposobnostima (MDRI) objavila je izveštaj o državnim objektima za osobe sa umanjenim mentalnim sposobnostima. Izveštaj pod nazivom „Mučenje a ne lečenje“, izneo je kritike na račun objekata zbog neadekvatne higijene i tretmana pacijenata. Izveštaj takođe navodi nedostatak obuke za osoblje i pomanjkanje nadzora nad njihovim aktivnostima, što za posledicu ima zlostavljanje pacijenata. MDRI je naveo primere pacijenata koji su neprestano privezani za krevet. Ministarstvo za socijalna pitanja primetilo je da, mada je izveštaj delimično tačan kad su u pitanju opisi najgorih ustanova, uslovi nisu toliko ekstremni u svim objektima.

Nacionalne/Rasne/Etničke manjine

Dana 29. aprila, u izveštaju Evropske komisije za borbu protiv rasizma i netolerancije (ECRI) navedeno je da u zemlji postoji neprijateljsko raspoloženje prema nacionalnim i etničkim manjinama koje čine 25 do 30 procenata populacije i uključuju etničke Mađare, Bošnjake, Rome, Slovake, Rumune, Vlahe, Bugare, Hrvate i druge.

Romi, koji čine 1,4 procenta populacije, i dalje su najugroženija manjinska zajednica. Romi su bili meta verbalnog i fizičkog uznemiravanja, koje su vršili obični građani, policijskog nasilja i društvene diskriminacije.

Dana 4. avgusta, policija je u Kuršumliji navodno pretukla Ivicu i Tonija Jovanovića, dvojicu Roma optuženih za krađu vodomera, kako bi iznudila priznanje. Policija je Jovanoviće oslobodila nakon što su uhapšena druga lica osumnjičena za krađu.

Dana 29. oktobra, policija je uhapsila Darku M. iz Požege i Miloša M. i Vladana M. iz Lajkovac po krivičnoj prijavi koja je usledila nakon pokušaja da spale tursku zastavu na glavnom trgu u Čačku. Policija je podnela krivičnu prijavu protiv ova tri lica za raspirivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netolerancije prema muslimanima.

U maju je Okružni sud u Požarevcu potvrdio odluku nižeg suda u Velikom Gradištu da se plati odšteta romskom maloletniku koji je bio žrtva seksualnog uznemiravanja.

Nije bilo novih podataka o sledećim slučajevima iz 2007. godine: slučaj ispisivanja svastika i antiromskih grafita sprejom na trideset romskih kuća u januaru u selu Međa u Opštini Leskovac; napad grupe Srba u februaru na predsednika i nekoliko članova Demokratskog udruženja Roma u Beogradu; i niz napada u avgustu na Rome u Beogradu, uključujući uništavanje kuća, fizičke napade i grafite koji odražavaju govor mržnje.

Mnogi Romi i dalje žive nezakonito u bespravnim naseljima bez osnovnih usluga kao što su školstvo, medicinska nega, voda i kanalizacija. Neka naselja se nalaze na vrednim industrijskim ili komercijalnim lokacijama koje privatni vlasnici žele da ponovo preuzmu; neka su na lokacijama državnih preduzeća koja treba da budu privatizovana. Tokom godine na koju se izveštaj odnosi beogradske vlasti su nastavljale da odlažu uništavanje naselja na privatizovanom zemljištu dok ne budu u stanju da pronađu drugačiji smeštaj. Nekoliko pokušaja da se Romi presele nisu uspeli jer su stanovnici naselja u koje je trebalo da budu preseljeni protestovali.

Srbija je u junu preuzela predsedavanje Dekadom uključenja Roma u kojoj učestvuje jedanaest zemalja. Vlada je za prioritete odredila poboljšanje stambenih uslova i ukidanje diskriminacije u obrazovanje. Početkom septembra Osman Balić, koordinator Lige za dekadu Roma, primetio je da su državne institucije nastavile da diskriminišu Rome i apelovao na predsednika države i predsednicu parlamenta da se situacija poboljša.

Uz podršku Razvojnog programa Ujedinjenih nacija (UNDP), ministarstvo za ljudska i manjinska prava u oktobru i novembru održalo je javne rasprave u Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu i Beogradu o državnoj strategiji za unapređenje položaja Roma. U oktobru je ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić najavio početak projekta koji će omogućiti Romima da rođenje dece i ostale podatke besplatno upišu u matične knjige. Iz državnog budžeta usvojenog 29. decembra izdvojeno je milijardu i dvesta miliona dinara (oko 218.000.000 dolara) za poboljšanje položaja romske manjine, što je desetostruko više od iznosa koji su ranije izdvajani. Zamenik predsednika vlade je izjavio da će prioritet biti dat rešavanju stambenih problema i programima za borbu protiv disrkiminacije u sistemu obrazovanja.

Iako ne u velikoj meri, ipak je bilo slučajeva vandalskog ponašanja i fizičkih napada na manjine u Vojvodini, uključujući etničke Mađare.

Nakon što je nezavisnost Kosova proglašena u februaru, grupa u Somboru je delila besplatan hleb građanima ispred pekara u vlasništvu Albanaca i Goranaca kako bi građane navela da ne kupuju u njihovim radnjama. Razbijeni su prozori na nekoliko pekara. Okružni tužilac je podneo zahtev za pokretanje istrage o aktu raspirivanja rasne, verske i nacionalne mržnje, ali novih podataka nakon toga nije bilo.

YUCOM je u maju izvestio da su nepoznata lica sprejom ispisala grafit na muslimanskoj kući na Paliću koji poziva na etnički motivisano nasilje i proterivanje nesrba. Zvaničnici lokalne policije naredili su vlasniku kuće da ukloni grafit a lokalnim službenicima zabranili da ga fotografišu.

U septembru se niz video snimaka pojavio na veb-stranici YouTube koji pozivaju na atentat na Nenada Čanka, lidera Lige vojvođanskih socijaldemokrata (LSV). Čanak je pozvao policiju da istraži pretnje i uhapsi autora, ali do kraja godine nije pokrenuta policijska istraga.

Dana 27. oktobra, prolaznici su otkrili grafite, uključujući kukasti krsti brojeve 18 i 88 (šifre koje predstavljaju inicijale Adolfa Hitlera i pozdrav "Hajl Hitler"), u trenutku kada se na novosadskom keju obeležavala godišnjica hapšenja januara 1942. u kojem su mađarski nacisti pobili i bacili u reku preko 1.300 Jevreja, Roma i etničkih Srba. Predstavnici nevladinih organizacija i političkih stranaka, uključujući DS, G17 Plus i LSV osudili su grafite i zahtevali istragu i hapšenje počinilaca. Liberalnodemokratska stranka je takođe zahtevala zabranu neonacističkih i antisemitskih organizacija.

Zakon dozvoljava zvaničnu upotrebu svakog jezika i pisma nacinalnih manjina koje predstavljaju petnaest procenata populacije u datom području. U avgustu su opštinske vlasti u Priboju odbacile predloge lokalnih opozicionih stranaka da su u zvaničnu upotrebu uvedu bošnjački jezik i latinica, iako Bošnjaci prema popisu iz 2002. čine 23% populacije. Mnogi lingvisti smatraju bošnjački i srpski dijalektima istog jezika, a u zemlji je upotreba latinica široko rasprostranjena.

Lideri etničkih Albanaca u južnim opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa i dalje se žale na malu zastupljenost etničkih Albanaca u državnim institucijama na lokalnom nivou. Koalicija etničkih Albanaca učestvovala je na majskim parlamentarnim izborima što je dovelo do jednog albanskog poslanika u parlamentu. Ostale albanske političke stranke su odlučile da ne podrže koaliciju i nisu učestvovale na izborima.

Dana 29. avgusta, Vlada je naimenovala ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu Milana Markovića za šefa Koordinacionog tela za Južnu Srbiju koje koordiniše politiku i pomoć regionu. Vođe etničkih Albanaca pozdravile su ovo naimenovanje, ali su posle odluke Vlade da se diplome koje su kosovski univerziteti izdali nakon 1999. godine, lokalne albanske političke vođe bojkotovale rad Koordinacionog tela. Dana 30. oktobra, Vlada je odluku poništila, ali je saradnja između Albanaca na jugu Srbije i Koordinacionog tela i dalje bila problem krajem godine na koju se izveštaj odnosi.

Vlasti su preduzimale izvesne korake u borbi protiv nasilja i diskriminacije usmerenih prema manjinama. Otvorena je dežurna telefonska linija za nacionalne manjine i sve ostale sa problemima u vezi sa ljudskim pravima.

Kao alternativu časovima veronauke iz „tradicionalnih“ religija, vlasti su učenicima dali mogućnst da pohađaju časove građanskog vaspitanja što uključuje informacije o kulturama manjina i multietničkoj toleranciji.

Za vreme protesta koji je 11. oktobra organizovala Antifašistička kampanja, policija je uhapsila više od trideset pristalica neonacističke organizacije koji su došli na kontramiting. Ministarstvo unutrašnjih poslova ni jednoj ni drugoj grupi nije izdalo odobrenje za okupljanje. Dana 13. oktobra, beogradska policija je podnela brojne prijave protiv pristalica neonacističke organizacije, uključujući krivične prijave za napad u kojem su demonstranti bacali kamenje i druge predmete na policiju.

Dana 21. oktobra, Okružni sud u Čačku osudio je Darka Obrenovića, Milana Milosavljevića, Nikolu Cvetkovića i Mladena Ikonića na zatvorske kazne u trajanju od deset do osamnaest meseci zbog napada izvršenog 7. marta na fudbalera iz Gane Solomona Opokua. Dragan Dragović kažnjen je sa šest meseci zatvora zbog pretnji svedoku. Nakon fudbalske utakmice u Čačku, optuženi su najpre Opokua vređali na rasnoj osnovi a zatim ga napali i pretukli.

Dana 14. novembra, Okružni sud u Čačku osudio je Dragana Dragovića, Slobodana Gostiljca i Jovicu Ristića na po šest meseci zatvora a još dvadeset tri navijača fudbalskog tima Borac uslovno je osudio na četiri meseca zatvora zbog podsticanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netolerancije. Kazne su dosuđene nakon što su u incidentu 2006. navijači u belim kapuljačama, kakve su nosili pripadnici Kju kluks klana, dovikivali uvrede na rasnoj osnovi Majklu Temvanjiri, igraču Borca iz Zimbabvea.

Ostale društvene zloupotrebe i diskriminacija

Nasilje i diskriminacija homoseksualaca bila je problem. Obimno ispitivanje društvenih pogleda na homoseksualnost i stavove prema lezbijkama, biseksualcima, gej i transgender osobama, sprovedeno u februaru i martu, pokazalo je da preovladava mišljenje da je homoseksualnost bolest i da predstavlja pretnju društvu. Na nekim neonacističkim veb-stranicama i Facebook-u u Srbiji nalaze se forumi i grupe protiv lezbijki, biseksualaca, gej i transgender osoba.

Za vreme održavanja takmičenja za pesmu Evrovizije u maju, desničarska omladinska grupa Obraz organizovala je odrede koji su patrolirali Beogradom i protestovali protiv „ulične konferencije lezbijskih i gej grupa“. Grupa je navela da neće tolerisati nikakvo javno promovisanje „zla“, ali nije bilo izveštaja o incidentima.

Dana 19. septembra, grupa od dvadesetak mladića sa hirurškim maskama i kapuljačama napala je učesnike festivala za homoseksualna prava u Beogradu. Nekoliko učesnika pretrpelo je lakše povrede, dok je jednom američkom građaninu slomljena ruka i doživeo je potres mozga. Prema novinskim izveštajima, policija je brzo reagovala i uhapsila dva napadača protiv kojih su podnete krivične prijave. Do kraja godine na koju se izveštaj odnosi nije bilo novih podataka o ovom slučaju.

Iako zakon o radiodifuziji zabranjuje diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije, neki mediji su prenosili sadržaje uvredljive za homoseksualce. U prikazu objavljenom u maju u dnevnom listu Politika napadano je prisustvo lezbijki, biseksualca, gej i transgender osoba na takmičenju za pesmu Evrovizije; jedan broj organizacija za ljudska prava i prava homoseksualaca kritikovao je prikaz kao govor mržnje. Dana 2. juna, beogradski tabloid Kurir objavio je intervju, pod nazivom „Dinamitom na pedere“, sa Predragom Radetićem, koji je 21. maja uhapšen kad je pokušao da, opasan eksplozivom, uđe na zabavu priređenu za goste i učesnike Evrosonga.

Dana 11. decembra, predstavnici nevladine organizacije Kvirija objavili su saopštenje pozivajući vlasti da reaguju na antigej plakate postavljene širom Beograda 10. decembra. Plakati, koje je osmislila desničarska organizacija Naši, prostačkim i uvredljivim jezikom kritikuju grant koji je Ministarstvo kulture dalo Kviriji za pokretanje veb-stranice. Saopštenje nevladine organizacije takođe poziva da se Naši zabrane kao organizacija koja podstiče mržnju i netoleranciju.

Dana 23. decembra, nevladina organizacija Gej strejt alijansa (GSA) izdala je saopštenje u kojem je izrazila zadovoljstvo povodom prve sudske odluke da se izrekne kazna zbog pretnje članovima gej zajednice. Beogradski prekršajni sudija Snežana Aleksić odredila je da B.P. iz Rušnja plati 10.000 dinara (oko 180 dolara) zbog slanja brojnih pretećih SMS poruka aktivisti Gej strejt alijanse L.P. u aprilu. GSA je, međutim, kritikovala policijsko odeljenje beogradske opštine Palilula koje nije bilo voljno da prihvati prijavu lica L.P. i takođe je istakla da policija u beogradskoj opštini Novi Beograd tek treba da istraži pretnje protiv čelnika GSA Borisa Milićevića koje je grupa prijavila u oktobru.

Nevladine organizacije su izvestile o diskriminaciji osoba zaraženih HIV virusom odnosno obolelim od side, uključujući i to gube posao i da ih susedi uznemiraju. Nevladine organizacije i neki zdravstveni radnici takođe su izvestili da pojedini zdravstveni radnici diskriminišu ovakva lica. Nevladina organizacija Sunce je 2007. saopštila da je strah od diskriminacije sprečio mnoge osobe da se testiraju i da je, usled toga, stvarni broj HIV-pozitivnih lica u zemlji deset puta veći od prijavljenih 2.088 slučajeva. Istraživanje Ministarstva zdravlja o grupama koje su u opasnosti da se zaraze HIV virusom pokazalo je da postoji potreba da se usvoje propisi koji bi regulisali lečenje osoba zaraženih HIV virusom i obolelih od side.

Odeljak 6 Prava radnika
a. Pravo na udruživanje

Zakon i ustav propisuju da svi radnici, izuzev vojnog i policijskog osoblja, imaju pravo da se učlane ili osnivaju sindikate po svom izboru, što je uslovljeno restrikcijama u koje spada odobrenje Ministarstva za rad i izjava poslodavca da je vođa sindikata u stalnom radnom odnosu, a što se navodno svodi na to da je neophodna i dozvola poslodavca. Državni savez sindikata samostalnih delatnosti Srbije, savez sindikata oformljen u socijalističkom periodu i koji je imao podršku režima Slobodana Miloševića, brojniji je od nezavisnih radničkih sindikata u javnom sektoru. Međutim, nezavisni sindikati su uspeli da se organizuju i u ime svojih članova obraćaju upravi u državnim preduzećima. U državnom sektoru, 55 do 60 procenata radnika učlanjeno je u sindikate. U privatnom sektoru, 13 do 15 procenata članovi su sindikata, dok je novoprivatizovanim preduzećima 35 procenata radnika učlanjeno u sindikate.

Zakon i ustav dozvoljavaju da sindikati neometano obavljaju svoje aktivnosti, a vlada je to pravo štitila u praksi.

Zakon i ustav predviđaju pravo na štrajk izuzev za osobe koje obezbeđuju neophodne usluge kao što su javne usluge, radio i televizijsko emitovanje, proizvodnja hrane, zdravstvo, obrazovanje, socijalne službe, vojne i obaveštajne službe, rad u hemijskoj, čeličnoj i metalnoj industriji i poštanske usluge. Zaposleni u tim oblastima čine preko pedeset procenata svih zaposlenih i štrajk moraju najaviti najmanje deset dana unapred i obezbediti „minimalni proces rada“. Radnici su koristili pravo na štrajk. Dana 17. decembra, na primer, nakon dva kratka prekida rada, preko trista radnika hemijske fabrike Nevena u Leskovcu započeli su generalni štrajk zahtevajući isplatu zaostalih zarada.

Tri javna preduzeća na jugu Srbije prodala su radnička odmarališta i prihod razdelila samo članovima državnog saveza sindikata.

b. Pravo na organizovanje i kolektivno pregovaranje
Zakon štiti pravo na organizovanje i kolektivno pregovaranje, i to pravo se slobodno ostvarivalo u praksi. Zakon propisuje da svako preduzeće sa više od deset zaposlenih mora imati sporazum o kolektivnom pregovaranju. Međutim, da bi se sa poslodavcem pregovaralo, u sindikat mora biti učlanjeno petnaest procenata zaposlenih. Da bi se pregovaralo sa vladom, u sindikat mora biti učlanjeno deset procenata svih zaposlenih. Sporazumom o kolektivnom pregovaranju obuhvaćeno je otprilike četrdeset procenata zaposlenih radnika.

U aprilu, gotovo tri godine nakon isteka prethodnog sporazuma, vlada je zaključila novi opšti sporazum o kolektivnom pregovaranju sa državnim savezom sindikata samostalnih delatnosti Srbije i nezavisnim sindikatom Nezavisnost. U sporazumu se navode opšta prava radnika kao što su godišnji odmor i bolovanje, kao i beneficije zaposlenih. Sporazum je proširio delokrug kolektivnog pregovaranja obuhvatajući sve zaposlene i poslodavce u zemlji bez obzira na članstvo u sindikatima odnosno udruženjima poslodavaca. Sindikati i preduzeća su generalno bili zadovoljni novim sporazumom i proširenim delokrugom. Međutim, početak globalne finansijske krize odložio je stupanje sporazuma na snagu.

Zakon ne zabranjuje diskriminaciju sindikata. Prema podacima sindikata Nezavisnost, tokom godine na koju se izveštaj odnosi bilo je slučajeva diskriminacije sindikata i kršenja radničkih prava. Prema podacima nevladinih organizacija Felicitas i Centar za demokratiju, najčešća kršenja radničkih prava predstavljaju rad bez ugovora o zapošljavanju; neisplaćivanje zarade, prekovremenog rada i doprinosa; poslodavci ne isplaćuju naknadu za porodiljsko bolovanje; diskriminacija na osnovu pola i starosti; diskriminacija osoba sa umanjenim sposobnostima; nebezbedni uslovi za rad, i uznemiravanje. Radnici otpušteni zbog sindikalne aktivnosti imali su zakonsko pravo da se vrate na posao. Prema podacima sindikata Nezavisnost, tokom godine na koju se izveštaj odnosi nije bilo slučajeva da su radnici otpuštani zbog sindikalne aktivnosti.

Ne postoje posebni zakoni ili izuzeća od redovnih zakona u radu u tri izvozne proizvodne zone stvorene 2007.

c. Zabrana prinudnog ili obaveznog rada
Zakonom i ustavom je zabranjen prinudni i obavezni rad, uključujući i rad dece; međutim, žene i deca su bili žrtve trgovine ljudima u cilju komercijalne seksualne eksploatacije, rada i prosjačenja.

d. Zabrana rada dece i donja starosna granica pri zapošljavanju

Vlada efikasno primenjuje zakone koji decu štite od eksploatacije pri radu; međutim, bilo je izveštaja da su deca bila žrtve trgovine ljudima u cilju komercijalne seksualne eksploatacije, rada i prosjačenja. U seoskim i poljoprivrednim zajednicama uobičajeno je da mlađa deca pomažu svojim porodicama u poslu. Deca, naročito romska, takođe obavljaju razne neprijavljene sitne poslove, obično peru prozore na automobilima ili prodaju manje stvari kao što su novine. Romsku decu često sopstvene porodice prisiljavaju na fizički rad, teraju na prosjačenje, ili ih prodaju u inostranstvo gde se organizovano bave prosjačenjem ili krađom.

Donja starosna granica pri zapošljavanju jeste petnaest godina, a za radnike mlađe od osamnaest godina potrebna je pismena dozvola roditelja ili staratelja. Zakon o radu propisuje veoma određene uslove za rad mladih radnika i ograničava radnu nedelju na 35 radnih sati. Kazne uključuju novčane globe do 780.000 dinara (oko 14.100 dolara).

Inspekcija rada pri Ministarstvu za rad proveravala je tokom inspekcije da li postoji rad dece; međutim, Ministarstvo je izvestilo da tokom godine nije naišlo na kršenje zakona u ovom pogledu. Prema podacima nevladinih organizacija Felicitas i Centar za demokratiju, nije bilo slučajeva rada dece u fabrikama. Ministarstvo je takođe uvrstilo prevenciju zapošljavanja dece u svoje redovne programe za zaštitu dece i porodice.

e. Prihvatljivi uslovi rada

U periodu juli-decembar u Srbiji je minimalnu mesečnu zaradu odredio Socijalno-ekonomski savet na 13.572 dinara (oko 250 dolara). Minimalna zarada nije bila dovoljna za pristojan životni standard radnika i njegove porodice. U preduzećima gde postoje sindikati, minimalna zarada je uglavnom efikasno primenjena zbog sindikalnog nadzora. Ovo nije bio slučaj u manjim privatnim preduzećima, gde poslodavci ne žele ili ne mogu da plate minimalne zarade i obavezne doprinose. U ovakvim preduzećima obično rade neprijavljeni radnici. Većina radnika ne prijavljuje kršenje zakona o radu jer se plaše da će izgubiti posao. Minimalna zarada ustanovljena je transparentno i trojno. Inspekcija rada je odgovorna za primenu minimalne zarade.

U decembru je prosečna plata iznosila oko 38.626. dinara (oko 569 dolara), ili 1.288 dinara (18.97 dolara) na dan ili 161 dinar (2.37 dolara) na sat. Prosečna plata nije bila dovoljna za udoban život radnika i njegove porodice, ali je bila dovoljna za prosečne mesečne troškove. Za razliku od prethodnih godina, zaostale plate nisu prijavljene kao znatan i rasprostranjen problem.

Standardna radna nedelja od četrdeset časova generalno se poštovala u državnim preduzećima ali ne i u privatnim firmama. Prema zakonu zaposleni ne može da radi prekovremeno duže od četiri sata dnevno ili više od 240 sati tokom jedne kalendarske godine. Za vreme osmočasovnog radnog dana, propisana je pauza od trideset minuta. Tokom radne nedelje između dve smene mora proći najmanje dvanaest časova, a tokom vikenda – najmanje dvadeset četiri.

Kolektivnim sporazumima regulisano je plaćanje prekovremenog rada. Međutim, zakon o radu propisuje da nadoknada za prekovremeni rad treba da bude u vrednosti najmanje 26% osnovne plate, kako je definisano relevantnim kolektivnim sporazumom. Sindikati u okviru preduzeća su primarni posrednici u primeni plaćanja prekovremenog rada; međutim, Inspekcija rada takođe snosi odgovornost u ovom pogledu. Inspektorat je imao mešovite rezultate u pogledu primene propisa o radu usled raznih faktora, uključujući i politiku i korupciju.

Svako preduzeće je obavezno da oformi odeljenje za sigurnost i bezbednost koje treba da primenjuje sigurnosne i bezbednosne propise; međutim, u praksi ova odeljenja su često usredsređena na elementarne aspekte sigurnosti, kao što je kupovina sapuna i deterdženata, a ne na nabavku sigurnosne opreme za radnike. Radnici nisu imali pravo da se sklone u situacijama kada su im zdravlje ili sigurnost bili ugroženi a da pri tom ne budu u opasnosti da izgube posao.

Dana 5. septembra, Okružni sud u Jagodini doneo je prvu presudu u Srbiji zbog uznemiravanja na radnom mestu iako ne postoji poseban zakon koji zabranjuje stvaranje neprijateljskog poslovnog okruženja. Sud je osudio Zorana Milovanovića, urednika nedeljnika Novi put, na četiri meseca zatvora i dve godine uslovne kazne zbog uznemiravanja Ivane Delić-Janković, novinarke lista Novi put.